Kad odete u neku siromašnu zemlju, neće vam promaći da u njoj postoje dva sveta koji se ne vide i ne dodiruju. Obični ljudi su listom siromašni i pate od raznih zala koja za one druge ne postoje. Sirotinja pati od uličnog kriminala, onog sitnog za sto kinti; dok stojiš i čekaš smrdljivi i raspadnut autobus, mali lopovi ti u naletu uzmu poslednji dinar. Nije mnogo, ali je to sve što imaš. Dobiješ pištolj u čelo uz nalog da skineš jaknu ili džemper. Da li je pištolj pravi ili igračka, nema šanse da istražuješ. To mirno gleda neki debeli policajac koji se neće s mesta pomeriti. Što bi se akao, pa još i sam da strada, kada se i tako i tako sve krade. U tom svetu jedan deo siromašnih živi od toga što svaki dan krade i zagorčava život onim drugima, jednako siromašnima. Oni iz sveta bogatih o tome ništa ne znaju. Nikada ne idu peške, ne voze se razdrndanim prevozom, ne zalaze tamo gde žive siromašni, imaju obezbeđenje, deca im ne idu u iste škole, nigde se ne dodiruju. Jedina im je briga da na izborima uredno nameste korumpirane činovnike, čija će glavna dužnost biti da strogo drže granicu između dva sveta.

Meni se čini da se i kod nas stvaraju nedodirivi svetovi. To se vidi po tome što se priča samo o lopovlucima činovnika koji stoje na braniku između dva sveta. O onim drugima se uglavnom malo šta zna. Nije običnom narodu svejedno što državni činovnici i političari pljačkaju narodna sredstva, nervira ih to, ali njih mnogo više muči što se niko ne bavi lopovlukom koji njih direktno pogađa. Kada običan čovek čeka voz koji kasni i koji možda nikada neće stići, on zna da je uzrok njegove muke – lopovluk siromašnih, zaposlenih u privrednoj grani lopovluka sekundarnih sirovina. On zna da su po ko zna koji put ukradene utege za šine koje su teške pola tone, ali ipak mogu da nestanu. I kradu se svake noći. To ne stiže u novine. Sem ovih dana, kada je ukraden čitav jedan gvozdeni most, težak 2,2 tone. Obična raja ga je koristila, jer novog nije bilo. Neki Goran K. ukrao ga je preko noći, za tri sata, spakovao i prodao za trista evra. Čujemo kako je kradljivac mosta uhapšen. Da li je uhapšen i kupac mosta, koji je most iskasapio? Morao je videti da je to most. Kradu se protivpožarni aparati, rešetke sa šahtova, bandere i sve na njima, spomenici, ljuljaške, klackalice, tobogani, ama sve što je gvozdeno, a može biti i papirnatno. Ukraden je i Stijovićev dečak i pretvoren u sekundarnu sirovinu. Morao je da se pravi plagijat da bi se obnovila Čukur česma.

Da li je lopovluk siromašnih sistemska stvar? Ili su samo državni činovnici i političari deo sistema? Običan lopovluk koji neposredno pogađa život siromašnih je vansistemska stvar, a lopovluk državnih činovnika je prava pravcata sistemska stvar. To su dva sveta: jedni su proizvođači sekundarnih sirovina, a drugi proizvođači partijskih aparata. Za sada nam na evropskom putu stoje samo sistemski lopovi. Srećom, oni vansistemski ipak nisu sasvim promakli oštrom evropskom oku. Ali ne kao sitni lopovi i proizvođači sekundarnih sirovina, već kao „lažni azilanti“. Tako ih zovu državni činovnici. Ovde su uglavnom nevidljivi, jer škode sličnima sebi. Ali tamo negde u Evropi, kada pređu granicu postaju stvarni, iako ih činovnici odavde zovu lažnima. Za njih su stvarni, a za nas su lažni.

Eh, da neki kritičari ne kažu kako samo mračim, predlažem da naši poslanici nešto učine za obične ljude, da bar vozovi stižu na vreme i da se rešava pitanje „vansistemskog lopovluka“ i sekundarnih sirovina. Jer, ako neko misli da to neće biti uslov za ulazak u EU, nego samo činovnička korupcija, a običan narod da živi u strahotama, ljuto se vara. Tek će tu da nas pritegnu. Uz Kosovo koje je pokrenuto, odmah da pređemo na narod koji je postao vansistemski i da se vidi od čega će on živeti. Od prodaje mostova isečenih na komade, sigurno neće moći.

Peščanik.net, 11.12.2012.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).