Vratila nam se Biljana Plavšić, sutra ćemo je sresti na pijaci, biraće male tvrde glavice kupusa, bliži joj se slava, vreme je za sarme, doći će sveštenik da osvešta kolač, a nada se i drugim visokim gostima, koji su joj već poželeli da se što pre oporavi od švedskog kazamata.
Hiljade njenih žrtava još nije sahranjeno, a ona se ušetala u Beograd kao ostarela operska diva, kao Marija Kalas koja se vraća u svoj pariski stan. Komšije su uzbuđene zbog nove komšinice, a parking servis je sklonio kola stanara i napravio prostor za limuzinu stare dame. Domaći novinari su odustali od amandmana na zakone i skupštinske procedure i bave se toplom ljudskom pričom, a strani novinari su poslali izveštaje o ratnoj zločinki, a to se ne sreće često.
Oni su podsetili svoje gledaoce na krvave devedesete kada je profesorka biologije smelo izjavila – postoji 12 miliona Srba, i ako čak pogine 6 miliona, ostalih 6 miliona ce uživati plodove pobede. Nije pominjala broj preživelih muslimana, to u njenom konceptu nije bilo predviđeno, sem kao statistička greška. Strani novinari su podsetili i na njene razmene poljubaca sa Arkanom, kada je došao da joj pomogne u istrebljenju muslimana u istočnoj Bosni, kada ga je nazvala pravim srpskim herojem. Muslimane je zvala genetski deformisanim materijalom, a Srbe iz Bosne superiornima u odnosu na Srbijance. Često je celivala ruke sveštenika i vladika, koji su njoj i ostalim zločincima unapred davali oprost. Kad smo kod sveštenika, osim bunde, na slobodnoj Srpkinji Biljani Plavšić primećen je još jedan upadljiv modni detalj – veliki drveni krst oko vrata, koji je zamenio onaj mali zlatni, koji je prkosno sjajio dok su njena braća i učenici sejali leševe po Bosni. Na sve su se ovo osvrnuli strani mediji, ali ne i domaći. Oni su anketirali komšije i bratanice i nadali se da će im Biljana u kameru dati neku ekskluzivnu izjavu.
Komšije i većina domaćih novinara je u stvari priredila Biljani Plavšić dobrodošlicu u ime političara koji nisu smeli da dođu jer bi, kako je rekao Rasim Ljajić, nesmotrene kontakte sa Biljanom Plavšić neko u međunarodnoj zajednici mogao da zloupotrebi. U ime vladajuće partije oglasila se Jelenica Trivan i rekla da DS nikada ne komentariše odluke suda. Prvo, Jelenica laže, visoki funkcioneri DS su komentarisali sve odluke Haškog suda. Drugo, nije Biljana Plavšić u pijanom stanju zgazila pešaka nego je osuđena za najsramnije zločine, a o tome čak ni DS ne bi smeo da ćuti.
Najzad, na svečanom i dostojanstvenom dočeku Biljane Plavšić nije bilo ni sveštenika SPC, da joj osveštaju stan ili makar naočare za sunce ležerno zakačene na njen slavni ratni deholte. Popova nije bilo, a trebalo je da dođu, zvali su je svojom sveticom. Izgleda da ipak ne mogu da joj oproste priznanje krivice i to što je žena. A zamenik Patrijarha Amfilohije koji obožava Radovana Karadžića ne može da joj oprosti i to što je brata Radovana optužila za sve ono što se njoj nepravedno pripisalo na haškom suđenju. Volela bih da saznam šta je, osim abortusa, homoseksualizma, katoličanstva, kobasicijade za vreme posta, greh za SPC. Ima li ičega što je po mišljenju te crkve dozvoljeno.
Nedavno je počelo prvo suđenje za ratne zločine čoveku iz Pol Potovog režima u Kambodži. Optuženi Crveni kmer je odgovoran za smrt 16.000 ljudi u jednom logoru. U svoju odbranu je izneo činjenicu da je promenio veru, postao je hrišćanin i pokajao se. Crveni kmer se dosetio, za razliku od Biljane Plavšić koja nije morala da se napreže.
Ona dolazi među ljude koji joj ništa ne zameraju, osim možda što će im uzurpirati parking mesto. U većini komentara koje sam pročitala na raznim forumima, ljudi se pitaju zašto je došla u Beograd, što ne ode u njenu Srpsku. Ne, Biljana Plavšić, ratna zločinka, došla je baš tamo gde joj je i mesto, tamo odakle je sve počelo. Svi naši ratni zločinci treba da dođu u Beograd i da, sa razlogom, osećaju da su se vratili kući. Većina ljudi je potpuno ravnodušna prema slobodnoj Biljani Plavšić, ne sećaju se ničega osim inflacije i benzina u plastičnim flašama. Ostarilo se, vreme je prošlo, život ide dalje, zaboravilo se ili kako je Niče govorio: To sam ja uradio – kaže moje pamćenje, Nije moguće da sam to učinio – kaže moj ponos, na kraju pamćenje popusti.
Ispratili smo još jednog velikog prijatelja, turskog predsednika Abdulaha Gula. On i naš predsednik su navodno prijatelji, a vidim da je Gul prijatelj i sa Ahmadinedžadom. Ne znam šta osim lepote povezuje ovu trojicu državnika, možda animozitet prema zapadu. Dobro je što je turski predsednik lepo primljen u Beogradu u kome, i kada igraju FK Lisičiji potok i FK Lisičiji jarak, kordoni policije čuvaju tursku ambasadu. I kada se radujemo pobedi Đokovića i kada očajavamo zbog gubitka Kosova, prva meta nam je turska ambasada.
Zato je pravo olakšanje čuti predsednika Srbije kako kaže da, iako je Turska priznala Kosovo, to nije razlog da ne sarađujemo sa njom. Dirljiva izjava, ali kako to da otimanje Kosova tako lako opraštamo Turcima, a ne Makedoncima i Crnogorcima. Da li zato što će Turci ulagati u Sandžak ili zato što su nam Rusi poručili da se ne kačimo sa Ankarom, jer su Turska i Rusija sklopile sporazum kojim se Rusija obavezuje da će učestvovati u izgradnji naftovoda Samsun – Čejhan. Ako Rusi prevare, Turci će dovesti u pitanje gasovod Južni tok, a opšte je poznato da je naš put u raj popločan cevima Gasproma.
I mi i Turci žarko želimo u EU, Ankara je tu želju obznanila pre pola veka, a tek 2005. je počela pregovore o pridruživanju. Turci se, za razliku od nas, s mnogo razloga žale da ih Evropa neće zbog njihove vere i brojnosti, ali i njihovi političari, kao i naši, prećutkuju sitnice kao što su te da je Turska samo u poslednjoj deceniji 169 puta osuđena u Strazburu za kršenje slobode medija, da je samo 2000. godine 3000 puta osuđivana za kršenje ljudskih prava, naročito prava ljudi druge vere, žena i Kurda. A Orhana Pamuka su hteli da utamniče zbog toga što se usudio da govori o genocidu nad Jermenima.
U podrumima Ataturkove turske republike leže leševi Jermena i Kurda, baš kao što u temeljima demokratske Srbije leže leševi, na primer, naše nove sugrađanke Biljane Plavšić.
Muzika u današnjoj emisiji:
Emisija Peščanik, 30.10.2009.
Peščanik.net, 30.10.2009.
