I na ovim protestima prosvetara ponovo je istaknut zahtev da im se dodeli status službenih lica.
Nakon brojnih napada na novinare i lekare i nakon njihovog vapaja za dobijanje ovog statusa, postavlja se pitanje da li svaki građanin u nasilnom društvu treba da dobije taj status da bi se osećao sigurnije ili se jedino otklanjanjem uzroka nasilja može rešiti problem.
Niko ne sme biti napadnut na svom radnom mestu, na ulici, u saobraćaju, pozorištu, niti u svom dvorištu. Da li davanje statusa službenog lica stvara iluziju dodatne zaštite, pa ga moramo dodeliti i ekološkim aktivistima, ljudima iz nevladinog sektora koji kritikuju vlast, farmaceutima koji se susreću sa agresivnim zavisnicima? Jer su i oni sve češće napadnuti.
Krivični zakonik Republike Srbije definiše službeno lice kao lice koje obavlja službene dužnosti u službenom organu. Izmene zakona 2009. godine toj listi dodaje vojna lica, 2012. javne beležnike, a 2016. i javne izvršitelje i arbitre. Time se ne zatvara krug lica koja se mogu svrstati u kategoriju službenih lica jer to zavisi i od drugih propisa.
Primera radi, kod krivičnog dela Napad na službeno lice iz čl. 322 KZ zakon ne propisuje da to mogu biti samo policajci, iako to u praksi najčešće jesu oni.
Posebno je neobičan zahtev lekara i prosvetara da dobiju status službenih lica kada su žrtve napada, a u sudskoj praksi oni taj status već imaju kada odgovaraju za krivično delo primanje mita. Dakle, status službenog lica u konkrenim situacijama je stvar ispravnog pravnog tumačenja i sudske prakse.
Prosvetari kažu da žele zaštitu kao advokati. Tačno je da su se advokati izborili 2019. godine za takvu zaštitu kakvu nemaju ostala službena lica (da se ovim krivičnim delom štite i članovi porodice advokata i to ako neko njima nanese telesnu povredu, pa čak i ako neko uništi, ošteti ili učini neupotrebljivom stvar u imovini advokata ili člana njegove porodice). Država je poručila da takvu zaštitu ne treba dati članovima porodice sudija, tužilaca ili policajaca, ali to treba razumeti kao moć koju advokati imaju u odnosu na sudije, tužioce i policajce jer oni uz advokaturu mogu biti članovi političkih partija, pa su tako u isto vreme i u glavnim odborima vladajuće stranke, narodni poslanici i premijeri.
Naučna istraživanja su empirijski dokazala da veće kazne ne znače manje kriminala, tj. da smanjenje stope kriminala ne zavisi od visine zaprećenih kazni, ali da zavisi od nivoa obrazovanja u društvu. Uprkos tome, kad god neki događaj uznemiri javnost, vlast odmah posegne za ovim prvim, lakšim, besplatnim i nedeletvornim rešenjem – pooštravanjem kazni. Ne poseže se za drugim, težim ali ispravnim i delotvornim rešenjem – ulaganjem u obrazovanje.
Iako je stvar sudske prakse i tumačenja u kojoj situaciji prosvetni radnici imaju status službenog lica (prema sadašnjoj praksi, kada su osumnjičeni imaju, a kada su oštećeni nemaju), pitanje je kakvu novu zaštitu bi dobili izmenama zakona. Ako prosvetnog radnika napadne učenik u osnovnoj školi, napadač je krivično neodgovoran (dete do 14 godina), a ako se napad dogodi u kasnijem dobu (nakon što maloletnik postane krivičnopravno odgovoran), takvom maloletniku se može izreći neka od vaspitnih mera, npr. ukor. Ako nastavnike napadnu roditelji, već postoji prekršajna odgovornost iz oblasti javnog reda i mira (za koju smo videli da može biti vrlo efikasna i po skraćenom postupku učinioca odmah poslati na izdržavanje 30 ili 40 dana zatvora), kao i krivična odgovornost za nanošenje povreda, za ugrožavanje sigurnosti, nasilničko ponašanje, za oštećenje stvari u školi i dr.
Iako razumem da u vremenu opšte nesigurnosti represivna rešenja dobijaju naklonost javnosti, verujem da tu ne leži ključ za rešavanje našeg problema. Po ko zna koji put, ne tražimo otklanjanje uzroka nasilja u društvu. Setimo se barem jednog zahteva protesta nakon tragedija 3. i 4. maja – tražimo zabranu agresivnih i primitivnih rijaliti programa, prekid emitovanja sednica Narodne skupštine i televizijskih emisija kada se neko agresivno i nedolično obraća, omogućavanje besplatnih sportskih aktivnosti učenicima kako bi svoju energiju i vreme usmerili u boljem pravcu. Ali mi opet naivno verujemo da će instant „rešenja“ otkloniti kompleksne probleme nasilja u Srbiji.
Autorka je javna tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.
Peščanik.net, 24.09.2024.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU