Florida 1965, photo: Tony Ray-Jones, iz knjige “Američka boja 1962–1965″
Predstavljanje knjige Roberta D. Putnama „Our Kids: The American Dream in Crisis / Naša deca: Kriza američkog sna“, Simon and Schuster 2015.
Svojim tekstom „Bowling Alone: America’s Declining Social Capital / Sam u kuglani: odumiranje društvenog kapitala u Americi“ objavljenim 1995. u Journal of Democracy, Robert Patnam se iz akademskog prebacio na polje šire javnosti. Njegov esej je izazvao burne reakcije u vladi i raznim fondacijama. Tu je prikazano propadanje društva van sfere vlasti i biznisa, to jest odumiranje dobrovoljnog udruživanja građana, koje se još od De Tokvila smatralo specifičnom odlikom američke kulture. Po Patnamu, ovo opadanje „društvenog kapitala“ postalo je alarmantno. To je potreslo njegove čitaoce koji su odrastali u svetu udruženja roditelja i učitelja, ratnih veterana i kuglaških saveza.1
U to doba, predsednik Bil Klinton je tragao za načinom da posle pet pobeda republikanaca na šest predsedničkih izbora nekako povrati ubedljivu prevlast Demokratske partije u američkim institucijama. Zbog toga se pomerio ka ideološkom centru, ali su mu na izborima za kongres 1994. Njut Gingrič i njegove pristalice u takozvanoj republikanskoj revoluciji naneli strahovit poraz. Liberalni oporavak kao da je ometala neka neispitiva slabost.
Patnamovo insistiranje na društvenom kapitalu i civilnom društvu ponudilo je demokratima način da izraze svoju uobičajenu brigu za poboljšanje života građana, a da pritom ne zagaze na opasan teren zalaganja za nove vladine programe, kao što je bila Kintonova inicijativa o opštem zdravstvenom osiguranju, koja je propala pod teretom ismevanja konzervativaca.
Gingričova omiljena oznaka za sve čemu se protivio bila je „liberalna država blagostanja“ – ali je tu ubitačnu etiketu bilo teže prišiti zalaganju za obnovu kuglaških saveza. Ideja o obnovi društvenog kapitala kao središtu liberalnog projekta je i liberalnim fondacijama, kojima poreski zakoni zabranjuju direktno bavljenje politikom, ponudila legalan način usmeravanja fondova na veliki, bezopasni preobražaj američkog društva.
Patnam je pre dve godine objavio još jedan dirljiv tekst, o pretnji ekonomske i društvene nejednakosti na primeru svog rodnog grada Port Klintona u Ohaju, smeštenom na obali jezera Iri, na pola puta između Toleda i Klivlenda.2 On tu kaže da je rođen 1941. i da je u doba njegove mladosti to bio relativno besklasni gradić gde je svako znao svakog, a njegovi drugari živeli u skladnim porodicama sa oba roditelja. Pripadnici njegove generacije nesmetano su se peli po ekonomskoj i društvenoj lestvici i dostizali status viši od svojih roditelja.
Ali dobrostojeći svet u Port Klintonu danas živi odvojeno od ostatka zajednice, u sopstvenom novom delu grada. Oni i dalje imaju stabilne porodice i institucije, dok u radničkim delovima grada prihodi stagniraju ili se smanjuju, šire se narkomanija i kriminal, raste broj razvoda i vanbračne dece, a mobilnost naviše na društvenoj lestvici je samo daleka uspomena.
***
I njegova nova knjiga Naša deca: Kriza američkog sna govori o ogromnim promenama koje su se desile u životu svih Amerikanaca. Ove godine se navršava 50 godina od objavljivanja čuvenog izveštaja „The Negro Family: The Case for National Action / Crna porodica: Poziv na opštu uzbunu“ Danijela Patrika Mojnihana i 40 godina od drugog, još važnijeg iako manje poznatog vladinog izveštaja pod nazivom „Equality of Educational Opportunity / Jednakost prilika u obrazovanju“ sociologa Džejmsa S. Kolmana.
Od objavljivanja ovih izveštaja, beleženje promena i analiza tranzicije američkog društva u postindustrijsko društvo i doba postgrađanskih prava – glavne su teme društvenih nauka u Americi i istraživača kao što su Danijel Bel, Vilijam Džulijus Vilson, Kristofer Dženks, Sara Maklanahan i Izabel Sohil. Tokom godina je postignuta opšta saglasnost da su dramatično povećanje nejednakosti prihoda i imovine, kao i ubrzano odumiranje tradicionalne porodice sa dva roditelja – povezani pre svega sa klasom, a ne sa rasom. Stigli smo dotle da prihodi dve trećine populacije bez fakulteta stagniraju i da je perspektiva muškaraca u toj grupi gora od perspektive žena.
U Patnamovoj novoj knjizi nema iznenađenja za one koji profesionalno prate ova istraživanja. I čitaocima knjige Čarlsa Marija Coming Apart / Razdvajanje iz 2012, koja je takođe namenjena nestručnoj publici, dobro je poznata ideja da uspešni, obrazovani poslovni ljudi i profesionalne klase teže da žive geografski izdvojeno od ostalih ljudi i da imaju neobično stabilan porodični, verski i ekonomski život – za razliku od radničke klase, u kojoj nalazimo visoku stopu kriminala, narkomanije, nesigurnog zapošljavanja i raspada porodice.
Ali Patnam daje novi kvalitet ovoj temi. Njegov ugled omogućio mu je pristup obilju izvora. Marijeva knjiga je uglavnom zasnovana na tuđim objavljenim istraživanjima i njegovim ličnim, velikim delom proizvoljnim prisećanjima na dva grada koja je nazvao Belmont i Fištaun. Patnam, koji se zahvaljuje 13 „velikodušnih davalaca podrške“ (većinom velikih fondacija), 6 članova „administrativne strane mog rada“ i desetinama terenskih istraživača, stručnjaka, kolega i lokalnih posmatrača – nije morao da se zadrži samo na rodnom Port Klintonu, već je mogao da pošalje istraživače u 9 malih gradova rasutih na širokom području.
U knjizi Naša deca svako poglavlje kombinuje sažetak kvantitativnih rezultata istraživanja i etnografske opise života stvarnih ljudi. Patnam ne navodi prava imena (kaže da ih u većini slučajeva ne zna). On piše jasnu, strasnu, pristupačnu prozu i tako akademska istraživanja dveju generacija čini dostupnim čitaocima kojima takva istraživanja nisu posao. Od ljudi koji se bave društvenim naukama očekuje se da budu nemilosrdno objektivni, baš kao i oni koji se bave prirodnim naukama, ali deo Patnamove privlačnosti leži i u tome što, iako mu je očigledno važno da se strogo drži podataka, ispoljava jaku sentimentalnu privrženost iščezlom svetu svoje mladosti u Port Klintonu. On ga vidi kao primer boljeg društva od onoga u kojem sada živimo.
Nema mnogo istaknutih naučnika koji će misliti da je društveno okruženje iz recimo stare TV serije Happy Days – čija je radnja, za utehu Americi iz 70-ih, smeštena na Srednji zapad iz 50-ih – u tolikoj meri idealno, kao što to misli Patnam. Njega privlače specifični aspekti nekadašnjeg života zajednice: činjenica da fudbalski tim ima centralno mesto u kulturi grada, da su ljudi neokaljani seksom i drogom i da je većina majki više posvećena odgoju dece nego karijeri.
Drugo duboko Patnamovo uverenje koje se provlači kroz celu knjigu jeste da je društveni kapital – međusobno povezano članstvo i lični odnosi – važniji od novca. Iako se uporno trudi da Our Kids predstavi kao knjigu o nejednakosti, gotovo da nema ukrštanja između njegovog pristupa temi i prošlogodišnje senzacionalno popularne knjige Capital in the Twenty-First Century / Kapital u 21. veku Tomasa Piketija. Piketi se pre svega usredsredio na najbogatije ljude i pretpostavku da će oni uskoro akumulirati toliko bogatstva da će moći da žive bez rada, kao feudalni plemići. Uspešna klasa koja zanima Patnama je ceo gornji sloj američkog društva – ljudi koji su stekli bar diplomu koledža. Po njegovom mišljenju, ono po čemu se ti ljudi razlikuju u odnosu na druge su opsesivna radna etika, izrazito fokusiranje na razvoj dece, očuvanje zdravlja i učešće u raznovrsnim udruženjima. Novac im pomaže da to postignu, ali on svakako nije suština njihovog života niti glavni predmet Patnamove studije. On kaže: „U ovoj knjizi nema nitkova iz više klase.“
***
Godine 1931. popularni istoričar po imenu Džejms Traslou Adams objavio je jednotomnu istoriju Sjedinjenih Država pod naslovom The Epic of America / Ep o Americi. U epilogu je skovao termin „američki san“ i definisao ga kao „san o društvenom poretku gde će svaki muškarac i svaka žena biti u stanju da postignu status za koji su urođeno sposobni i gde će ih drugi uvažavati po onome što su, bez obzira na slučajne okolnosti rođenja ili položaja.“
Taj san, pisao je on, „ovde je ispunjen u stvarnom životu potpunije nego bilo gde drugde, mada veoma nesavršeno čak i kod nas“. Kao i mnogi nemarksistički orijentisani liberali u prvoj polovini dvadesetog veka, Adams je bio pod jakim uticajem ideje Frederika Džeksona Tarnera da su u devetnaestom veku otvorene američke granice bile glavni pokretač životnih šansi ljudi, a da je zatvaranje granica pred američko društvo postavilo izazov da nađe svoju novu otvorenost.
Adamsa nisu zanimale ekonomske razlike: u najgorem periodu Velike ekonomske krize napisao je: „Ovde se ne bavim dugotrajnijim ekonomskim problemima koji nastaju iz odnosa svetske distribucije i potrošnje u uslovima masovne proizvodnje“. Adamsov prijatelj Alan Nevins nam otkriva da je izdavač Little, Brown odbacio Adamsov predlog da naslov knjige bude Američki san jer se bojao da će to smanjiti prodaju. Ali danas, iako je sâm Adams zaboravljen, nema predsedničke kampanje – ili bilo kakve političke kampanje – bez pominjanja američkog sna. To je univerzalna formula koja se oblikuje za razne potrebe, u zavisnosti od toga ko je koristi. Patnamu je ona poslužila kao osnovni okvir knjige. On kaže da ga pre svega brine trend „dramatičnog opadanja socijalne mobilnosti, a to će uzdrmati američki san“.
Patnam je uspeo da nađe i ispita 75 svojih bivših drugova iz srednje škole – polovinu od ukupnog broja. Utvrdio je da su tri četvrtine njih stekli više obrazovanje od svojih roditelja, a polovina onih čiji roditelji nisu maturirali završila je srednju školu i upisala koledž. Ali deca tih bivših đaka u proseku nisu napredovali u odnosu na roditelje, ni po obrazovanju ni po prihodima. Prosečni prihodi u Port Klintonu odavno su prestali da rastu i sada su u padu. Broj domaćinstava s jednim roditeljem je udvostručen. Stopa razvoda je upetostručena. Procenat vanbračne dece popeo sa 9% u 1978. na 40% u 1990. godini. Samo u poslednjih petnaest godina broj siromašne dece je učetvorostručen i iznosi 49%. Izgleda da samo ljudi rođeni u relativno imućnim porodicama imaju izglede da u životu prođu onako dobro kako je, uopšteno gledano, prošla Patnamova generacija, a oni rođeni u manje imućnim porodicama gotovo da nemaju šansi.
Pre više od sto godina Frederik Džekson Tarner je tvrdio da državni univerziteti mogu da zamene otvorene američke granice kao šansa ponuđena svim Amerikancima. Danas se većina rasprava o nejednakosti i šansama i dalje fokusira na obrazovanje kao najbolji način da se spreči, pa čak i obrne klasna podela. (Zato na primer današnji američki filantropi rado finansiraju čarter-škole – reč je o očekivanju da one mogu da stvore ekonomske šanse polaznicima koji ih inače ne bi imali.)
Problem s tom inače privlačnom idejom je u tome što jedan od najpostojanijih rezultata istraživanja obrazovanja pokazuje da je uspeh učenika u školi u bližoj korelaciji s vrstom porodice iz koje potiču – roditeljskim prihodima, obrazovanjem, bračnim statusom, načinom provođenja vremena itd – nego s bilo čim što se dešava u školi. To ne znači da škole ne mogu da doprinesu jednakim šansama, ali takođe treba shvatiti da te šanse postoje samo u ograničenom opsegu. Patnam to priznaje i nada se da će jačanje društvenog kapitala izvan škole na neki način doprineti povećanju šansi koje nisu u dometu škole.
***
Po Patnamu, u Americi postoji podela na tri otprilike jednake klase, i ta podela se zasniva više na nivou obrazovanja nego na prihodima: srednja ili niža škola, koledž bez diplome, koledž ili više od koledža. Što se tiče najobrazovanije trećine, podaci i intervjui koje je obavljala Patnamova koleginica Dženifer Silva odaju utisak da su razlike u kućnom životu dece rasle mnogo brže od promena u njihovim školama, nabolje i nagore, i da je divergencija u porodičnim sredstvima proizvodila dodatnu divergenciju u školskim sredstvima. Knjiga Naša deca pokazuje da postoji veća verovatnoća da će se imućni roditelji venčati, lično steći više obrazovanja, ići u crkvu i imati razvijene društvene veze na koje se mogu pozvati ako je njihovoj deci potrebna dodatna pomoć. Oni primenjuju neku vrstu izuzetno jakog podsticaja koje sociološkinja Anet Laro naziva „koncentrisanom kultivacijom“.
Takvi roditelji direktno i indirektno utiču na obrazovanje svoje dece tako što aktivno učestvuju u radu škole, daju doprinose fondacijama koje su sada povezane sa mnogim dobrostojećim državnim školama, plaćaju tutore i predano vode računa o vannastavnim aktivnostima dece, kao što su bavljenje sportom ili učešće u đačkoj upravi, za koje sad često treba platiti pozamašnu sumu. (Iako ćete teško u to poverovati ako živite u velikom gradu na obali, mnogi imućni Amerikanci i dalje opsesivno upisuju decu u državne škole; oni su uspeli da pretvore te škole u ono što Patnam naziva „javnom privatnom stvari“. Patnam je poslednja osoba koja bi se pridružila horskom podsmehu „helikopterskom roditeljstvu“ više srednje klase. Ton kojim opisuje takvo roditeljstvo pun je divljenja.
„Mi u Maskogiju ne pušimo marihuanu“ je bio prvi stih himne tihe većine koju je 1969. snimio Merl Hagard pod naslovom „Okie from Muskogee“. U to vreme većina ljudi smatrala je da su droga, seksualne slobode, razvod i sekularizam kulturne navike obrazovane srednje klase. Na drugoj strani, nasuprot ovoj pesmi bila je – izabraćemo jedan od mnogobrojnih primera – pesma „My Old Man“ Džoni Mičel snimljena 1970, u kojoj pevačica izjavljuje da joj za romansu nisu potrebne stege braka: „Nije nam potrebno parče papira iz opštine koje će nas vezati i učiniti vernim“. Naravno, pesme nisu podaci, ali ti stihovi u najmanju ruku izražavaju preovlađujuće stavove i u izvesnoj meri ponašanje u dve različite niše američkog društva. Danas je situacija upravo obrnuta: obrazovani liberali skloniji su sklapanju braka, a radnici u državama u kojima većina glasa za republikance upotrebi droge.
U manje obrazovanoj nižoj trećini, daleko više dece živi u domaćinstvu s jednim roditeljem i doživelo je traume kao što su razvod, adikcija, nasilje ili hapšenje roditelja. Roditelji nemaju vremena ni novca, pa manje sati provode u direktnom kontaktu s decom nego roditelji iz više trećine. U vreme kad imaju vremena da budu s decom, oni u većoj meri insistiraju na disciplini i bezbednosti nego na bogaćenju. Takođe ređe imaju razvijene društvene veze izvan porodice i neposrednog susedstva. Škole u koje idu njihova deca pate od nedostatka novca, a oni nemaju višak sredstava kojima imućniji roditelji zasipaju škole svoje dece.
Manja je verovatnoća da će se deca iz niže trećine baviti sportom i ići u crkvu. Jedino u šta se mlad čovek danas možete pouzdati u Americi jeste da će posle dugog vremena poboljšati svoje životne šanse ako stekne diplomu koledža. Godine 1980. prihodi ljudi koji su završili koledž premašivali su za 50% prihode onih sa srednjom školom, a danas ih premašuju za 95%. U najnižoj trećini većina ljudi ili ne završi srednju školu, dobija ekvivalenciju sertifikata (GED), ili se upisuje na dvogodišnje gradske koledže, ali retko ko zaista završi koledž. Samo 12% studenata koji upišu dvogodišnji koledž uspe da dobije diplomu drugog stepena.
***
Godine 1959, na vrhuncu zlatnog doba, to jest u vreme kad je Robert Patnam pohađao srednju školu u Port Klintonu, sociolozi Simor Martin Lipset i Rajnhart Bendiks objavili su knjigu Social Mobility in Industrial Society / Socijalna mobilnost i industrijskom društvu, u kojoj su, nasuprot onome što bi se očekivalo, utvrdili da je neobično visok stepen mobilnosti koji podrazumeva ideja o američkom snu možda široko rasprostranjeno viđenje stanja stvari, ali da ne opisuje pravu prirodu našeg društva. Mobilnost nagore i nadole unutar klasne strukture nije viša u Americi nego u Evropi, navodno sklonoj klasnim podelama.
Sociolozi Piter Blau i Otis Dadli Dankan uspeli su da 1963. ubede Biro za cenzuru da sprovede opširno kvantitativno istraživanje mobilnosti, čije su rezultate objavili nekoliko godina kasnije u knjizi The American Occupational Structure / Struktura poslova u Americi. Njihovo viđenje osobenosti američkog društva bilo je donekle, ali samo donekle optimističnije: „Ima zrna istine u mitu Horejšija Aldžera“, napisali su. (Mislili su na romanopisca s kraja devetnaestog veka koji je napisao puno priča o odvažnim, siromašnim dečacima koji su prevazišli težak životni položaj svojim radom.) Ipak, zaključili su da postoji jaka korelacija između očevog i sinovljevog statusa – u ono vreme studije o socijalnoj mobilnosti većinom su se bavile isključivo muškarcima. Kakvo god da je međugeneracijsko kretanje postojalo, obično se odvijalo na kratkim razdaljinama na socijalno-ekonomskoj skali. Naročito je bilo malo verovatno da će se ljudi radničkog porekla kretati nagore.
Blau i Dankan su ustanovili da je mobilnost u Americi uglavnom povezana s ukupnim, „strukturalnim“ ekonomskim promenama koje, nagore ili nadole en masse, sprovode grupe ljudi: na primer; depopulacija agrarnih područja i porast broja činovničkih mesta umesto individualnog kretanja velikog broja Amerikanaca uz i niz socijalno-ekonomsku lestvicu svake generacije, čime bi se onemogućilo formiranje rigidnih klasa. Jedna druga studija, Wisconsin Longitudinal Study, bila je dugoročno istraživanje, slično onome koje je Patnam sproveo među svojim školskim drugovima, ali mnogo šire i rigoroznije; u početku je obuhvatalo deset hiljada đaka koji su se 1957. upisali u srednju školu u državi Viskonsin, a projektom je uglavnom rukovodio Dankanov student Robert Hauser. To istraživanje je potvrdilo da za Amerikance, čak i one iz Patnamove generacije, nije tipično da daleko odskoče od svog porekla, osim ako ne pripadaju kategoriji koja se, uopšteno gledano, uspinje zbog socijalnih i ekonomskih promena.
U knjizi Naša deca Patnam priznaje da je svestan da godine izučavanja pokazuju da „relativna mobilnost objašnjava samo mali deo ukupne mobilnosti koju su iskusili pojedinci raznih generacija, a apsolutna (ili strukturalna) mobilnost objašnjava njen veći deo“. U vreme njegovog odrastanja u Port Klintonu, Sjedinjene Države, koje su iz Drugog svetskog rata izašle kao pobednice i relativno neoštećene, bile su daleko manje osetljive na međunarodnu konkurenciju nego što su danas i mogle su da stanovništvu garantuju blagodeti svog sve većeg ekonomskog razvoja putem redistributivnog poreskog sistema koji je bio sigurna luka za mnoge regionalne male preduzetnike. Ti uslovi su u tolikoj meri išli na ruku apsolutnoj mobilnosti da se činilo da američki san radi punom parom iako nije bilo veće relativne mobilnosti – to jest kretanja nagore u odnosu na druge ljude na istoj poziciji. Zapravo, gotovo svi su se kretali zajedno. Takvih uslova više nema.
Ali Patnam je ubeđen da relativna mobilnost, kao i apsolutna, danas alarmantno opada – da je većina Amerikanaca neumoljivije osuđena da ostane tamo odakle je počela nego što je to bio slučaj u njegovoj mladosti. Njegova žarka želja da promeni tu situaciju nadjačava epistemološku opreznost naučnika. Podaci naprosto ne potkrepljuju njegovo ubeđenje: „Ali – to ‘ali’ ključno je za ovu knjigu – svi ustaljeni pokazatelji socijalne mobilnosti stari su već tri-četiri decenije“. Otuda on insistira na tome da su podaci koje iznosi u svoj knjizi predznak promene u socijalnoj mobilnosti. Drugim rečima, Patnam mora da pribegne predviđanju da će se glavni rezultat, koji potvrđuje veliki deo njegove tvrdnje o opadanju relativne mobilnosti, pojaviti u nekoj neodređenoj budućnosti jer se takva promena nije desila u sadašnjosti. Tako se osigurava od mogućnosti da nedostatak dokaza opovrgne ono što tvrdi.
***
Da se Patnam više bavio apsolutnom mobilnošću, koja je za njegovu generaciju bila istinski motor američkog sna, možda bi više vremena posvetio istraživanju ekonomskog programa uopšte ili načinima ponovnog stvaranja široko distribuiranog ekonomskog rasta koji je toliko pomogao Amerikancima njegovog doba. Iako priznaje da je to važno, on uglavnom ignoriše većinu posebnih ideja koje se javljaju u raspravama o nalaženju leka za nejednakost – da poreske stope budu progresivnije (Piketi), da se agresivno koristi monetarni program kako bi se stabilizovala tržišta rada (Dženet Jelen iz Federalnih rezervi), da se povećaju minimalne zarade ili da se čvršće regulišu finansijske kompanije. Umesto toga, on je potpuno fokusiran na povećanje šansi za pojedince i veruje da se to najpre može ostvariti povećanjem zalihe društvenog kapitala koja im je dostupna na lokalnom nivou – putem boljeg odgajanja dece i podsticanjem aktivnosti i udruženja.
Kad preporučuje lek, Patnam uvažava značaj ekonomskog programa, ali najveću pažnju posvećuje idejama (kao što su roditeljsko odsustvo i mentorski program) za koje smatra da imaju potencijal da uvećaju društveni kapital. Ton mu živne kad raspravlja o tim idejama, a kad raspravlja o ekonomiji, postaje ravan i stičemo utisak da o tome govori samo iz obaveze. Nepravda koja ga bukvalno tera da se razbesni jeste zahtev „plati da bi igrao“, naplaćivanje određene sume učenicima sportistima, što praktično onemogućava siromašnijoj deci učešće u školskim timovima pa stoga, po Patnamovom mišljenju, i pristup ključnom izvoru društvenog kapitala. On za vannastavne aktivnosti kaže da su „najbliže čarobnom leku kakav bismo voleli da nađemo u stvarnom svetu socijalnih, obrazovnih i ekonomskih programa“. Zatim dodaje:
„Dakle, ako ste zabrinuti zbog problema o kojima se raspravlja u ovoj knjizi, evo nečeg što možete odmah da uradite. Sklopite knjigu, posetite direktora škole – biće još bolje ako povedete i prijatelja sa sobom – i pitajte ga da li vaš okrug primenjuje program „plati da bi igrao“. Objasnite mu da odbijanje nije vredno papira na kojem je napisano, jer praktično prisiljava učenika da nosi žutu zvezdu time što kaže: „Toliko sam siromašan da ne mogu da platim.“
To što školske distrikte u kojima se plaća da bi se igralo Patnam upoređuje s nacizmom možemo videti kao znak zadivljujuće posvećenosti ispravljanju nepravdi koje je opisao, ali u tom slučaju rešenje bi trebalo da bude dovoljno impresivno da bi opravdalo moralnu samouverenost te retorike. Nije sigurno da je njegovo rešenje takvo i, u načelu, Patnamov stav da društveni kapital ima sveopštu važnost ne potkrepljuju podaci koje on iznosi kao dokaze. Na kraju knjige, u dugačkom i verovatno retko čitanom „dodatku o metodima“ Patnam saopštava da je ispitivanje koje je sproveo među svojim školskim drugovima pokazalo da je najsigurniji način za stvaranje socijalno-ekonomske mobilnosti uspeh u obrazovanju – naročito uspeh dovoljno veliki da vodi ka diplomi koledža.
Po logici ove knjige, pristup društvenom kapitalu treba da bude čvrsto povezan s pohađanjem koledža i uspehom na njemu – zašto bi inače to bilo toliko naglašeno? Silogizam bi glasio: društveni kapital vodi do uspešnog obrazovanja, a ono vodi do mobilnosti. Ali za svoje drugove iz razreda Patnam kaže da je školski uspeh bio činilac na osnovu kojeg se najbolje moglo predvideti da će neko pohađati koledž, a da je veza između uspeha i roditeljskog podsticanja (onakvog kakvo je svesrdno hvalio u knjizi) bila samo „umereno važna“ i „mnogo slabija“ od veze između klasnog položaja i pohađanja koledža. I ne samo to:
„Bogatstvo roditelja, porodična struktura ili društveni kapital kraja u kojem se stanuje (zapravo ništa od onoga što smo merili), nijedan činilac prikazan u ovoj knjizi nije imao presudnu ulogu u stvaranju sadašnjeg nedostatka šansi – kao što nije imao presudan uticaj na pohađanje koledža ili neki drugi uspeh u obrazovanju.“
U dodatku o metodima Patnam upućuje čitaoce na svoj vebsajt na kojem mogu naći detaljnije rezultate ispitivanja sprovedenog među njegovim školskim drugovima. Tamo piše:
„Nijedna mera roditeljskih sredstava nimalo ne povećava moć predviđanja – ni zanimanje roditelja, ni njihova nezaposlenost, ni ekonomska nesigurnost porodice za vreme dok dete pohađa srednju školu, ni kućevlasništvo, ni karakteristike kraja u kojem se stanuje, ni porodične strukture… Obrazovanje roditelja, roditeljsko podsticanje i klasni položaj imali su samo skromnu ulogu u predvidljivosti učešća u vannastavnim aktivnostima, ali ako smatramo da su te varijable konstantne, sámo to učešće nema veze s pohađanjem koledža.“
Dakle, da li nam je Patnam zaista pokazao da je jak društveni kapital nekad stvarao individualne šanse – a pogotovu da je njegovo opadanje proizvelo nedostatak šansi? Pasusi koje sam upravo naveo ukazuju na to da jaka veza između društvenog kapitala i šansi, koja je glavni Patnamov argument, nije dokazana. On ne definiše „društveni kapital“ dovoljno precizno da bi se mogli proveriti njegovi efekti, čak ni na tako malom i nereprezentativnom uzorku kakav su njegovi školski drugovi, i ne pokušava da precizno proveri te efekte u sadašnjosti. Moglo bi se čak pokazati da iz društvenog kapitala ne proističe prosperitet, nego da iz prosperiteta proističe društveni kapital, što bi značilo da nam je Patnam prikazao efekte nejednakosti, a ne uzroke.
On je zaista doprineo skretanju pažnje na duboko divergentna iskustva različitih klasa koje Amerika treba da shvati kao moralno neprihvatljiva, onako kako on to očigledno čini. Posebno je korisno to što iznosi mnoge detalje vezane za socijalne aspekte nejednakosti, o kojima se dosad nije raspravljalo onako kako oni to zaslužuju. Ali mnogi čitaoci će iz njegovih argumenata zaključiti da srž problema leži u tome što je individualna (ne opšta) mobilnost pala sa prethodno visokog nivoa i da je srž rešenja u podupiranju društvenog kapitala u siromašnijim zajednicama. Oba predloga su preterana, a time što insistira na njima Patnam rizikuje da, koristeći pažnju koju je privukao, suzi raspravu na pitanje šta treba da se uradi da bi se uspostavile mogućnosti koje su previše ograničene za tako veliki problem.
Nicholas Lemann, The New York Review of Books, 21.05.2015.
Prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 03.06.2015.
