Svetlana Lukić: Perišić se vraća iz Haga; podsetimo samo da je bio osuđen na 27 godina, a onda je žalbeno veće izreklo oslobađajuću presudu. Ne znam koliko ste imali prilike da čujete obrazloženje, ali tu se kaže da je on kao načelnik generalštaba pomagao opštim naporima Vojske Republike Srpske, ali da nije utvrđena nikakva konkretna veza i odgovornost za to što su tamo činjeni zločini od strane vojske RS.

Srđa Popović: Pa dobro, to je malo besmisleno, i samo obrazloženje, ako ništa drugo za sve te zločine je odlično znao i on je nastavljao da pomaže, kako oni to kažu, napore. A taj 30. i 40. komandni centar služio je u stvari za upućivanje oficira JNA, koje je i dalje plaćala srpska država, da se bore na teritoriji Bosne. Sam Karadžić je nekoliko puta, gledao sam te intervjue, objašnjavao da bez pomoći Srbije i srpske države ništa od svega toga ne bi bilo moguće, ni formiranje te Republike Srpske. Na Vrhovnom savetu odbrane Perišić, a tu su bili i svi ostali: Bulatović, Milošević… i sami su shvatali da to može da bude vrlo kritično, da se uspostavi odgovornost Srbije za zločine koji se dešavaju u Bosni. I ja sam jednom pisao o tom zapisniku i mislim da je vrlo ilustrativno da se vidi kako su oni pokušavali da tu činjenicu sakriju i da su bili svesni da su odgovorni za sve ono što se dešava.

Na kraju krajeva, ta vojska ne bi ni postojala da nije u Beogradu bila doneta odluka prvo da se jedan deo ljudstva, tobož samo oni koji su rođeni u Bosni, ostavi da tamo ratuje, ali i nešto što je mnogo značajnije: tu je napravljeno jedno vojno krivično delo, tu je ostavljeno naoružanje JNA na teritoriji druge države. U tom trenutku Bosna je bila međunarodno priznata država.

Shvatam ovo kao što sam razumeo i oslobađanje Gotovine i Markača, i oslobađanje Haradinaja, i oslobađanje Orića. Svakom je tu nešto poklonjeno, a naročito se pazilo da ne ostanu optužene države: Hrvatska za Oluju, Srbija za genocid u Srebrenici i, sada preko ove presude Perišiću, i za sve zločine koji su činjeni po Bosni. Jasno je da tu ne može da se utvrdi direktna linija komandovanja, ko je kome šta naredio i ko je konkretno bio žrtva tih naredbi. To se i ne očekuje.

Mislim da je to na onoj liniji na kojoj se sve vreme u zapadnoj diplomatiji raspravljalo i tokom rata: kako da se to okonča i da li je važnije da to bude pravedno rešenje ili je važnije da se postigne kakav takav mir. I mislim da je politička odluka na kraju bila da ne treba da se ostavljaju takvi repovi i da se daje povoda za neke buduće revanšizme i da svako treba da dobije neki poklon: Hrvati za Oluju, mi za Srebrenicu, itd. To je jedno vrlo neprincipijelno i pogrešno politizovanje i u ovom poslednjem koraku Haški tribunal se pokazao stvarno kao politički sud.

Svetlana Lukić: Da se vratimo samo na onu sednicu i zapisnike Vrhovnog saveta odbrane. Dakle, tamo se govori o 1.600 do 3.000 oficira koje je Perišić kao načelnik generalštaba poslao u Bosnu.

Srđa Popović: Tako je, i ja mislim da je baš Perišić po tom zapisniku bio taj koji je pokrenuo to delikatno pitanje, da je to vrlo nezgodno i da to može da bude činjenica na kojoj bi se zasnivala odgovornost JNA za zločine u Bosni. I onda oni tokom cele te sednice razgovaraju o tome kako da zamaskiraju tu činjenicu. Njima je tekao staž kao oficirima JNA. Oni su plaćani kao oficiri JNA. I naravno da je nad njima postojala kontrola. Na kraju krajeva, oni su mogli biti povučeni u svakom trenutku, o čemu je odlučivao generalštab. Tako da ne vidim kako Perišić može da objasni, kad je znao šta se dešava u Bosni, a naravno da je znao – da je i dalje slao te vojnike, potpuno svestan kakav to vojni napor on tamo pomaže.

Svetlana Lukić: Jedna stvar unosi malu zabunu. U prvim reakcijama nekih ljudi koji su podržavali rad Haškog tribunala, postoji obrazloženje ove presude koje mi nije jasno i koje glasi otprilike ovako: da je to logična posledica, naravno ne samo oslobađajuće presude Markaču i Gotovini, nego da je ova oslobađajuća presuda na liniji odluke Međunarodnog suda pravde da Srbija nije odgovorna i da nije učestvovala u genocidu u Bosni i Hercegovini. Ali ta presuda je doneta 2007, a tek 2011. Perišić je osuđen na 27 godina. Ne razumem kako sada 2013. može da se govori da je ova oslobađajuća presuda logična posledica odluke MSP-a?

Srđa Popović: Mislim da tu postoji želja da se okonča i da se zatvori taj sud već jedanput. Mislim da se taj sud umorio, da on više nije ni finansiran kako treba i mislim da je glavni politički motiv koji se pojavio, možda skorijeg datuma, da svakom treba nešto oprostiti i da će se tako lakše uspostaviti mir među tim bivšim zaraćenim stranama. Mislim da je to naopaka logika, ali ja to tako razumem.

Iz radio emisije, 01.03.2013.

Peščanik.net, 01.03.2013.

Srodni link: Srđa Popović – Kako smo se lagali, kako se lažemo


The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)