Posledica svega što nismo hteli, „nismo mogli“, a nismo ni znali, jeste da smo se baš strašno zakrvili.
I posledica što smo se katapultirali od svakog suočenja, jer nismo hteli, „nismo mogli“, a i što su se varvari dograbili demokratije, jeste da zbilja dalje od svog nosa ne vidimo (još jedna upozoravajuća narodna izreka). Toliko nam je „krv pala na oči“, da se teško snalazimo i u prostoru i u vremenu, pa o svakoj stvari mislimo „bez veze“ sa onim što je okružuje, gde se ona nalazi, šta spaja, a šta rastavlja, toliko smo jedni druge pokrali na najrazličitije načine, da su nam samo pare u ustima i u ušima, u mozgu i po čitavom telu.
Bolesni od rata i pljačke samo slutimo jedni na druge i sve nam se i svako kriv od jutra do mraka, što je razlog zašto se ništa ne može, a istovremeno ne bi neko rekao nešto što bi i komšiji dobra donelo, a ne samo njemu.
Pa pobacasmo modernizaciju i Modernu s leđa sve u paketu sa Jugoslavijom i socijalizmom, mekim i tvrdim, baš kao što pobacasmo i iskustva modernizacije i urbanizma u vreme šestojanuarske diktature.
Pa rekosmo, neka „svako radi svoj posao“ i „nije do mene“, već neka ta muka pređe u „tuđe“ dvorište, i neka se Agencije pozabave pravdom i demokratijom.
Pa kada rastrgosmo celine, i zakonomernost, kada raskasapismo istoriju i kauzalitete, kada izgazismo sve što je pre našeg političkog rođenja bilo, onda smo se brate oslobodili do „svoga mišljenja“, do svoga interesa, do svoje avlije i svoje tetke, do mojega.
Tako smo izgleda razumeli postmodernu. I razgradnju, dekonstrukciju sistema i vrednosti.
Pa eto i poređenja Gazele i Mosta na Adi.
Niti nam je jedno, niti drugo trebalo. Ni moderna, ni postmoderna.
I koliko to košta.
Ako je dobro, nije skupo, koliko god da to košta, ako ne valja, preskupo je.
Most.
Eto naš most „kojim se pokazuje da mi konja za most imamo“, ili šta je to naše parče mosta prema drugim mostovima u svetu. Ili, da li taj most popravlja naš „imidž“ u procesu priključivanja Evropskoj uniji. Sva naša dugo odgajivana arogancija i istovremena inferiornost sručila se na most. Kako to premostiti.
Šetnja mostom na Adi (godinama je već teško izdržati termin „šetnja“ a posebno je mučno slušati sve koji su „šetali“, ali su razočarani kao da su nekom drugom zemljom šetali, kao da su za nekog drugog glasali, i kao da svakodnevno ne učestvuju u uzurpaciji i predaji), e pa ta šetnja mostom možda je i nasušna ljudska potreba da se učestvuje u mogućnosti, u konstrukciji, u konsolidaciji, možda je nada da se nešto može i napraviti, a ne samo srušiti i pokrasti.
Taj most je nešto na mestu ništa. Moć na mestu nemoći. Most je most. Most nije simbol, već je simbol most. Most je konstitutivni deo filozofije, literature, muzike, slikarstva, odnosno ko misli i stvara, misli i stvara mostove.
Most na Adi je prava postmoderna tvorevina. I svi se bavimo mostom. Samim po sebi.
„Lep i skup“, ili je lep, ili je skup. Sam po sebi.
Međutim, „priča“ o mostu (i termin „priča“ je zagađen termin i sve „priče“ svode se na „pričanje“, odnosno iza „priče“ ne stoji nikakva priča), sastoji se i od teme, pitanja, šta premošćuje most, šta spaja i šta razdvaja.
Pa da se vratimo na našu zakrvljenost, ili na partijsku zakrvljenost, ili na „pare“, na „cenu“, na cenu jednog bescenja, partijskog, javnog, moralnog, materijalnog, svakojake nevrednosti, to bescenje zapravo ne vidi „dalje od nosa“, ili dalje od mosta, koji, ako je lep i dobar, onda nije skup.
Zamislite da nas neko za stotine godina iskopa i da ispriča „priču“, o mostu na Adi, to mislim dok stojim na mostu, šta bi taj mogao reći o društvu, upravljanju, načinu donošenja odluka, shvatanju prostora, odnosima grada i zemlje u celini, o planiranju, sistemu saobraćaja koji je, naravno, „slika i prilika“ jedne ljudske zajednice u određenom istorijskom trenutku, koji se kroz gradnju i urbanizam i rekonstruiše, o volji i htenju, o kontekstu i konceptu.
Zamislite da se neko nekada začudi kako su ti ljudi mogli da pored onih ljudskih kuća na Banovom brdu (profesorska kolonija iz sedamdesetih, gotovo se ne vidi u šumi) naprave sva ona „usputna“ čudovišta, šta je bilo tim, nama, ljudima u glavi kada su onako unakazili Senjak, istrebljujući sve „nekorisne“ površine, sa mosta na Adi „puca“ pogled na Beograd, baš kao što je nekada u tom gradu mogao da „pukne“ pogled sa jednog na drugi njegov kraj. To je kontekst mosta (politički i društveni), ono iz čega on nastaje i taj kontekst nije od juče.
Sa „istorijske distance“, ili od arheologa, neko će već shvatiti zašto most ne spaja međunarodne puteve E 70 i E 75, ili Banovo brdo i Ibarsku magistralu, i koliko to košta, isto kao što će rekonstruisati i zašto su kritike mosta odnose samo na njega samog, šta je bio uzrok ograničenog mišljenja, ili mišljenja bez mosta.
Danas, 17.08.2011.
Peščanik.net, 17.08.2011.
