Kako misliti napad Zorane Šuvaković na Natašu Kandić?
Ništa posebno, uistinu. Novinarka Politike Zorana Šuvaković je odgovorila na reakciju Nataše Kandić na svoj komentar o Kosovu i Krimu… Tip reakcije g-đe Zorane Šuvaković je većinski, i prepoznatljiv u populacijama mislećih i pišućih ljudi u celome regionu. Zato je vredan komentara, jer je reč o žanru. Njegova srpska specifičnost jedino je u imenu stalnog, uvek korisno prisutnog i uvek još više krivog priručnog lokalnog neprijatelja, u ovome slučaju Nataše Kandić. Drugim rečima, imena se razlikuju, a postupak je zastrašujuće isti u svim lokalnim sredinama. Reč je o većinama koje su manje ili više glasno, ili samo ćutanjem, podržavale lokalne optužene ili neoptužene lokalne zločince, koji su izazivali rat, radili za rat, i mešetarili u njemu. Treba preživeti posle, lakše od 1995, malo teže od 2000. Jedini način da takva većina preživi – ne doslovce, u tome su uveliko uspešniji od drugih, već i u prenesenom smislu, jeste da kao neprikosnovene pismene elite stalno doprinose zaboravu. Posao je težak, posebno zbog takvih, relativno retkih i malobrojnih, koji uporno podsećaju na procese koji su započeli sredinom 80-ih, a unosile su ih i sprovodile upravo većinske iliti nacionalne elite. Većinske mudrice dakle treba da po svaku cenu spreče manjinske zastupnike proučavanja sećanja, prošlosti i znanja o tome, da obavljaju svoj posao. To zahteva stalnu budnost, mnogo razmišljanja, ponešto čitanja i, paradoksalno, priličnu akumulaciju znanja. To znanje ima samo jednu manjkavost: umesto da služi kritičnosti, služi manipulaciji, odnosno trenutnom snalaženju. Osnovni motiv je uvek prepoznatljiv u jednostavnom postupku: optužiti manjinske istraživače i aktiviste odgovornosti za rat i pokopati ih zajedno sa njom. Uteha manjinskim istraživačima i aktivistima može biti da je u nauci danas već više takvih koji svojim poštenim profesionalizmom iscrtavaju i rekonstruišu odgovornost. Nevelika uteha, jer većinske mudrice uvek stoje na strani vladajuće političke većine, sa svojom impresivnom sposobnošću prilagođavanja svakome diskursu. Naučna populacija je krhka, zavisna od nagrađivanja, finansiranja i kažnjavanja, nezavisni istraživači i aktivisti još krhkiji. Na njima, zapravo, maske padaju: ko se u Srbiji iznad šačice drugačije mislećih, na zvaničnoj strani ili među mudricama, setio da išta pisne o neposrednim pretnjama životu Žena u crnom? Ko se usudio da bude inovativan, pa da ne “opali” po Nataši Kandić, svaki put po uhodanom kalendaru? Uzaludan primer, slažem se: mudrice nikada ne prave takve greške. Eventualno docnije, uglavnom privatno izraženo kajanje kod posebno lucidnih je najviše što se može očekivati – one gorke suze posle, kako ih je nazvao Srđa Popović, ali u drugome vremenu.
Stoga nema nikakvog smisla upuštati se u argumentaciju g-đe Zorane Šuvaković; ne treba čak ni posumnjati da je u nju uložila lep napor komponovanja. Treba samo odrediti šta je njena preporuka Nataši Kandić, oštra jer nikada nije bila realna – da Nataša Kandić uđe u njenu glavu, u njenu diskurzivnu mašinu. U toj je pokrajini mnogo znakova, čini mi se najviše saobraćajnih znakova, za orijentaciju misli i izraza. Najčešći je, opet čini mi se, znak “Sagni se!” Tu negde je došlo do potpunog razilaženja, pre nekih trideset godina. Sećanje i starost omogućavaju mi da kažem: manjina je imala i i danas ima pravo.
Peščanik.net, 02.04.2014.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
