Nije isključeno da će prvi uspeli inovacioni projekat blogera Medvedeva biti uvođenje cenzure na internet. I ova će modernizaciona zamisao po svoj prilici biti samo još jedna, ko zna već koje po redu, pljačka federalnog budžeta.
O rokovima još nismo obavešteni, no u svakom slučaju, prošle nedelje je Gazeta objavila vest o prezentaciji projekta pod nazivom Nacionalni internet pretraživač, istog onog koji je u martu bio predstavljen na zatvorenom sastanku kolegijuma Ministarstva komunikacija i veza, a zatim i državnoj Komisiji za modernizaciju ekonomije na sednici od 13. maja ove godine.
Tako smo saznali da će ovaj državni pretraživač koštati 3,3 milijardi rubalja (oko 110 miliona američkih dolara) i da će biti finasiran iz državnog budžeta. Takođe smo saznali da će on tokom deset godina eksploatacije postati „osnovna polazna tačka za ulazak na internet“, a njegova će prednost biti ta što će „moći da filtrira sajtove zabranjenog sadržaja i istovremeno korisnicima omogućavati dostup bezbednoj informacji“.
Prvo, napominjem da nacionalni pretraživač u Rusiji već postoji i da je Rusija jedna od malobrojnih zemalja u kojoj je nacionalni pretraživač preživeo i pobedio u konkurentnskoj borbi s takvim gigantom kao što je Google. Njegovo ime je Yandex.ru.
Drugo, pisanje kompjuterskih programa je po definiciji najkonkurentija od svih novijih vidova ljudske delatnosti i u ovoj međusobno oštroj konkurenciji, preživljavju samo najbolji. Rambler je umro, a Yandex preživeo. Yahoo je umro, a Google preživeo. Zato je praviti nacionalni internet pretraživač taman tolika glupost kolika i praviti, recimo, nacionalnu šoljicu za kafu.
Predpostavimo da je u okviru modernizacione kampanje, predsednik Medvedev objavio program za izradu „nacionalne šoljice za kafu“ i istovremeno se pobrinuo da se u tu svrhu iz budžeta izdvoji 3,3 milijardi rubalja. A dalje, sve se odvija po već dobro poznatom scenariju. Brzo će se naći dovoljan broj onih koji su spremni da sumu od 3,2 milirajde rubalja među sobom podele, a za ostatak će se kupiti neka zastarela fabričica za proizvodnju štamparskih sita, na ta sita predviđena za štampu na keramici prilepiće se Putinova slika, a da bi se čitav projekat isplatio, moraće da se zabrani bilo kakvo kafenisanje, osim u slučaju kada se ovaj topli mirisni napitak pije iz šoljica izrađenih u okviru projekta „nacionalna šoljica za kafu“.
Hajde da ovo prevedemo na situaciju na internetu. Danas, dva glavna internet pretraživača Yandex (62,8 odsto tržišta) i Google (21,9 odsto tržišta) žive na račun kontekstne reklame, odnosno od izvora finasiranja koju vlast, kao i proces kupčevog izbora prilikom kupovine šoljica za kafu, nikako ne može da kontroliše. Da kojim slučajem oni žive na račun Gasproma i Lukoila, tada bi se Lukoil mogao pozvati u kabinet nekog važnog načelika, gde bi mu se dugarski naredilo da novac namenjen za troškove reklame uplaćuje isključivo nacionalnom pretraživaču. A ovako, pošto oni žive zapravo od svakog kioska, piljarnice, prodavnice robe (ne samo) široke potrošnje i frizerskog salona na teritoriji Ruske Federacije, učiniti da državni internet pretraživač postane „osnovna polazna tačka za ulazak na internet“ moguće je jedino ako se svi ostali prosto zabrane.
Prva informacija o projektu Nacionalni internet pretraživač, procurela je u javnost sa stranica novina RBK Dejli u martu ove godine i odnosila se ustvari na vest o tome, da se država sprema da kompaniji Ašmanov i patrneri plati 100 miliona američkih dolara za izradu internet pretraživača.
Svoj prvi pretraživački sistem za internet, Igor Ašmanov je razradio za firmu Medijalingvi, no tržište ga nije prihvatilo. Potom je Ašmanov, donoseći sa sobom svoju pretraživačku mašinu došao u Rambler. Do dolaska Ašmanova, Rambler je na otvorenom tržištu bio najbolji ruski internet pretraživač, a ubrzo nakon njegovog dolaska, ubedljivo ga je pobedio Yandeks.
Pre izvesnog vremena, država je Ašmanovu poverila jedan važan zadatak. Naručila je da joj se za 40 miliona rubalja postavi na mrežu i razradi sajt Zdrava Rusija. I ubrzo je pukao skandal. Pokazalo se da je novopečeni sajt, koristeći za to budžetska sredstva, kupovao svoj web traffic iz mreže za razmenu podaka i to ne od bilo koga, već od pretraživačke mašine Novoteka, sajta čiji je vlasnik takođe Ašmanov. Očigledno da je nakon ovakog „uspelog“ pilot-projekta, na državnom vrhu bilo rešeno da je jedina prava osoba kojoj se može poveriti tako odgovoran posao kao što je izrada nacionalnog internet pretraživača upravo Igor Ašmanov.
Svoju filozofiju o ovom državnom projektu, saglasno kojoj su svi zapadni pretraživači ustvari oruđa u rukama neprijatelja Rusije, Ašmanov je nedavno izložio na radiju Eho Moskve. „Odavno je već poznato da Google sarađuje s inostranim specijalnim službama“ izjavio je on u toj emisiji. „A nacionalni pretraživač i ne mora da bude isplativ. Biće sasvim dovoljno da bude ustanovljen kao obavezan u sve škole, državne ustanove i sve državne kompanije.“
Kruže glasine da se na ovaj unosan „konkurs“ naknadno javilo još nekoliko kandidata. To je sasvim razumljivo, jer odgovornost za tako važan projekat kao što je pretraživač za državne novce, ne može se svaliti na pleća samo jednog patriote. Mi u Rusiji danas, hvala bogu, osim Ašmanova imamo još mnogo patriota.
A evo na šta to meni liči. Recimo postoji kompanija Intel, firma koja je neprikosnoveni lider na tržištu proizvođača procesora, a postoji takođe i AMD, kompanija kojoj je „dimnjak niži, a dim ređi“. I sada zamislite sledeću, doduše samo u mašti moguću, situaciju. AMD se obraća nekom državnom organu i, pošto se mikrošeme za Intelove procesore montiraju u Kini i Indoneziji, govori kako je Intel izdajnik otadžbine i kako je prosto neophodno napraviti nacionalni čip. I tako država dotura AMD-u 100 miliona dolara koji brzo završavaju u tuđim džepovima, zatim milijardu koja na isti način završava svoj put, a kada suma tako doturanog državnog novca pređe desetinu milijardi i kada dođe taj sudnji dan kada se moraju podneti računi, jedino što ostaje je da se čitavo rukovodstvo Intela osudi za špijunažu, a korišćenje čipova ovog proizvođača, pod pretnjom optužbe za izdajništvo, jednostavno zabrani.
Ali, ono što je najbitnije u čitavoj ovoj priči je to, da na tržištu prosto ne postoji tražnja za bilo kakvim novim internet pretraživačem i da se ničim ne da obrazložiti potreba da se, pored već postojećih pretraživačkih sistema, za državni novac pravi još jedan. U svemu ovom nema nikakve logike, tim pre, što se čitav posao poverava čoveku čiji dosada projektovani i postavljeni pretrađivači nisu bili sposobni da izdrže konkurenciju.
I ovde bih želela da nešto napomenem. Kada su u SSSR-u skinuli zabranu s kibernetike i kada je ta naučna grana počela da se razvija, sovjetski naučnici su početkom 60-ih napravili trinarni ES EVM kompjuter (ЕС ЭВМ Единая система электронных вычислительных машин). Ovaj je sistem koristio balansirani trinarni kod -1,0,1 i on je imao određene prednosti nad zapadnim, binarnim kompjuterima (s kodom 0,1). Međutim, iz jednog vrlo prostog razloga, ubrzo se odustalo od trinarnog logičkog sistema u sovjetskim komjuterima. Naime, bilo je veoma teško povezivati ih sa zapadnim, a zapad je istovremeno, u razvoju kompjuterske tehnologije otišao daleko napred. Drugim rečima, još u dalekim 70-im, sovjetski naučnici su shvatili da nema smisla ponovo izmišljati bicikl.
To je ono čime se sovjetski sistem razlikuje od ovog današnjeg, putinsko-medvedevskog. Pošto su na zapadu postojali, do visokog stepena već razrađeni binarni kompjuteri, u SSSR-u se, zbog niskog stepena njihove kompatabilnosti, odustalo od trinarnih. A modernizacija po Medvedevu, to je fantaziranje o izradi nacionalnog pretraživača, nacionalnog operativnog sistema, nacionalnih ćiriličnih internet domena, koji teško da se bilo kome, osim možda sajberskvoterima (cybersquatters), mogu pokazati kao korisni.
Ежедневный Журнал, 22.07.2010.
Prevod se ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 28.07.2010.
