The Washington Post, foto: Michael S. Williamson

The Washington Post, foto: Michael S. Williamson

Želim da kada jednom poraste moja afroamerička kćerka postane predsednica SAD i da po svaku cenu izbegne odgovor na pitanje da li predsednik SAD treba da bude moralna osoba. Neka nosi dosadnu odeću i plaća belcima da posle preliminarnih debata paradiraju pred TV kamerama govoreći kako je njen nastup bio odličan, čak i ako je bio loš. Neka kao Donald Tramp ponavlja „Izgradićemo zid“ i „Super si ti Džebe“ sve dok je milioni konzervativnih belih glasača ne zavole.

Neka im moja kćerka kaže da ne veruje muslimanima, Afroamerikancima kojima su životi crnih ljudi važni, a ni Baraku Obami (navodnom muslimanu koji je valjda želeo da životi Afroamerikanaca budu važni). Čak i ako bude gubila kao Ted Kruz, konzervativni beli glasači će moju ćerku nagraditi sa 54 miliona dolara. Tako će u svakom slučaju nešto ućariti.

Neka laže i maže i odbije da preuzme odgovornost za nasilne smrti i razaranja u SAD i svetu. Za tu priliku neka ima dubok i sonoran glas Bernija Sandersa. Neka moja kćerka, koja mora biti smerna hrišćanka da bi uopšte mogla da se kandiduje kao crna žena, odbije da svoju spoljnu i unutrašnju politiku nazove „radikalni hrišćanski terorizam“, ali neka nam kao Ted Kruz detaljno objasni kako su „radikalni islamski teroristi“ i ilegalna migracija veće pretnje za našu zemlju od rasne stambene segregacije, bednog budžeta za državno obrazovanje i ogromnog rasnog jaza u prihodima koji naročito teško pogađa crne žene. I neka joj slučajno ne padne na pamet da spomene uskraćivanje zdravstvenog osiguranja Palestincima i crnoj deci u Misisipiju.

Neka moja kćerka, koja će se kao i svi afroamerički kandidati pre nje suočiti sa rasnim predrasudama, besramno imitira Martina Lutera Kinga i Mahaliju Džekson dok se obraća crnim demokratskim glasačima. Neka nadmaši Klintona u sviranju saksofona i falšira gore od Obame dok peva Amazing Grace.

I neka neodgovornim crnim ženama, ali ne i odgovornim belcima sa Volstrita, kao Obama poruči: „Uzdržite se od ambicije da vozite nova kola, nosite firmiranu odeću i živite u skupim stanovima, ako niste spremne da vredno radite za to. Svako treba da ostvari svoj puni potencijal.“

Neka u privatnim razgovorima sa belcima sa Volstrita kao Hilari Klinton kaže „Hvala vam na doprinosu mojoj kampanji“, a neka javno izjavi: „Boriću se za stroga bankarska i berzanska pravila i veću odgovornost od one koju predviđa Dodd-Frankov zakon“.

Kada je reč istopolnim brakovima, neka moja ćerka vidi kakvo je raspoloženje u društvu. Treba da bude protiv istopolnih brakova ako joj to ide u prilog i kao Hilari Klinton izjavi: „Brak istorijski, verski i moralno seže do samih početaka ljudske vrste i smatram da treba da ostane ono što je oduvek bio: zajednica muškarca i žene“. Ali ako je to politički korisno, neka ih podrži: „LGBT građani Amerike su naše kolege, nastavnici, vojnici, naši prijatelji i naši bližnji; oni su ravnopravni građani i zaslužuju ista prava kao mi. To uključuje i brak… i zato ja podržavam istopolne parove.“

Neka kaže šta god je potrebno da bi je izabrali, a kada je podsete na njena obećanja, neka promrmlja nešto o fluidnosti ideja. Neka živi i vlada kao da cilj uvek opravdava sva sredstva. Neka se pozove na Jevanđelje po Mateju kada govori o nasilju među crnim ljudima: „Voli bližnjega svoga kao sebe samoga“. Ali kada se obraća belim delovima zemlje i govori o strašnim mestima ovoga sveta, neka se busa u grudi hvaleći se našom sposobnošću da efikasno ubijamo prijatelje i porodice i komšije naših neprijatelja. Neka se kao Obama razmeće našim moćnim oružjem, a posebno dronovima i neka preti: „Možda će potrajati, ali mi ne zaboravljamo i od nas se ne možete sakriti“.

Poznajem mnogo roditelja koji ne žele da njihova deca budu predsednički kandidati ili predsednici SAD. Oni kažu da je reći „dobar“ predsednik isto kao reći da je neko uljudni makro, brižni direktor fabrike duvana, moralni pisac govora Teda Kruza ili manje zli brat Koh. Ti roditelji kažu da je posao američkog predsednika neizbežno nasilan i sraman. Oni kažu da postoje važniji i korisniji poslovi na svetu nego upravljati najbogatijom nacijom u istoriji, u kojoj 38% crne dece živi u siromaštvu.

Tim roditeljima poručujem da idu dođavola. Ako njihova deca postanu aktivisti, nastavnici muzičkog, savetnici za žrtve seksualnog nasilja, organizatori, medicinske sestre, programeri, lekari ili fabrički radnici, niko im nije kriv. Kao predsednica SAD moja kćerka će dati još više novca bogatim belcima i trudiće se da dokaže kako nije crna javno ignorišući stvarnost bele supremacije. Moja kćerka će poneti teret nasilnog hetero-patrijarhata i anti-afroameričkog rasizma nikad ih ne nazvavši tim imenima. Koji roditelj to ne bi poželeo svome detetu.

Želim da moja kćerka jednom kada poraste postane predsednica SAD jer je to častan posao. Ako vam republikanci ne ogade izbore do 2056, molim vas da tada glasate za moje dete. Da li ona može da povede ovu zemlju sa ivice neoliberalnog očaja ka moralnom blagostanju?

Yes, she can.

Kiese Laymon, The Guardian, 22.02.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 25.02.2016.