Kada su se krajem XX veka dve ogromne zemlje, Indija i Kina, zajedno ulile u veliku reku otvorene svetske ekonomije, svet je, baš kao što se u svojoj čuvenoj knjizi dovitljivo izrazio Tomas Fridman, doista postao „ravan“(Thomas Friedman, The World Is Flat: A Brief History of the Twenty-First Century, 2005). Taj „pljosnati“ svet koji pred sobom danas vidimo, to je svet rastućih prihoda, svet vrlo brzih, praktično trenutnih komunikacija i svet velikih međunarodnih kompanija koje u sličnim uslovima proizvode u Minesoti, Maleziji, Bangaloru i Šangaju.

I mada je velika reka svetske ekonomije čitavim svojim širokim tokom kroz našu epohu svima dostupna i otvorena, na zemlji ipak postoje mesta gde vreme teče unazad. Teheran je 60-ih godina bio azijski Pariz, a danas je to grad u kome mir i poredak u redovima za benzin obezbeđuju pripadnici islamskog Sepah-a (Iranska revolucionarna garda). U Iraku su 60-ih godina žene po ulicama hodale u mini suknjama, a danas ih zbog nepokrivene glave potpuno nekažnjeno mogu ubiti. Mudžahedini u Avganistanu, ako im se prohte, mogu slobodno da ubijaju plesačice i to se računa u tako običnu pojavu, da na nju više niko i ne obraća pažnju. U Pakistanu, zemlji koja je svojevremno imala tako visok stepen razvoja da je mogla sebi da dozvoli posedovanje atomskog oružja, danas su čitave provincije u rukama talibana.

Većina zemalja u kojima vreme teče unazad su muslimanske zemlje. Rekoh većina, ali ne i sve. U Kongu na primer, kanibalizam je postao životna norma i tamo, između ostalih naoružanih grupa koje se neprestano međusobom bore, postoje i parahrišćanske vojne jedinice sa živopisnim imenima kao što je recimo Božja armija otpora iz Ugande ili jedinice pod oružjem koje vodi „pobunjenik u ime Hrista“, kongoanski general Loran Nkunde. U Venecueli nema islama, ali je zato tamo Ugo Čaves. Na Haitiju takođe nema islama, ali zato ima vuduističkih vojnih jedinica koje se bore protiv „Armije kanibala“, ogroman broj nezamislivo siromašnih ljudi i više od dve hiljade međunarodnih humanitarnih organizacija. Samo MINUSTAH (United Nations Stabilization Mission In Haiti), organizacija koja inače raspolaže budžetom od 612 miliona dolara godišnje, ima na ovom ostrvu stalno angažovanih deset hiljada ljudi. Ova je zemlja toliko degradirala da se bilo kakva, iole ozbiljnija prirodna nesreća odmah pretvara u socijalnu katastrofu. Velike kiše koje su se prolile na Karipski bazen 2004. na Haitiju su odnele 3.500 ljudskih života, a relativno slab zemljotres pogubio je u januaru 2010. oko 250 hiljada ljudi.

U svetu su do danas ostale dve zemlje koje vode komunistički lideri, u kojima je zabranjen bilo kakav oblik privatne svojine i u kojima još uvek postoje koncentracioni logori. To su Kuba i Severna Koreja. Teško je ne sumnjati u to da je ovim režimima nije blizu kraj i da, recimo posle smrti Fidela Kastra, na Kubi neće nastupiti makar i minimalne promene.

Haiti, Avganistan i još neke druge zemlje su sasvim drugi slučaj. Prosto je nemoguće zamisliti da će se na Haitiju, u Kongu ili u sektoru Gaza sutra pojaviti pogoni za proizvodnju ili montažu proizvoda firme Intel ili Samsung. Vreme u ovim zemljama teče unazad, nasilje je u njima sve strašnije, a stanovništvo sve siromašnije i bespomoćnije. Velika reka svetske ekonomije teče mimo ovih močvarnih zatona i što je reka šira, to su brane kojima se oni ograđuju sve više i čvršće, a krokodili i ljudožderi koji se u ovim blatnjavim zalivima množe, sve krvožedniji i proždrljiviji. Štaviše, slični zalivi se poljavljuju i unutar zapadnih država. Postalo je sasvim očigledno da imigranti druge i treće generacije uopšte ne žure da se integrišu u otvoreno evropsko društvo.

I Palestinac koji je u „brizi“ za svoj lični budžet, u Kanadi prijavljen na deset različitih imena i deset raznih adresa, i Nigerijac koji trguje drogom u Belgiji, i Somalijac koji kuhinjskim nožem na svom kuhinjskom stolu u Holandiji vrši obred obrezivanja svoje ćerke, svi oni dobijaju socijalnu pomoć od država u koje su se doselili, i istovremeno preziru kaure koji im tu istu pomoć daju.

Supersila po imenu SAD, sposobna je da zaustavi ekonomsku krizu i da stvori tehnološki raj u Silikonskoj dolini. Međutim, ona nije sposobna da zaustavi predsednika Irana Ahmadinežada, mada je još pre samo jednog veka, kada je razlika u životnom standardu između Irana i zapadnih zemalja bila mnogo manja, bilo potpuno nezamislivo da ova azijska zemlja može da ugrožava Zapad. Vojska Ujedinjenih nacija ne može da zavede red u Kongu, a Belgijanci su ga pre samo sto godina, bez ikakvih problema okupirali.

Zašto se na nekim mestima na našoj planeti vreme kreće unazad? Zašto je razvijeni i otvoreni svet bespomoćan pred nasiljem? Zašto SAD nisu sposobne da pobede u Avganistanu?


Avganistan

Hajde da malo pažljivije razmotrimo ovo poslednje pitanje. Postoji nekoliko razloga za to.

Proizvodnjom i prodajom opijumskog maka koji se potom prerađuje u heroin, Avganistan ostvaruje 65 posto svog bruto nacionalnog dohotka. I zato kada američki vojnici uništavaju polja zasađena makom, oni zapravo lišavaju hrane najsiromašnije slojeve seoskog stanovništva, a osiromašeni seljaci se onda obraćaju za pomoć talibanima.

No talibani su ipak mnogo suroviji. Po podacima za period koji pokriva izveštaj objavljen na sajtu Wikileaks, koji je izazvao skandal u javnosti, američka vojska je u Avganistanu slučajno ubila 179 mirnih stanovnika. U tom istom periodu, samo od eksplozija pešadijskih mina koje uz puteve postavljaju talibani, poginulo je više od 2000 mirnih Avganistanaca. Još jednom podvlačim da se ovaj podatak odnosi samo na poginule od pešadijskih mina i samo u Avganistanu.

U taj broj ne ulazi 117 poginulih od bombe koju je 28. oktobra 2009. aktivirao terorista samoubica na pijaci u Peševaru, ni 33 ljudi poginulih sledećeg meseca na pijaci u Kohatu, ni 40 ljudi koji su 4. decembra 2009. razneseni u eksploziji pred ulazom u džamiju u Ravalpindiju, ni 50 ljudi koje je samo tri dana posle navedenog događaja bombaš-samoubica pobio na pijaci u Loharu. Ovakvih slučajnih žrtava je samo tokom 2009, i samo u Pakistanu, bilo više od 3000.

Pripadnici organizacija za zaštitu ljudskih parava nepresrtano kritikuju SAD zbog nenamernih žrtava među mirnim stanovništvom na ratom zahvaćenim teritorijama. I ja mislim da je to sasvim u redu. No na žalost, još nijednom nisam čula da ove organizacije kritikuju talibane za namerna ubistva nesumnjivo mirnih ljudi, uključujući i sedmogodišnjeg dečaka optuženog za špijunažu i u junu ove godine javno obešenog u provinciji Geljmed. Već sutradan, na jednoj avganistanskoj svadbi, od bombe koju je na sebi nosio terorista samoubica poginulo je još 40 mirnih stanovnika Avganistana.

Ni raketna paljba po pijačnim gužvama, ni upotreba psihički bolesne dece kojima talibani oblače „šarene prsluke“ i govore im „da samo treba da pritisnu ovo ovde dugmence i Amerikanci će biti posuti cvećem sa njihovih prsluka“, iz nekog razloga ne izazivaju nikakvu zabrinutost među zaštitnicima ljudskih prava na Zapadu. Ima se utisak da se zaštita ljudskih prava pretvorila u zaštitu prava terorista.

Surovost talibana se ne završava samo zločinima koji se uslovno mogu nazvati „ideološkim“, odnosno samo eksplozijama bombi po pijacama i ubistvima plesačica. U poslednje vreme je u Avganistanu i Pakistanu otmica dece radi prodaje postala sasvim redovna pojava. Tokom prva dva meseca 2010. u Pakistanu je ukradeno 240 dece od 3 do 7 godina starosti i samo njih 74 su vraćena živa.

Postoje slučajevi koji, osim što izazivaju užas, zaslužuju i dodatno moralno zgražavanje. Pre nekoliko godina, dečak star 12 godina bombom je razneo sebe, mladu i mladoženju i još mnoge prisutne na jednoj svadbi u Pakistanu. Kasnije se pokazalo da je razlog eksplozije bio čisto komercijalni. Naime jedan od partnera je mladoženji dugovao milion dolara, i da bi izbegao ovo teško finansijsko breme, obratio se za pomoć mesnom fundamentalističkom imamu, kupio od njega malog teroristu samoubicu i tako rešio svoje novčane probleme.

Treba reći i to da talibani ni u kom slučaju nisu ti koji drže isključivi monopol na zločine. Vojni komandiri na koje se oslanjaju Amerikanci takođe su veoma skloni ozbiljnim prestupima. Štaviše, talibani čak imaju određena moralna preimućstva. Jer talibani jesu u stanju da izvrše otmicu nekog dečaka radi iznuđivanja otkupa ili radi prodaje, ali do sada još nije poznat nijedan slučaj u kome su talibani krali decu radi sopstvenog seksualnog zadovoljstva.

Otmica dečaka radi popunjavanja svojih harema, postala je svakodnevna pojava među vojnim komandantima na koje se oslanja SAD. Čak su uveli i neku vrstu takmičenja: ti u tvom haremu imaš samo trideset dečaka, a ja četrdeset.

No i pored toga, ne može se reći da talibani uživaju veliku popularnost. U mnogim provincijama u Avganistanu i Pakistanu, narod se samoorganizovao i osnovao odrede za odbranu od talibana. Na poslednjim izborima u Pakistanu, talibani su osvojili samo dva odsto glasova. Budući da čak ni zombirani fanatici ne žele da ubijaju svoje ljude ili ljude koje lično poznaju, teroristi samoubice koji se angažuju za eksplizije u Avganistanu obično se regrutuju među Pakistancima, a za akcije u Pakistanu biraju se Avganistanci.

Pokret talibana nije nastao i ne razvija se sasvim spontano. Bez obzira na to što su danas i sami ugroženi od strane pakistanskih talibana, visoki činovi u vojsci Pakistana podržavali su i još uvek podržavaju ovaj islamski pokret. I pošto je vojska najuticajnija ekonomska sila u Pakistanu, ova se podrška lako da objasniti. Vojska je ta koja u Pakistanu kontroliše bukvalno sve. A kada neka grupa ljudi vanekonomskim metodama želi da obezbedi kontrolu nad ukupnim bogatstvima jedne zemlje, ona obično za te potrebe izmišlja nekakvu ideologiju kao osnovu kojom će objasniti kako su oni ti koji su za ovu ulogu izabrani. Ta ideologija je za sovjetske komuniste bila marksizam, a za pakistansku vojnu kliku je to danas islamski fundamentalizam.


Delotvornost nasilja

Postoji li neki jedinstveni obrazac kojim se mogu objediniti svi ovi slučajevi? Po meni postoji, i zove se formula delotvornosti nasilja.

Mi obično delimo zemlje na demokratske i nedemokratske, na one u kojima je organizovano slobodno društvo i na one u kojima to nije slučaj. Ali isto tako mi ih možemo podeliti na one u kojima je nasilje delotvorno i na one u kojima ono to nije, na one u kojima se novac javlja kao osnovni oblik merila vrednosti i kapitala i na one u kojima je tu funkciju preuzelo nasilje.

Evo jedne istinite priče iz Iraka. Profesor univerziteta je jednu od svojih studentkinja odbio da primi na postdiplomske studije u svojoj klasi. Nakon nekoliko dana, pronađen je mrtav. Istraga je na profesorovom telu prebrojala šesnaest rana nanesenih vatrenim oružjem, utvrdila da su žrtvi odrezane uši i genitalije, a rođaci ove uvređene devojke su se za to vreme naokolo hvalili kako je njihova dična rođaka sama ispalila pet metaka.

A evo jedne druge priče iz Norveške. Farmer u Norveškoj iznosi džak krompira na put, na njega veša cenovnik, a pored džaka ostavlja kutiju sa novcem za kusur. I nikome na pamet ne pada mogućnost da sav krompir, kao i kutiju s novcem uzme i odnese.

Pitanje: šta će se desiti sa Norvežaninom koji ubija profesora, jer ga ovaj nije primio na postdiplomske studije? Odgovor: odmah će ga strpati ili u zatvor ili u ludnicu. Pitanje: šta će se desiti u Iraku ako tamošnji farmer iznese svoj krompir na put, a pored njega ostavi kutiju sa novcem za kusur? Odgovor: prvi slučajni prolaznik će ukrasti i krompir i novac, a ako to ne uradi, svi će smatrati da je nenormalan.

Postoje zemlje u kojima je nasilje delotvorno i zemlje u kojima nije. U Avganistanu ili Iraku, ono je delotvorno, jer su to zemlje u kojima kada ubijajate ljude postajete uvažena ličnost. U SAD ili Norveškoj nasilje nije delotvorno, jer kada tamo ubijate ljude, sleduje vam zatvor ili ludnica.

Ovde je važno naglasiti da u zemljama u kojima je nasilje delotvorno, ono zapravo ima sva obeležja ulaganja u profitabilnu budućnost, to jest nosi u sebi funkciju kapitala. U ovim zemljama akt nasilja ostaje zabeležen u narodnom pamćenju i služi kao osnova za dalju akumulaciju moći nasilnika. „Velika je to i veoma uvažena porodica. Oni su u profesora koji je odbio da primi pripadnicu njihovog roda na postdiplomske studije ispalili čak šesnaest metaka“. „Sila od čoveka je naš komandant. Oteo je već dvadeset dečaka i na njima zaradio čitavih petnaest miliona“.

A u zemljama u kojima nasilje mora da se skriva i gde je nasilnik prinuđen da vrši svoja zlodela tajno, zločin se neće pretvoriti u kapital. Čovek koji je zamislio da otimajući decu postane ugledna i uticajna ličnost u SAD, bez pogovora će biti proglašen ludakom. Čovek koji u Avganistanu odlučio da izgradi fabriku za proizvodnju mikro čipova i naumio da tako stekne novac, ugled i poštovanje u društvu, takođe će biti svrstan među ludake.

Kada su Mongoli u XIII veku došli na Bliski istok, zatekli su tamo strašnu sektu ismailija (asasina) od čijih je sablji pre toga poginulo šest vezira, tri kalifa i sam Rajmon Prvi sa Konradom od Monferata. „Jel tako?“, rekoše Mongoli i pobiše sve ismailije bez obzira na pol i uzrast.

U principu bi i SAD mogle tako da postupe u borbi sa talibanima. Ali SAD nisu Mongoli i ovakav način rešavanja problema je potpuno neprihvatljiv za državu u kojoj su novac i intelekt, a ne nasilje, osnovni oblici kapitala.


Kongo

Republika Kongo je najsiromašnija zemlja na svetu. Bilo koji borac za ljudska prava koji iole drži do sebe reći će vam da su za svu bedu ove zemlje krivi prokleti beli kolonijalisti. Istovremeno ćete u bilo kom priručniku moći da pročitate kako je tokom vreme vladavine Mobutu Sese Sekoa (čije ime se prevodi kao „Vojnik koji ide iz pobede u pobedu i niko ga ne može zaustaviti“), veliki broj puteva u Kongu uništen i da je putna mreža smanjena četiri puta. Interesantno, a ko li je te puteve izgradio? Da ih nisu možda izgradili oni zli beli kolonijalisti?

Svakom savesnom Evropljaninu je takođe poznato da su ti isti prokleti beli kolonijalisti iskvarili narod Konga koji je, dok se oni nisu pojavili, tiho i mirno živeo u skladnoj harmoniji sa prirodom. U Kongu je 1997. buknuo građanski rat koji odneo oko sedam miliona ljudskih života. Ovaj se rat naziva još i „panafrički rat“ ili „svetski rat za koltan“, a pripadnici jedne od zaraćenih strana koju je vodio milioner Žan-Pjer Bemba Gombo, proslavili su se između ostalog i time što su jeli pigmeje. Oni ih nisu računali u ljude i verovali su da njihovo meso ima magična svojstva. I sada se nameće pitanje: jesu li od belih kolonijalista borci za slobodu naučili da jedu ljudsko meso ili je to njihova stara navika, iskušenje kojem oni, još od vremena dok su živeli u harmoniji sa prirodom, nikako ne mogu da se odupru?

Ako se zainteresujete da saznate zbog čega se dogodio „svetski rat za koltan“, iz mnogih članaka i na većini sajtova boraca za ljudska prava vi ćete pročitati da su ovaj rat izazvale međunarodne korporacije, da iza „Mesara“ Kisagame (danas šefa policije u ovoj zemlji), boraca iz Ruande, plemenskog vrača Udžane (kome je u nasleđe ostala velika moć, „jer je još njegov otac hodao po vodi kao po suvom“), pokreta za kongoansku demokratiju, Božje armije otpora koja otima decu i naokolo razbacuje delove ljudskih tela uvijene u stranice iscepane iz Biblije, da iza svih njih zapravo stoji konflikt između SAD i Francuske, da „pobunjenik u ime Hrista“ Nkunda stoji u senci korporacije American Mineral Fields Ltd, kojom inače vlada porodica Klinton, a da iza Žan-Pjer Bemba stoji niko drugi do sam Intel.

Koltan je tantalo-niobiumova ruda koja se u mikroelektronici koristi za proizvodnju kondenzatora. Kada se u prodaji pojavio Sony Play Station 2, cena ove rude je na svetskom tržištu porasla sa 49 na 275 dolara za jednu funtu, i pošto je 80 odsto svetskih rezervi koltana skoncentrisano u Kongu, Kongo je preko noći postao sirovinska supersila.

Nasuprot ovoj zabavnoj teoriji o Svetskom ratu prokletih korporacija, stoji banalna životna istina koja ovu teoriju sasvim izvesno dovodi u sumnju.

Ako pretpostavimo da Kongo sutra ujutru prosto nestane sa lica zemlje, sa mikroelektronikom se apsolutno ništa neće dogoditi. U tom slučaju će se kondenzatori proizvoditi od nekog drugog materijala, a mobilni telefoni i Sony Play Station će biti za dolar skuplji i za dva grama teži nego što su danas. I još nešto što još bolje potvrđuje ovu istinu. Tačno je da je 80 odsto rezervi koltana skocentrisano u Kongu, no tačno je i to da ova zemlja pokriva samo oko jedan odsto ukupne svetske eksploatacije ove rude.

No zato, ako bi slučajno sa lica zemlje nestala mikroelektronika, to bi za milionere kanibale, vračeve koji hodaju po vodi i pobunjenike u ime Hrista bio veoma težak udarac.

Koltan se u Kongu eksploatiše na najprimitivnji mogući način. A izgraditi recimo neku fabriku za proizvodnju mikroelektronike, o tome tamo ne može biti ni reči. Tamo je nemoguće izgraditi neki makar i najprostiji pogon za obogaćivanje rude. Sirova ruda se izvozi na doradu u susednu Ruandu. Tamo se čak ne da uložiti ni u normalan rudnik. Ruda se vadi rukama i taj se pakleni trud plaća jedan dolar dnevno.

A u čemu je stvar? Stvar je uvek u jednom te istom. U Kongu nije novac taj koji vrši funkciju kapitala. U Kongu je nasilje kapital. A vojni komandanti, odnosno „vlasnici“ tog kapitala, pre svega su zainteresovani da sačuvaju moć koju su ovim kapitalom stekli. Za očuvanje sopstvene moći, neophodno im je izuzetno siromašno stanovništvo. Jer samo će u uslovima apsolutne bede i potpune obespravljenosti, nesrećni urođenik iz oblasti Kivu ili Maniema, praktično besplatno iskopavati koltan. Pri tome je potpuno nevažno iz kojih slojeva kongoanskog drštva potiče ovaj „organizator proizvodnje“. Bilo da je bandit koji je vršio genocid u susednoj Ruandi, ili plemenski vrač, ili prosto bogati biznismen, da bi sačuvali svoje sopstvene živote i istovremeno umnožili svoje bogatstvo, svi su oni prinuđen da investiraju u naoružane odrede. Za sve njih je nasilje kapital, a ne novac.

Ako se u kapitalističkom društvu kretanje kapitala opisuje klasičnom cikličnom šemom „roba-novac-roba“, u društvima kao ovo koje danas vidimo u Kongu, pomenuta šema je izmenjena i glasi ovako: „nasilje-novac-nasilje“.


Nekad i sad

Lako se da primetiti da je nekada davno, u drevnim vremenima i u srednjem veku, nasilje takođe bilo kapital. „On nije zakopavao svoj novac u zemlju, već ga je delio svojim drugovima smatrajući to pouzdanijim sredstvom zaštite imovine i boljim načinom njegovog umnožavanja“, pisao je Ksenofont o osnivaču Persijske imperije, kralju Kiru. U suštini, Ksenofont je opisivao mehanizme kojima su se osnivale mnoge velike imperije, kao i to kako su ta civilizovana društava bila razarana od strane varvara.

Rimska imperija je pala zato što je germanskim plemenima bilo mnogo unosnije da se bave pljačkom nego radom. Kina iz vremena dinastije Han srušila se pod najezdom nomada, jer je nomadima takođe bilo veoma unosno da se bave istim onim čime su se bavili Germani.

„Vešali su ih za noge i stavljali na tihu vatru da se polagano guše od dima ili su ih vezivali za palčeve na rukama ili za glavu, a zatim im potpaljivali noge. Omčama su im vezivali glave, a onda su te omče zatezali dok im se ne prospe mozak.“ „Kada je već sve do temelja bilo opljačkano, spalili su im sve gradove i sela, te je putnik namernik moga čitavog dana da putuje, a da ne sretne ni jednog živog čoveka i da ne vidi nijedno obrađeno polje.“ „Nasilnim gladovanjem su poubijali na hiljade nesretnih ljudi na ovoj zemlji i ja više nemam snage, niti smelosti, da vam opisujem sve rane koje su im nanosili i sve muke na koje su ih stavljali.“ Ovo što ste pročitali nije zapis o avganistanskim talibanima ili vojnim vođama iz Konga. Ove drevne zapise iz XII veka, ostavili su nam hroničari stare dobre Engleske i u njima su opisane sve strahote građanskog rata koji je zbog borbe za vlast vođen između kralja Stivena od Engleske i carice Matilde.

Kada se isključe retke nesreće poput najezde nomada (kojima nisu bili nužni ni gradovi ni polja) ili već zaista strašni slučajevi građanskog rata (kao između Matilde i Stivena), u starim tradicionalnim društvima se uglavnom vodilo računa o tome da se među društvenim slojevima sačuva nekakva ravnoteža. Ako se u razmatranje uzme nekakav prosek, ni kineski činovnički sloj, pa ni evropsko plemstvo, nikada sebi nije dopuštalo toliku drskost da za sebe prisvaja 99 posto bruto nacionalnog dohotka. Već desetak, odnosno porez u visini od deset procenata, smatrao se u to vreme za teško breme. Ne dajući preterano uvaženo mesto novcu, to jest čuvajući primat društvenog statusa nad kapitalom, elita tradicionalnih društava dozvoljavala je trgovcima da slobodno trguju, a zanatlijama da slobodno proizvode, i tako u tim društvima odgojila onaj društveni sloj koji će kasnije zvati buržoazija.

Sa rastom bogatstva i uticaja ovog, sada već novog sloja u društvu, ili tačnije rečeno razvoja trgovačkog kapitalizma, dogodile su se i prve promene. Kao posledica veće slobode i porasta proizvodnje, u zapadnoevropskim gradovima su naglo porasle količine dostupnih roba. A u zemljama Istočne Evrope, na primer u Poljskoj i Rusiji, dogodio se obrnut proces. Poljski pani i ruska vlastela bili su očarani novim proizvodima koje su im dopremali evropski trgovci, i kako im je radi kupovine ovih proizvoda rasla potreba za novcem, oni su počeli da još žešće cede svoje seljake. Ovaj proces je dobio ime ponovno porobljavanje. Na paradoksalan način, širenje i rast slobode u Zapadnoj Evropi doveo je do smanjenja slobode u Istočnoj Evropi. Sloboda je bila ta koja je Zapadu donela efikasnu strategija razvoja, dok je na Istoku vladajuća klasa za efikasnu strategiju izabrala porobljavanje.

U Novom svetu, u državama španske Amerike, na ostrvima Karipskog mora i u južnoameričkim državama dogodilo se otprilike to isto. Tamo su iznikla produktivna robovlasnička domaćinstva, koja su se bavila izvozom sirovina otvorenoj tržišnoj ekonomiji. Vlasnici velikih poseda i hacijendi kupovali su na otvorenom tržištu proizvode otvorenog društva i kako su količine tih proizvoda rasle, tako je i eksploatacija robova bivala sve surovija. Za otvorena društva Zapada nasilje je postajalo sve manje delotvorno, a za robovlasnike sve delotvornije.

Danas je ovaj proces stigao do svog skoro logičnog završetka. S jedne strane, „svet je (stvarno) postao ravna ploča“. Sve zemalje koje su se ulile u veliku reku slobodne svetske ekonomije, od majušnog Singapura do ogromne Kine, brzo su sebi obezbedile postojani rast bruto nacionalnog dohotka, stabilan razvoj i poštovanje od strane susednih zemalja. Istovremeno, one su ušle u krug zemalja u kojima je nasilje nedelotvorno i one, zajedno sa njima, danas zauzimaju veći deo sveta. Ali one zauzimaju mnogo manje mesta u vestima iz sveta.

Novosti nam stižu uglavnom iz onih zemalja u kojima je nasilje delotvorno i u kojima je nasilje a ne novac, na sebe preuzelo funkciju kapitala. Zainteresovane grupe ljudi koje vladaju u tim zemljama, bilo da je to Kongo ili Avganistan, nisu zainteresovane za to da se u njihovim zemljama usvoji sistem otvorenog društva, jer vrlo dobro znaju šta bi to za njih značilo. To bi značilo kraj njihove moći. Oni bi radije da ostanu vrlo uticajni vladari vrlo siromašnih zemalja, nego da postanu obični građani „pljosnatog“ sveta. Nasilje je to čime oni, pretvarajući ga u svoj kapital, ujedno uvećavaju i svoju moć. A to nasilje je istovremeno i prepreka na putu za ulazak njihovih zemalja među zemlje otvorene ekonomije.

Osim sektora Gaze i Haitija, zemalja u kojima je za elitu na vlasti glavni izvor prihoda međunarodna humanitarna pomoć, ekonomije ovih država obično se oslanjaju na neku sirovinu koja može biti namenjena kako legalnom, tako i ilegalnom tržištu. No bilo da je to nafta, koltan, opijumski mak ili lišće koke, svima njima je zajednička to da se sve ove sirovine relativno lako daju eksploatisati. U svim slučajevima bez razlike, novac koji pritiče iz inostranstva troši se za kupovinu raznih dobara takođe iz inostranstva, kao i za držanje sopstvenog stanovništva u permanentnom materijalnom i ideološkom ropstvu. Što se ideologije tiče, bez obzira na razne moguće varijante, ideološka matrica je uvek ista: narodu se neprestano usađuje predstava o tome kako su sa svih strana okruženi neprijateljima.

U tradicionalnim društvima su, ako ni zbog čega drugog a ono radi prestiža, čak i najsurovijim vladarima bili neophodni mesni trgovci, mesne zanatlije i mesni naučnici. Oni su zidali i ukrašavali njihove dvorce, pravili nameštaj i gajili i čuvali njihove konje.

U savremenim zatvorenim društvima u kojima nasilje važi za kapital, vladajuća klika nema potrebu za bilo kakvom domaćom proizvodnjom. Svoj nameštaj ona kupuje u inostranstvu, svoje telefone, automobile, tapete, kompjutere, satove, odeću, avione i helikoptere takođe kupuje u inostranstvu, a pojavu neke društvene grupe koja bi pokušala da obavlja neku drugu funkciju osim funkcije robova ili telesne garde, percepira kao izazov ili suprotstavljanje režimu.

U prošlosti je zemljama i eliti ovakvog tipa pretila stalna opasnost da budu pokoreni spolja ili svrgnuti u nekom prevratu. Početkom XX veka, kada su teritorije bile na ceni, a vrednost sirovina imala mnogo veći udeo u ukupnoj vrednosti gotovog proizvoda, evropske države su bile životno zainteresovane da obezbeđuju čvrsta kolonijalna pravila igre. One nisu smele da dopuste situaciju u kojoj lokalni vladar danas prodaje sirovinu po jednim cenama, sutra po drugim, a prekosutra spaljuje kuće evropskih trgovaca, zajedno sa ukućanima.

U XXI veku, kada vrednost sirovine ima zanemarljiv udeo u ukupnoj vrednosti gotovog proizvoda, i kada je upotreba nasilja od strane velikih korisnika tih sirovina postala neproduktivna, za lokalnu elitu je opasnost pokoravanja njihovih zemalja potpuno nestala. Cena po kojoj bilo koja međunarodna korporacija kupuje koltan za kondenzatore, nesravnjiva je sa cenom koju bi Sony morao da plati za rat u Kongu. Mnogo je prostije platiti bilo koju cenu za barel nafte, nego pokušati vojno osvajanje Venecuele ili primorati Saudijsku Arabiju da poštuje ženska prava.

Opasnost od krvavih prevrata i dalje postoji, no problem je u tome što kao po pravilu u tim zemljama, ni u vrhovima drušvene lestvice ni u njenim nižim delovima, nema značajnih grupa zainteresovanih za slobodu. Pobunjeni robovi su na Haitiju 1804. pobili sve belce i mulate na ostrvu (ukupno 100 hiljada ljudi), a u Rusiji su 1917. spalili i razjurili svo rusko plemstvo. I prilikom ustanka na Haitiju i tokom revolucije u Rusiji izvršeno je veliko nasilje nad robovlasnicima, ali ni ustanak ni revolucija nisu doneli slobodu robovima. Oba ova događaja samo su pomogli dolazak nove grupe ljudi zainteresovanih za nasilje.

U ovim zemljama nasilje je ne samo delotvorno i nema samo karakteristike kapitala. Nasilje u ovim zemljama ima sposobnost praktično beskonačnog samoreprodukovanja, i ono će trajati sve dotle dok vladajuća elita ne preispita strategiju razvoja i ne donese odluku da se priključi „pljosnatom“ svetu.

 
Ежедневный Журнал, 20.10.2010.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 01.11.2010.