Naturalizacija seksualnosti

Parada ponosa odbija da se završi: po starom dobrom običaju, ona je potegla neko izuzetno važno pitanje i sada je teško staviti tačku. Za petak u 19 sati je na Filozofskom fakultetu najavljena tribina o paradi, ali ovog puta ne očekujem jednoglasni eho “državo, radi svoj posao”, jer se pojavila tačka sporenja koja do sada nije bila vidljiva. U pitanju je rasprava o strategijama neke buduće parade, to jest da li će ona i dalje nastaviti da očekuje dobru volju države ili će promeniti svoj pristup. U tom smislu, jedno od glavnih pitanja je veza između države i homofobije. Usput, kao komentar na moj prošli tekst nekoliko čitalaca je zatražilo dodatno objašnjenje o mojoj implicitnoj tezi da je razvoj moderne države obeležen slobodnim tržištem i kapitalizmom u tesnoj vezi sa produkcijom homofobije kakvu danas poznajemo.

Svakako ćemo se složiti da se svaka istorijska formacija pokušava legitimisati tako što će samu sebe predstaviti kao bolju no neka pretpostavljena prethodnica. „Mračni srednji vek“ je okarakterisan kao mračan da bi njegova istorijska naslednica sebi mogla da pripiše epitet prosvetiteljstva. Kako se moderna država pokušava legitimisati u odnosu na raniju epohu, homofobija se najčešće upisuje u korene tradicionalne, patrijarhalne, neke “zatucane i nazadne” ne/pred-urbane kulture. Radikalna razlika u ovom “stepenu patrijarhalnosti” ne mora nužno biti tačna, jer iako je ta tradicionalna kultura bila patrijarhalna, za današnju se tek nikako ne može tvrditi da nije. U istorijskom smislu, može se samo govoriti o transformaciji patrijarhata¹ u modernoj državi, ali ne i o njegovom nestajanju.

U prelaznom trenutku, kada nastaju moderna država i kapitalistički način proizvodnje, država preuzima na sebe normativnu ulogu, svoju verovatno glavnu odliku. Sinergizovani (kapital i država) zajedno rade na reprodukciji uslova mogućnosti materijalne proizvodnje, a u podeli uloga država počinje da proizvodi populaciju, odnosno radnu snagu, bez koje nema ni reprodukcije materijalne proizvodnje.

Moć kojom država deluje na populaciju postaje suptilnija i mikrokapilarna², da bi dosegla do svakog člana društva i time ceo proizvodni mehanizam učinila efikasnijim.

Francuski istoričar-filozof Mišel Fuko je, na primer, opisao kako je jedna izmišljena opasnost (nešto kasnije transformisana u još jednu sramotu) formirala ključnu ćeliju buržoaskog društva: građansku nuklearnu porodicu. Sve se desilo oko masturbacije. Medicinski pamfleti, lekari i institucije su kreirali histeriju anti-masturbacije, u kojoj su masturbaciju optužili kao uzročnika svakakvih bolesti (tuberkuloze na primer). U ovom krstaškom pohodu, kao glavni borci regrutovani su roditelji koji je trebalo da paze na decu, da spavaju sa njima, da im stavljaju naprave za sprečavanje masturbacije, da ih proveravaju, da bdiju nad njima i čuvaju ih od ostatka familije, starijih rođaka, služavki, dadilja, svih koji su im mogli pokazati kako se to radi. Građanska porodica je nastala tako što se „zgusnula“ oko brige za dečiju seksualnost. Efekat ovog anti-masturbatorskog rata je bila nuklearna porodica: mama, tata, dete; daleko efikasnija u klasnoj reprodukciji.³

(Savremeni primer za koji sam spreman da se kladim da će se ispostaviti kao upotreba medikalizacije u cilju suptilne društvene segregacije je eksploatacija straha od kancera kod žena koje nisu rađale decu u “pravim godinama” (nego su, recimo, jurile karijeru). Suptilna poruka ove medikalizacije je da je “prirodni” oblik ženskog bivstvovanja reprodukcija dece i majčinstvo, te da će ih stići kazna, doduše ne boga već prirode).

Normativizacija bivanja određenim polom takođe je posledica biopolitika, u kojima su uspostavljeni medicinski normativni modeli bivanja muškarcem ili ženom. Bivanje muškarcem je bilo definisano seksualnom željom prema ženama i obrnuto. To je heteronormativnost u svom destilovanom obliku.

Medikalizacija društva koja počinje sa modernom nacionalnom državom svakako je prisutna i danas i mnoge stvari koje nam izgledaju neverovatno normalne i prirodne zapravo su njen produkt.⁴ Ono što doživljavamo kao “prirodnu” pojavu (bivanje muškarcem ili ženom ili imanjem seksualnih preferencija prema muškarcima ili ženama) zapravo je posledica normativnih politika, čiji su agensi u prvom redu bile državne institucije: medicinske institucije, školske (sa polnom segregacijom), socijalne, zdravstveni sistem, kazneni sistem, policija, vojska, sportska društva i slično. Vremenom, modeli definisani delovanjem tih institucija (dakle u krajnju ruku delovanjem države)⁵ stvorili su iluziju o sopstvenoj prirodnosti. Heteronormativnost je,⁶ dakle, jedan hegemonski projekat jer on sebe legitimiše svojom navodnom prirodnošću i sakrivanjem svojih maltene tehnokratskih korena. Ali je on i moderni, jer nastaje sa potrebom moderne države i kapitalizma za reprodukcijom radne snage.⁷ (Reprodukcija radne snage najdirektnije ovisi od jednog fenomena: sposobnosti žena da rađaju i reprodukuju. Zbog toga su žene meta od posebnog značaja za modernu državu i kapitalizam, pa se u naturalizaciju njenog podređenog položaja ulagalo posebno mnogo energije i resursa, što čini i osnov savezništva ženskog i gej pokreta.)

Ovako je, međutim, dovedena u pitanje i prirodnost homoseksualnosti. Iako je od strateške važnosti za gej pokret da ima legitimacijsku osnovu (danas je to “prirodno je biti gej kao što je prirodno da neko ima zelene oči”), ona ne sme koristiti mehanizme i strategije naturalizacije, jer se ta naturalizacija isto tako lako može iskoristiti za legitimaciju njihove marginalizacije.⁸ Ne smemo zaboraviti da se naturalizacija koristila i za eksploataciju, segregaciju i marginalizaciju još jedne “prirodne” kategorije: rase. Sa druge strane, naturalizacija socijalnog i klasnog položaja se danas koristi da bi se legitimisale radikalne klasne i socijalne razlike savremenog društva, prvenstveno koristeći se savremenim bussines-varijacijama kvazi-nauke socijaldarvinizma, savremenim varijantama frenologije (one pop-kvazigenetike koja tvrdi da je pronašla gen uspeha), upisivanjem “kompeticije” u “prirodu” i time opravdavajući kapitalistički način prizvodnje. Jer, ukoliko je jači-tlači prirodni red, onda je on zaista neizbežan i u društvu. Međutim, niti je priroda sačinjena samo od jačih koji tlače, niti društvo mora biti osuđeno na tlačenje kao svoj jedini oblik. Strateški cilj buduće parade ponosa mora biti borba protiv sveta u kojem je jači-tlači jedina vizija budućnosti.

Peščanik.net, 11.10.2013.

LGBTQIA+

1. Ili nečeg drugog, ne cepajmo sada feminističku dlaku.
2. U tom smislu moć se proizvodi kroz znatno suptilnije strategije. Vidi: Mišel Fuko, Rađanje biopolitike, Novi Sad: Svetovi, 2005. Celokupni Fukoov opus je koristan kada je u pitanju ova tema.
3. Mišel Fuko, Nenormalni, Novi Sad: Svetovi, 2002.
4. Fizičku komponentu ove prirodnosti danas proizvode lepotni ideali, sportovi koji drugačije oblikuju ženska i muška tela, hormonske terapije, depilacije, različiti standardi ponašanja i kretanja (tzv “govor tela”), pa i hirurgija koja u slučajevima u kojima je to moguće “usklađuje” nejasne fizičke pojave kod beba. Prirodno.
5. Fuko koristi pojam dispozitiv. Najokvirnije ali zaista najokvirnije, to bi bio skup institucija koje proizvode znanja. Ta znanja ne moraju biti sinhronizovana i ove se institucije neprekidno bore za „vlasništvo“ nad istinom.
6. I njegovo naličje homofobija.
7. Homofobija tako postaje nusprodukt normativnih modela. Ukoliko se neki modeli proglase “pravim”, ostali po logici postaju nekako ne-pravi (moje mišljenje je da i “nacija” nastaje na isti način).
8. U nacističkoj Nemačkoj “priroda” je bila vrhunski argument i kada su ubijani rasno drugačiji i homoseksualci: i jedni i drugi su smatrani za prirodni “škart” i kao takvi predodređeni za prirodno nestajanje kroz, recimo, nemogućnost reprodukcije. Logori i nemačka država tog vremena su preuzeli ulogu agensa ove prirodne sile i taj “prirodni proces nestajanja” samo ubrzali.