Iako je sloboda govora svih građana zajemčena Ustavom Republike Srbije (kao i sloboda da se traže i šire obaveštenja i ideje) i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, jačanjem autoritarnog režima u Srbiji (a i u određenom broju takvih režima u svetu), sloboda govora sudija i tužilaca se proglašava za jeres, za izdaju i rušenje države, iste one koja „nas plaća“.
Često smo u američkim filmovima gledali kako tužioci posle održanog suđenja iznose svoje viđenje sudskog procesa. Sudije su neretko kroz stavove obrazložene u važnim presudama o nekom pravnom, a ujedno i važnom društvenom pitanju, postajali heroji celog društva.
Kod nas, većina građana Srbije ne može da nabroji ni troje sudija Vrhovnog ili Ustavnog suda Srbije, ili isto toliko tužilaca Vrhovnog tužilaštva. Tradicija ćutanja bila je prihvatljiva za sve strane, ali sa pojavom društvenih mreža i naloga sudija, tužilaca i advokata, ali i strukovnih udruženja, ministara pa i samog predsednika države, pitanje vidljivosti nosilaca javnih funkcija i javnog izražavanja njihovih stavova, postalo je nešto što se očekuje.
U pravosuđu postoji zavet ćutanja. Koliko je to pitanje „tradicije“ celog društva a koliko naučena poslušnost, teško je reći ali ono u najvećoj meri doprinosi gašenju treće grane vlasti i jačanju nepoverenja u rad pravosuđa, što dodatno doprinosi jačanju ionako najjače izvršne vlasti.
Međunarodni standardi su jasni – sloboda izražavanja sudija i tužilaca je neophodnost u demokratskom društvu.
Konsultativno veće evropskih tužilaca u svom Mišljenju br. 9 (2014) sadrži direktnu normu o pravu javnih tužilaca na slobodu izražavanja. Mišljenje br. 13 (2018) dodatno razvija etičke standarde, naglašava ključnu ulogu tužilaca u zaštiti vladavine prava i ljudskih prava u društvu. Dakle, tužioci nisu samo stranka u postupku. Mišljenje br. 16 (2021) naglašava značaj praktične nezavisnosti tužilaca koja je esencijalni element vladavine prava. Iz toga proizlazi da tužioci imaju institucionalnu obavezu da štite vladavinu prava, a samim tim i legitimitet da javno ukazuju na njeno ugrožavanje.
Konsultativno veće evropskih sudija promoviše ne samo pravo već i obavezu, dužnost pravosudnih funkcionera (sudija i tužilaca) da javno brane vladavinu prava. Mišljenje br. 3 (2002) se bavi slobodom izražavanja sudija dok se Mišljenju br. 18 (2015) govori o obavezi pravosuđa da javno reaguje kada je ugrožena vladavina prava, te da pravosuđe u tim situacijama ne sme ostati pasivno. Mišljenje br. 23(2020) je posebno važno za strukovna udruženja sudija i za njihovu javnu odbranu vladavine prava.
Savet advokatskih komora i pravnih udruženja Evrope (CCBE) okuplja preko milion advokata iz 46 zemlje. Savet je aprila. 2025. godine naglasio da je poverenje javnosti u pravdu od suštinskog značaja za održavanje vladavine prava. „Snažan pravosudni sistem, nezavisni advokati i sudije predstavljaju neophodne stubove vladavine prava. Napadi na advokate ili sudove podrivaju ovo poverenje i mogu dovesti do pravde oblikovane političkom moći umesto navedenim principima. Svi pokušaji delegitimizacije sudova, zastrašivanja sudija, ometanja sprovođenja pravde ili targetiranja advokata zbog obavljanja njihovih profesionalnih dužnosti ugrožavaju stabilnost pravnih sistema i samu demokratsku vlast. CCBE poziva sve vlade i političke aktere da poštuju ulogu sudstva u očuvanju pravde i da zaštite pravne profesionalce od svakog oblika odmazde ili prinude. Neslaganja sa sudskim odlukama treba rešavati isključivo putem odgovarajućih pravnih mehanizama, a ne kroz zastrašivanje, pretnje ili pokušaje podrivanja sudske i profesionalne nezavisnosti. Vladavina prava se ne održava sama – ona zahteva nepokolebljivu posvećenost, zajednički napor i hrabrost da se brani. Advokatske komore, pravnička društva, advokate, sudije, donosioce političkih odluka, vlade i građane moraju zajedno stanu u odbranu ovih vrednosti.
I Evropski sud za ljudska prava je zauzeo brojne stavove o slobodi izražavanja sudija i javnih tužilaca.
– Guja v. Moldova (2008). Ova presuda se često primenjuje i na tužioce i druge pravosudne službenike. Iacob Guja, službenik u tužilaštvu, otkrio je pisma koja pokazuju politički pritisak na tužilaštvo. Zbog toga je otpušten. Sud je utvrdio povredu člana 10 Konvencije (sloboda izražavanja) i formulisao princip da pravosudni službenik ima dužnost da prijavi nepravilnosti ili nezakonitosti u javnim institucijama. Ova presuda je osnova evropskog standarda zaštite uzbunjivača.
– Kudeshkina v. Russia (2009). Sudija Olga Kudeshkina javno je govorila o političkom pritisku u sudstvu tokom jedne medijske kampanje. Zbog toga je razrešena sudijske funkcije. Evropski sud za ljudska prava je utvrdio je povredu slobode izražavanja (povredu člana 1). Sudija je govorila o pritiscima i mešanju u rad sudstva, obraćala se javnosti povodom ozbiljnih problema (nezavisnost sudstva) i nije bilo neprimerenog, „lakog“ ili podsmešljivog stila. Sud je naglasio da su pitanja koja se tiču funkcionisanja pravosudnog sistema od velikog javnog značaja i da sudije mogu upozoravati javnost na ugrožavanje nezavisnosti pravosuđa. Sud je još jednom zauzeo stav da kada sudija ukazuje na sistemske probleme ima pravo na visok stepen zaštite.
– Baka v. Hungary (2016). Podnosilac predstavke bio je predsednik Vrhovnog suda Mađarske, András Baka. On je javno kritikovao reforme pravosuđa koje je sprovodila vlada. Nakon toga, njegov mandat je prevremeno okončan čime je faktički kažnjen zbog javnih izjava. Evropski sud za ljudska prava je utvrdio povredu člana 10 Evropske konvencije (sloboda izražavanja) i povredu člana 6 (pravo na pristup sudu). Sud je naglasio i da su pitanja koja se tiču funkcionisanja pravosudnog sistema, stvari od javnog interesa. I još važnije, naglasili su da sudije imaju pravo da javno govore o stvarima koja se tiču nezavisnosti pravosuđa. Ovo je jedna od najcitiranijih presuda o pravu sudija da brane vladavinu prava.
– Kövesi v. Romania (2020). Laura Codruța Kövesi bila je glavna tužiteljka za borbu protiv korupcije u Rumuniji. Ona je smenjena 2018. godine odlukom izvršne vlasti (uz formalnu ulogu predsednika). Tvrdila je da je njena smena politički motivisana, jer je javno kritikovala reforme koje ugrožavaju nezavisnost pravosuđa. ESLjP utvrdio je da je Rumunija povredila pravo na pristup sudu (u okviru člana 6 EKLjP – pravo na pravično suđenje) jer Kövesi nije imala stvarnu mogućnost da ospori svoju smenu pred nezavisnim sudom. Povređena je i sloboda izražavanja (član 10 EKLjP) jer je smena Kövesi bila posledica njenih javnih stavova o pravosudnim reformama.
Smena Kövesi bila je politički motivisana i bez sudske kontrole, čime su povređena njena prava na pravično postupanje i slobodu izražavanja. Ova presuda je značajna zato što je potvrdila da izvršna vlast ne sme proizvoljno da smenjuje nosioce pravosudnih funkcija, da je kritika vlasti od strane pravosudnih funkcionera dozvoljena Konvencijom ako je u javnom interesu. Odluka Suda je ojačala zaštitu nezavisnosti tužilaca i sudija.
– Goryaynova v. Ukraine (2020). Predmet se odnosi na predstavku tužiteljke Gorjajnove, koja je objavila otvoreno pismo u kojem je kritikovala rad tužilaštva i ukazivala na navodnu korupciju i zloupotrebe. Nakon toga je disciplinski kažnjena i otpuštena, jer su vlasti smatrale da je iznosila neistine, narušila ugled institucije i otkrila poverljive informacije. Ona je u predstavci tvrdila da je njeno otpuštanje iz tužilaštva povredilo njeno pravo na slobodu izražavanja iz člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima. ESLjP je utvrdio da je došlo do mešanja u pravo na slobodu izražavanja. Nakon toga je ispitivao da li je to mešanje bilo opravdano i zaključio da je podnositeljka govorila o pitanjima od javnog interesa, kao što je korupcija u pravosuđu, da je kao tužilac, imala obavezu lojalnosti, ali to ne isključuje pravo da ukaže na nepravilnosti, da je sankcija (otpuštanje) bila je previše stroga i mogla je imati „obeshrabrujući efekat“ na druge. Država nije dokazala da je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu a Sud je jednoglasno utvrdio da je došlo do povrede člana 10 Konvencije. Ključna poruka ove presude je da zaposleni u javnim institucijama, uključujući tužioce, imaju pravo da ukazuju na nepravilnosti, a država mora da ih štiti od neproporcionalnih sankcija.
– Miroslava Todorova v. Bulgaria (2021). Podnosilac zahteva bila je sudija u krivičnom odeljenju sofijskog gradskog suda i predsednica bugarskog udruženja sudija (‘BUJ’). U nekoliko javnih izjava je kritikovala postupke Vrhovnog sudskog saveta (‘SJC’) i bugarske vlade u vezi sa negativnim uticajem njihovih postupaka na nezavisnost pravosuđa. Među njenim izjavama bile su i one gde je kritikovala imenovanja novih predsednika sofijskog gradskog suda, Apelacionog suda u Sofiji i Vrhovnog upravnog suda. 2011. godine Sud je doneo pilot-presudu protiv Bugarske zbog sistemskog problema sa prekomernim kašnjenjem u sudskim postupcima. Generalni inspektor Vrhovnog sudskog saveta SJC je naložio reviziju krivičnog odseka sofijskog gradskog suda i predložio da SJC pokrene disciplinske postupke protiv sudija sa najvećim zaostacima predmeta. Revizija je otkrila da je podnosilac zahteva –sudija Miroslava Todorova odgovorna za najveći broj kašnjenja. Predloženo je smanjenje njenih primanja za 15 % tokom dve godine, što je SJC usvojio. Nakon toga, SJC je otvorio još tri disciplinska postupka protiv sudije. U tim slučajevima, disciplinski odbor je predložio otpuštanje podnosioca zahteva, najstrožu moguću kaznu. SJC je usvojio meru, izazivajući tako veliko negodovanje javnosti. ESLjP je ispitujući kršenja člana 10 konstatovao da kažnjavanje podnosioca zahteva zbog njenih javnih izjava ne bi predstavljalo legitiman cilj po Konvenciji. ESLjP je izveo zaključak da pokretanje postupka i nalaganje sankcija zbog javnih izjava u cilju održavanja nezavisnosti pravosuđa nisu bili neophodni radi postizanja legitimnih ciljeva i tako su bili u suprotnosti sa članom 10. Sud je pojasnio da se sudije i dalje mogu kazniti zbog nesprovođenja svojih profesionalnih dužnosti, pod uslovom da to nije odmazda za njihove izjave koje su dali u okviru njihove slobode izražavanja. Sud je zaključio i da je veoma verovatno da su vlasti gonile podnositeljku zahteva zbog njenih izjava. Sud je primetio da, iako su sankcije izrečene podnosiocu formalno bile zasnovane na osnovu profesionalnih propusta, postojalo je nekoliko elemenata koji sugerišu da zapravo postoji veza između postupka i javnih izjava podnosioca. Važna je i konstatacija Suda da imajući u vidu fundamentalan karakter slobode izražavanja u demokratskom društvu, da se skriveni cilj progona sudije može dokazati izjavama ministra unutrašnjih poslova koje su lično bile usmerene protiv podnosioca.
– Żurek v. Poland (2022). Sudija Waldemar Żurek bio je javni kritičar reformi pravosuđa u Poljskoj. Zbog toga je smenjen sa funkcija i disciplinski proganjan. Sud je utvrdio povredu više prava, uključujući član 10. Zaključak je da sudije imaju pravo da učestvuju u javnim debatama o reformama koje se tiču pravosuđa.
– Danilet v. Romania, (2024). ESLjP je doneo drugačiju presudu u ovom premetu u odnosu na prethodne odluke. Reč je o slučaju u kom je sudija u Rumuniji disciplinski sankcionisan (privremenim smanjenjem plate, ne i otkazom) zbog svojih javnih izjava i aktivnosti, uglavnom na društvenim mrežama (kao na neformalnoj platformi) , gde je sarkastično i podrugljivo komentarisao pitanja pravosuđa i vladavine prava. Ono sto je Sud smatrao problematičnim je način kritike. On je delio i komentarisao objave koje su ismevale ili kritikovale političare i javne ličnosti, često kroz mimove i sarkastične poruke o korupciji, radu institucija i javnim ličnostima, delio je svoje snimke na kojima vežba borilačke tehnike (npr. udaranje vreće, trening). Rumunski organi su smatrali da to „nije dostojno sudijske funkcije“ i da može narušiti ugled pravosuđa. Sud ocenio da takav ton nije u skladu sa uzdržanošću koja se očekuje od sudije i da takva forma (ironija/sarkazam) može da umanji ozbiljnost funkcije sudije. Nije svaka pojedinačna objava sama po sebi presudna, već ukupan utisak koji one stvaraju — da sudija deluje nedovoljno uzdržano i da može biti dovedena u pitanje njegova neutralnost. Evropski sud je utvrdio da nije bilo povrede člana 10. Smatrali su da sudije imaju pravo na slobodu izražavanja, ali se od njih očekuje povećan stepen uzdržanosti kako bi se očuvalo poverenje u pravosuđe. Izjave podnosioca su ocenjene kao problematične jer su mogle da naruše ugled pravosudnog sistema i da dovedu u pitanje njegovu nepristrasnost kao sudije. Disciplinske mere nisu bile preterane, već su smatrane proporcionalnim i opravdanim u cilju zaštite autoriteta sudstva. Dakle, u ovoj presudi Sud je prihvatio da je mešanje u slobodu izražavanja postojalo, ali je ocenio da je ono bilo zakonito, legitimno i neophodno u demokratskom društvu jer je sudija kroz društvene mreže kao neformalnu platformu, ironično i sarkastično komentarisao pitanja u pravosuđu, ostavljajući utisak neozbiljnosti i podsmeha.
Sud je naglasio da tužioci imaju pravo (čak i dužnost) da govore o pitanjima koja se tiču vladavine prava.
Dakle, nesporno je da član 54 Zakona o javnom tužilaštvu dozvoljava javno izražavanje političkih stavova i učestvovanje u javnim raspravama političkog karaktera kada se radi o pitanjima koja se tiču javnog tužilaštva, ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i osnovnih sloboda. Preporuke i standardi ESLjP i Konsultativnog veće evropskih sudija promovišu ne samo pravo već i obavezu, dužnost pravosudnih funkcionera da javno govore o pitanjima koja se tiču vladavine prava. U autokratskim režimima ta dužnost postaje još izraženija, jer ko je pozvaniji da brani Ustav i zakon od nasrtaja izvršne vlasti, nego sudstvo kao treća grana vlasti.
U zemlji u kojoj javni funkcioneri svaki dan krše odredbu čl. 4 Zakona o sudijama i umesto da svojim postupcima, ponašanjem i izjavama održavaju poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudija čije im se odluke ne svide, nazivaju blokaderima i teroristima. Odbrana nezavisnosti sudija i samostalnosti tužilaca, uključujući i javnu odbranu, postala je dužnost svakog časnog nosioca pravosudne funkcije. Iz prethodno iznetog, vidimo da takva odbrana pravosuđa uživa i međunarodnu zaštitu.
Autorka je javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i članica UO Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS)
Peščanik.net, 15.05.2026.
REFORMA PRAVOSUĐASLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
