Razmatrajući pitanje neutralnosti Srbije (odnosno oklevanja njenih vlasti da je pridruže NATO paktu) politički analitičar Đorđe Vukadinović u Politici od 2. marta 2010. raspravlja o neiskrenosti državnih vlasti Srbije sa njihovom tezom o „četiri stuba spoljne politike“. Vukadinović zapaža da se oficiri i podoficiri Vojske Srbije pripremaju za školovanje samo u SAD, a ne i u Rusiji niti u Kini, primećujući da „nije nacionalna garda Ohaja oslobađala srpske gradove, niti je Ohajo zbog Srbije ušao u rat sa Nemačkom i Austrougarskom i vekovima, razume se uz povremene uspone i padove, bio glavni oslonac i zaštitnik srpskih nacionalnih interesa.“
Vukadinović osnovano zapaža da je Srbija mnogo bliža vojnoj saradnji sa NATO paktom nego sa svojim drugim proklamovanim saradnicima. Prema njegovim rečima, „ili je priča o ravnopravnim spoljnopolitičkim stubovima Srbije bila samo farsa ili se naprosto loše i nedosledno sprovodi. Trećeg nema.“ On smatra da „ili je potrebno principijelno uspostaviti puni paralelizam u našim odnosima sa proklamovanim spoljnopolitičkim „stubovima” na istoku i zapadu, ili stegnuti zube i muški priznati da zapravo NATO nema alternativu“.
Vukadinović smatra da se teza da NATO nema alternativu „može i obrnuti. Naime, zar ono prvo ne znači da po Srbiju okruženu miroljubivim članicama NATO-a više nema nikakve opasnosti, i zar ovo drugo ne bi mogao biti savršen razlog za to da i BiH (p)ostane vojno neutralna? Ne samo zbog bosanskih Srba nego i zbog Bošnjaka, koji bi, je li, takođe bili u opasnosti da se, ne daj bože, jednog dana „gledaju preko nišana” sa svojim sunarodnicima iz Sandžaka. Na stranu što je, već i zbog njenog etničkog sastava i zbog tragičnih iskustava iz bliže i dalje prošlosti, jedna demilitarizovana i striktno neutralna BiH očigledno najbolje rešenje za sve. Ili makar za sve one kojima je istinski, a ne samo na rečima, stalo do mira i stabilnosti u regionu.“
Vukadinović ovde ispušta iz vida nekoliko činjenica.
Država Bosna i Hercegovina je tvorevina NATO. Prestonica Republike Srpske, kao njenog sastavnog dela, jeste deo Republike Srpske samo zato što je NATO pakt naredio Franji Tuđmanu da septembra 1995. zaustavi svoju ofanzivu kada se njegova vojska u sadejstvu sa Petim korpusom Armije BiH nalazila pred zauzimanjem ovog grada. NATO je spasao Banjaluku za Srbe.
Vukadinović smatra „da bismo uopšte mogli računati na to da neko našu vojnu neutralnost prihvati, moramo je mi sami uzeti ozbiljno i na njoj onda bazirati svoju spoljnu i odbrambenu politiku. A ne da nam pola vlade lobira za NATO, a druga polovina ćuti ili mlako demantuje. I da se sa najvišeg mesta poručuje da, ZA SADA, rezolucija o neutralnosti ostaje na snazi i da se neće menjati za mandata ove vlade“. Izraz „za sada“, koji je Vukadinović napisao verzalom, koristi se u diplomatiji kada se nastoji proširiti ili sačuvati neki prostor za manevar, ili kada se, pre svega za unutrašnje-političke potrebe, nastoji ostaviti utisak da takav prostor postoji.
Vukadinović svoj tekst zaključuje stavom da bi „neutralnost morala biti stvar opštenacionalnog konsenzusa, nezavisno od dnevnopolitičkog interesa i mandata ove ili one vlade.“ Ovo je ili demagogija ili neoprostiva površnost.
Nikada, ni u jednoj zemlji, obični građani ne postižu prethodni opštenacionalni konsenzus o spoljno-političkim pitanjima, osim ukoliko ih u atmosferi zagrejanosti duhova (na primer u ratu) njihova vlada na to ne navede. Druga je stvar što građani mogu da na izborima otklone politiku s kojom se ne slažu. Politički interes i mandat neke konkretne vlade izražavaju određene odnose moći koji počivaju na isprepletanosti interesa domaćih i, posebno kad je o maloj i siromašnoj zemlji reč, stranih činilaca. Spoljnu politiku vode vlade i samo one, vođene interesima onih koji ih podržavaju. Dešava se da već za vreme mirovnih kongresa saveznici postaju neprijatelji, a neprijatelji saveznici. Na Bečkom kongresu 1815. samo je Napoleonov povratak na presto sprečio Britaniju i Austriju da zajedno sa poraženom Francuskom zarate protiv svojih saveznica Rusije i Pruske.
Vukadinović piše da Ohajo nije zbog Srbije ušao u rat sa Nemačkom i Austro-Ugarskom niti je vekovima, „razume se, uz povremene uspone i padove“, bio glavni oslonac i zaštitnik srpskih nacionalnih interesa. A razumljivu neiskrenost (treba li podsećati da ruske diplomate nisu plaćali poreski obveznici Srbije?) ruske zaštite svojih državnih interesa Srbija je, uz ostale tačke u vremenu, videla posle Bukureškog mira (propast Prvog srpskog ustanka 1813), Sanstefanskog mira (kad je ruska diplomatija objasnila Srbiji da u sporu oko nasledstva Turske na Balkanu na prvo mesto dolaze ruski interesi, na drugo bugarski, a tek na treće srpski; a da ima i situacija u kojima su bugarski interesi na ravnoj nozi sa ruskim.), 5-6 aprila 1941 (kada je potpisan Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju između SSSR i Jugoslavije, posle kojeg je SSSR prestao da priznaje postojanje Jugoslavije), nipošto na poslednjem mestu 1948. itd.
Umesto polemike sa našim političkim analitičarima, možda nije preopširno završiti ovaj napis jednim navodom Tomasa Mana, koji je pisac stavio u usta Geteu:
“Prokleti život u borbi i sukobu s jednom narodnošću koja ipak nosi plivača. Svakako tako treba da bude, ja žalostan nisam. Ali nije pravo što oni mrze jasnoću. Za žaljenje je što oni ne poznaju draž istine – odvratno je što su im tako dragi isparenje i pijanstvo i svaka besna neumerenost – što se verno predaju svakom ushićenom nevaljalcu, koji u njima pobuđuje najniže strasti, učvršćuje ih u njinim najnižim porocima i uči ih da nacionalnost shvate kao izolovanje i grubost – bedno je što se njima samima uvek tek onda čini da su veliki i divni kad su potpuno proigrali sve svoje dostojanstvo i s tako pakosnom srdžbom gledaju na one u kojima stranci vide i poštuju Nemačku. Ja uopšte neću da ih izmirujem. Oni ne vole mene – to je pravo, ja ne volim njih, tako smo međusobno izmireni. Moje nemstvo je moja stvar – njih nek đavo nosi zajedno s pakosnim filistarstvom, kako oni to zovu. Oni misle da oni predstavljaju Nemačku, ali to sam ja, i ako bi potpuno propala, ona bi trajala u meni.”
Peščanik.net, 02.03.2010.
