Šta imaju zajedničko sportisti Dejan Tomašević, Janko Tipsarević, Vesna Čitaković Đurišić i Željko Rebrača, a da to nije samo članska karta SNS-a? Ili zajednička fotografija sa visokim funkcionerom pomenute partije Darkom Glišićem? Kadar je uvek isti, na njima osmehnuti Glišić pozira u dve scene: najpre svi sede za dugačkim stolom dok kandidat potpisuje pristupnicu, da bi se potom slikali u pozi sportske pobede, sa podignutim palcem ili uz sportsko rukovanje kao nakon uspešne akcije na terenu. Ove fotografije, međutim, nude i nešto više od iznuđenih trenutaka radosti. Mizanscen je uvek isti. U pozadini je radni kabinet državnika sa uredno složenom bibliotekom koja se nikada, ni u jednom kadru, nije poremetila ni za milimetar. Niko u međuvremenu nije izvukao nijednu knjigu, kompleti su uredno poslagani na metar sa uvek istim izdvojenim knjigama, frontalno okrenutim prema kameri. Očigledno se radi o nekoj prostoriji u sedištu SNS-a na Novom Beogradu, koja je dizajnirana kao simulakrum znanja. Prvi utisak ove biblioteke je zapravo salon nameštaja koji umesto knjižnog bloka koristi stiropor. Omotnice su prave. Poseban efekat ovakve SNS intelektualne baštine čine pojedina izdanja koja su koricom okrenuta prema posmatraču. Te knjige imaju gotovo obredno svojstvo, koje dosežu prilikom potpisivanja pristupnica stranci.
Taj pregradni zid, koji je zakamufliran knjigama posredno govori o vrednostima lidera stranke. Iako su to knjige koje su izgubile svoja osnovna svojstva – one se ne čitaju niti koriste na uobičajen način – novom upotrebom dobile su funkciju pridodate vrednosti. Naime, one sugerišu da taj neko ko ih ne koristi ali ih poseduje stoji u istom ako ne i višem rangu u odnosu na autore mnogobrojnih tomova. Zato treba pažljivo pogledati koje su knjige izložene pogledu posmatrača, običnog građanina, koji prati ritualna učlanjenja poznatih ličnosti u SNS. Počevši od najvišeg reda, s leva na desno, mogu se izdvojiti sledeći autori: tu je najpre komplet nobelovca Hermana Hesea čiji tomovi svojim hrbatom kreiraju lik autora. Zatim sledi nobelovac Ivo Andrić, iz prepoznatljivog plavog kompleta s tvrdim povezom. Najednom se pojavljuje osmehnuto lice Aleksandra Vučića sa korice neke teško prepoznatljive knjige (?!), ali oko posmatrača nastavlja dalje, prateći isti niz – ka Zvonarima slobode u izdanju Catene mundi, istorijskoj čitanci o Mihajlu Pupinu i Nikolaju Velimiroviću. (Začudo, nigde nema Šešeljevog kompleta!?) U donjem nizu, nazire se neka monografija sa heraldikom, kao i monografija velikog formata sa fragmentom ikoničke predstave Bogorodice.
Pošto pređe nizove naslovnica kao preko ikona, posmatračevo oko se vraća na jedno jedino enigmatično izdanje, koje se po uzoru na ostale knjige izdvaja iz nekog tobožnjeg kompleta. Međutim, teško je utvrditi o kom se naslovu radi. Ukoliko se fotografija uveća moguće je utvrditi da je reč o knjizi Vučić jedna priča – osvajanje političkih prostora. Talenat, ambicija, ego, politika i moć na srpski način. Autor je Aleksandar Đorđević. Na korici je ikonička predstava lidera naprednjaka obrađena u fotošopu. Donji deo korice je u tamno sivoj boji, ali je prezime „Vučić“ u naslovu belo kao što je bela i pozadina iza portreta. Stiče se utisak da belina zrači iz osmeha vođe.
Ova knjiga, koja stoji u nizu Hesea, Andrića, Pupina i Velimirovića na ikonostasu naprednjaka, objavljena je 2020. godine prvi put i to kao autorsko izdanje samog Aleksandra Đorđevića. Do sada je imala 4 izdanja. Na Kupindu ju je moguće kupiti za 790 dinara. Međutim, cena varira jer postoje i primerci sa potpisom Aleksandra Vučića. Cena takvih primeraka vrtoglavo raste čak do 11.999 din. Potpis poskupljuje knjigu za čak 11.209 din. Dodir istorije u vidu ćiriličnog potpisa predsednika menja poredak vrednosti.
Aleksandar Đorđević se ovde pojavljuje kao još jedan hagiograf lidera naprednjaka. Njegova osnovna motivacija je jevanđeoska: on želi da objavi Istinu (jednu jedinu!) o Njegovom dolasku. Stoga se prvo i najvažnije poglavlje ove knjige zove „Prava istina“: „Više istina oko jednog događaja ne postoji. Po definiciji, postoji samo jedna jedina istina, ona koja je prava istina.“ U ovom slučaju, radi se o istini ko je i odakle je došao Aleksandar Vučić. Ovakav stav autora Jedne priče intoniran je religiozno, što je naročito potcrtano njegovim viđenjem istorijskog vremena: „Njegovim dolaskom otpočelo je novo vreme na našoj političkoj sceni“, piše Đorđević, „pre svega za one koji će doći, ne samo posle nas, već i posle njega.“ Hagiograf želi da kaže kako je dolaskom Vučića na vlast otpočela nova era, i da onako kako se vreme računalo u Srpskoj radikalnoj stranci od prve pojave Vučića, tako se u Srbiji računa vreme od 2008, kada je osnovana SNS i izvojevana prva pobeda na Voždovcu, a neminovno od 2012. kada je Vučić preuzeo sve poluge vlasti.
Knjiga bivšeg Vučićevog saborca, takoreći Aleksandra Preteče, napisana je iz registra bivšeg radikala, pri čemu je napravljena kompletna revizija militarističke prošlosti. Sve to priča neko ko je bio opčinjen već prvom pojavom mladog apsolventa prava, koji se u leto 1993. pojavio na tribini SRS na Novom Beogradu. Đorđević od tog trenutka počinje svoju priču kao od momenta prepoznavanja Mesije, koji je jednog dana izronio iz mase i onako nezgrapno mlatarajući dugačkim rukama uputio dva pitanja šefovima radikala: jedno je bio vezano za Vens-Ovenov plan, a drugo sasvim prizemno – zbog čega SRS nije prisutnija na Beogradskom univerzitetu? Ova dva pitanja su Đorđevića tobože navela da potraži mladog Vučića i pozove ga u stranku. Tada se menja konstelacija u samoj stranci i počinje uspon, na kome će svi oni drugi, Šešelj, Todorović, Nikolić i ostali radikali, u ovoj viziji figurirati kao sveti oci, čije reči trasiraju hod Mesije ka novoj epohi.
Knjiga započinje Pravom istinom a završava se transkriptima intervjua Aleksandra Đorđevića iz emisije Dobro jutro s Đukom. Između je opšta priča o izbornim ciklusima i važnim datumima u kojima se Vučić objavio narodu; Interesantna je epizoda o prvom pojavljivanju mladog Vučića decembra 1993, na Studiju B, za koje mu je sam Preteča pozajmio svoj novi sako Hugo Boss. Vučić je nakon tog nastupa poželeo da zadrži taj sako jer mu je, kako je verovao, doneo sreću. Od tada datira i njegova sklonost ka firmiranoj garderobi, što će mnogo kasnije ustanoviti kao dres kod u svojoj stranci. Takođe, markiran je važan trenutak organizovanja Trećeg otadžbinskog kongresa stranke januara 1994. Stil pripovedanja je administrativni, sa povremenom upotrebom radikalsko-naprednjačkog svečarskog tona: „Dekoraciju bine uradili smo fenomenalno, a rešenje izgleda bine bilo je jednostavno.“ Ne treba ni napominjati da su organizatori bili Đorđević i Vučić.
Osnovna intencija Đorđevićeve knjige bila je da dokaže da Vučić nije bio na letovanju u Grčkoj tokom pada Krajine u avgustu 1995, već da je bio u sedištu SRS, gde je primio telegraf od Nikole Poplašena iz Banjaluke, nakon čega je otrčao da referiše Šešelju šta se dogodilo na terenu. Isto tako, namera autora bila je da ispriča naivnu priču o radikalskom mesijanstvu i izgradnji autentične srpske demokratije – dakle ne one „uvezene“, koju su zagovarali lideri demokrata poput Zorana Đinđića – koja se, kao što podnaslov knjige kaže, zasniva na „ambiciji i egu, politici i moći na srpski način“. Savremeno društvo u Srbiji danas živi u tom specifičnom obliku demokratije koja se još zove iliberalnom, pri čemu su od institucija ostale samo prazne ljušture, poput onih tomova knjiga na naprednjačkom ikonostasu, pred kojim se potpisuju pristupnice u oltarski prostor SNS-a, gde se nalaze skrivene zalihe radikalskog stiropora.
Peščanik.net, 31.10.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Pobunjeni čovek: Bojan Tončić (1967-2024) - 02/05/2024
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
