Danas je tačno deveta godina od kada smo onog jednog čoveka bez smisla za humor izvikali za predsednika Jugoslavije. Tačnije: Srbije, jer su Crnogorci ostali odsutni duhom, a Milanče Milutinović se ionako „nije važio“, što kažu deca kad se igraju. Vekovi su od tada prošli i mutno se sećam da smo međeda jedva za uši nekako na krušku izvukli. Nije voleo „revolucionarno nasilje“.
Ajde, dobro: vlast ga, doduše, nije promenila (a mi se nadali…), ali je bar nasilje zavoleo, ono ulično, „nacionalno odgovorno“: Bajrakli džamija, pa ambasade, pa njegov „Obraz“ sa ripidama na kojima je ikona sv. Legije Ulemeka. To nasilje sigurno nije bilo „revolucionarno“; to je drugo. Mislio je da šteta ima tržišnu vrednost i da se pizma i pasjaluk mogu proglasiti za politiku, pa je tako i otišao u ropotarnicu povijesti da tamo sedi i misli zle misli. U međuvremenu nam je uvalio preambulu, na koju su se svi primili kao saučešće, pa eto im ga sad. Ali, dosta više i o njemu, on je prošlost.
Mene iz nekog razloga progoni jedna druga slika, koje se mnogo bolje sećam. Početkom marta 1992. na beogradskim su se ulicama pojavili šljampavo uniformisani i zastarelim pištoljima naoružani ljudi: nit’ vojska, nit’ policija koje bismo mogli prepoznati. Na levom ramenu su imali polukružnu zakrpu sa tekstom „Milicija Krajine“ i nekim motivom srpske trobojke. Blenuli su oko sebe kao provincijalci prvi put u velikom gradu i izgledali su zadovoljno. Na moje pitanje „Ko su vam ovi?“, drugar, milicionar-pozornik, napravio je kiselo lice: „Doveo Sloba iz Knina da pokaže Vuku Draškoviću“. Na pitanja koja su im ovlašćenja, jesu li primljeni u sastav milicije MUP Srbije, kako misle da intervenišu, jesu li ovlašćena službena lica u smislu Zakona o unutrašnjim poslovima itd, čovek je izgubio strpljenje i rekao mi da to pitam Slobu i onog što je posle poginuo od zlikovačke ruke. A šta ako se neko od tih veselnika nađe u situaciji da postupi? Ko je on? Šta je on u Beogradu? Kolega? Slučajni prolaznik? Dragi gost? Odgovor nije bio za štampu, s obzirom na ekstremnu vulgarnost.
Naravno da smo slike tih veseljaka objavili, sa svim pratećim pitanjima. Niko se nije udostojio odgovora. Poruka je bila jasna.
Tih dana Slobodan Milošević ponizio je državu Srbiju do dna; dublje ne može. Veliki Deregulator, kako ga je lepo nazvao advokat Srđa Popović, rekao nam je tada sa svoje „faraonske“ (Milan Božić) visine „Bengalskog Tigra“ (Saša Tijanić): ma, mogu da vam dovedem koga hoću da vas bije, pljunete mi pod prozor. Ako vam je od toga lakše, slao je Slobo srbijansku miliciju u Knin, Slavoniju i Baranju da i njima pokaže isto. Nasilje, međutim, gradi svoje sopstvene granice i ima svoju sopstvenu logiku koju legendarno površni Slobo nije nikada razumeo, pa su se tako i proveli i on i njegovi milicajci iz svih srpskih zemalja.
Zašto vam sve ovo pišem na ovaj veliki dan i svetli jubilej?
Zato što je prva karakteristika države to da ima društvenim ugovorom utvrđeni monopol na nasilje; taj konsenzus stanovništva da se odrekne nasilja u korist države kamen je temeljac svake civilizacije. Monopol na nasilje u današnje vreme ima država kroz svoju policiju i službe bezbednosti (vojska je drugo), sve regulisano zakonima i podzakonskim aktima (pravilnici itd.), tako da je tu sve jasno – ili bi barem trebalo da bude jasno, pošto je jasno svakom policajcu pozorniku. Zato je Slobino dovođenje nekakvih tamo krajiških milicajaca u Beograd marta 1992. bila bestidno otvorena lična uzurpacija i države i vlasti i poretka, uvođenje imperijalne samovolje uz prateći (i kod njega tipični) prezir prema Ustavu, institucijama i temeljima moderne državnosti. Čak su i opričnici Petra Velikog imali neku državno-pravnu osnovu i opravdanje; o smeđim i crnim košuljama prve polovine XX veka i da ne govorim.
Dakle, opet: čemu sve ovo? Mi smo u drugoj polovini proteklog meseca septembra imali situaciju u kojoj su centrom Beograda patrolirale „squadre“ (termin iz italijanskog fašizma) dobro organizovanih i koordiniranih nasilnika sa ambicijom da nasiljem intervenišu prema svakome ko im se iz nekog razloga ne bi bio dopao. Tu su važni ti razlozi, molim da primetite: homoseksualci su bili prvi; onda ljudi sumnjivi da su možda navijači nekog protivničkog kluba, stranog, naravno (nešto nismo primetili da bi u to vreme oni iz FK „Rad“ napali one „Delije“ ili „Grobare“ ili već nekog drugog sa zanimljivim imenom); onda stranci kao takvi; onda bilo ko ko im se iz nekog, normalnim ljudima nedokučivog, razloga ne bi bio dopao. Zaključak: moglo im se, osetili su se ohrabrenima: sad je njihov trenutak, pljunemo im pod prozor, jer im se može. Mora biti da tu ima neki razlog zbog koga su se osetili ohrabreni; taj šljam ima istančano osećanje za to otkud vetar duva i koliko ima sati; paze oni sebe, bez brige; osetili su oni tim svojim istančanim čulom da je sad trenutak. Crkva je na njihovoj strani; uprave sportskih društava oni drže pod kontrolom putem fizičke sile, a fudbal je i dalje statusna stvar za političare i tajkune; ekstremna desnica je njihova, jer su oni njena ulična armija građanskog rata; Koštunica (to je onaj s početka teksta) i Mladenović su njihovi; vlast je kilava, neodlučna i nespremna da se zameri celokupnoj desnici u Srbiji, od seljačko-četničko-narodnjačke, pa do slavsko-ljotićevsko-reakcionarne. Pa što onda ne bi oni preuzeli od policije MUP Srbije monopol nasilja?
Pa, ljudi, ovde se više ne zna ni ko je pobedio u Drugom svetskom ratu i – što je još važnije – zašto! Njima treba o tome da drži predavanja sovjetski čovek i ruski ambasador. E, tek kad on kaže, oni se sete da Beograd oktobra 1944. nije baš prispeo pod krvavu čizmu „komunističke okupacije“. I posle se čudimo kad nam neonacistički šljam preuzme ulice.
Danas, 04.10.2009.
Peščanik.net, 05.10.2009.