Da li znate šta je to globalizam? To je kada čovek iz duboke američke provincije, iz neke tamo nizije ili sa neke visije, (recimo iz gradića Gejnsvil u državi Florida) smisli nekakvu apsolutno besmislenu budalaštinu (na primer, da spali Kuran), a na drugom kraju sveta (recimo u Avganistanu) ta ista budalaština izazove religiozni cunami, u kome od ruku pomahnitale gomile prema prvim vestima gine 12 ljudi, među kojima su njih sedmoro službenici misije Ujedinjenih nacija.
Ovoj, naoko neobičnoj uzročno-posledičnoj vezi može se bez razmišljanja nadenuti još jedan, manje učtiv naziv – idiotizam.
To da je pedesetdevetogodišnji Teri Džons, čovek koji sebe naziva pastorom crkve uzvišenog imena (šta god ono značilo) – Dove World Outreach Center – klinički idiot bez premca, svima je već na prvi pogled moglo da bude jasno. Jer dosta je vremena prošlo od kada se on prvi put oglasio sa ovom idiotskom idejom. Još prošle godine sam ga video na televiziji kako gromoglasno najavljuje realizaciju svoje zamisli da na “Dan 9.11” svečano spali Kuran. Da njegovo slovo nije odisalo tom tako apsolutno bezočnom drskošću, crno odelo, brkovi kao u morža i gusti, čak prijatni bas, bile bi pojedinosti koje teško da bi mogle privući nečiju pažnju. Idiot koji lupeta monstruozno agresivne gluposti, nadmeno je doživljavao sebe kao proroka koji donosi blagovest.
I svi redom su počeli da ga odgovaraju. Svi su ga mazili i pazili. Ministar odbrane Robert Gejts pozvao ga je telefonom i dugo mu objašnjavao kako njegova akcija može da ima pogubne posledice, posebno po one njegove sugrađane koji u uniformama danas borave u inostranstvu. Čak je i predsednik Obama, u jednom od svojih nastupa na radiju, izrazio nadu da će u pastorovoj duši, na kraju ipak anđeli odneti pobedu.
Ne znam jesu li tome pomogli anđeli ili se umešao i neko drugi, no pastor je tada odustao od svoje ranije najavljene namere. Sam se javio i rekao da za sada neće učiniti ništa od onoga što je naumio jer se „tako dogovorio s imanom”. Da baš tako, „iman“ je bila titula koju je on čak više puta u svojoj izjavi pomenuo. S kojim „imanom“? Oko čega? Bog bi ga znao. No opasnost je prošla i to je bilo najvažnije.
Ispostavilo se, ne zadugo. Verovatno da ne bi uznemiravao anđele, pastor se ovoga puta odlučio za akciju bez najave. On i još jedan njemu sličan intelektualac, sami su priredili ovaj svoj mali i tihi praznik, (ipak) spalili Kuran i to proglasili za pravedni sud nad islamom. I tako se ostvariše zavetni snovi idiota.
Da li je on čitao Kuran? „Ne do kraja“, bio je njegov odgovor. Kaje li se on zbog učinjenog, makar sada, kada je postalo jasno da su zbog njegovog idiotizma poginuli nevini ljudi? Ne. Činjenica da su ljudi iz misije UN u Mazari Šarifu poginuli, samo je još jedan dokaz tome da je on u pravu.
Ako ste pomislili da će posledice košmara jednog američkog idiota, s manje ili više odobravanja verovatno preuzeti i ostali idioti iz njegove bliže i dalje okoline, prevarili ste se. Fiks ideja pastora Teri Džonsa nije stekla ama baš nikakvu popularnost. Naprotiv. Već posle prve najave ove svoje, tako blagorodne namere, njemu je okrenula leđa skoro sva, i tako već malobrojna pastva. Crkva je bankrotirala, a susedi su mu, nimalo se ne stideći toga predložili da napusti teritoriju Floride.
I da nije bilo predsednika Karzaja, velika je verovatnoća da Teri Džons nikada ne bi doživeo svoj trenutak slave. Karzaj je ostao na vlasti u Kabulu po milosti Amerikanaca, no to mu istovremeno nimalo ne smeta da ih uvek, kad god mu se za to ukaže povoljna prilika, podmuklo ispod stola šutne u cevanicu. Tako ni ovog puta nije propustio tu tako primamljivu šansu da ispadu idiota dodeli najširi mogući publicitet i da ga prikaže tako kao da je to bila zvanična politika administracije predsednika Obame. A kada je u prvi sledeći petak pastorov idiotski postupak zauzeo centralno mesto u molitvama svih imama u Mazari Šarifu, inicijativa Karzaja je već stekla status optužbe čitavog Zapada i sve svetske zajednice koja je vazda bila neprijateljski nastrojena prema islamu. I šta je drugo ostalo pravovernim muslimanima nego da zgrome prvu najbližu misiju Ujedinjenih nacija?
Mora se priznati da među raznim idiotizmima ima i nekih razlika. Recimo ovaj poslednji, avganistanski, bio je prethodno dobro začinjen spletkarenjem, ciničnim licemerjem i, ako hoćete, političkim „umom“, čak dosta istančanim. Ipak, i pored svih raznolikosti, svaki idiotizam u sebi sadrži neke opšte, reklo bi se urođene zajedničke crte. On je recimo uvek gluv na oba uva i on nikakve ljudske i ljudima namenjene argumente nije u stanju da čuje. Dostupni su mu samo postulati tipa „nacionalni interesi“, geopolitika i tome slično. On uvek, pri čemu sasvim neosnovano, operiše nebeskim pojmovima kao što su patriotizam, ideali, svetost… I on je uvek, apsolutno kategoričan.
I setih se: ma nije valjda da to nama neko treba da objašnjava?!
Koliko samozvanih proroka mi svakodnevno vidimo i slušamo na našoj televiziji ili pak sa glavnog „mesta koje nije predviđeno za diskusije“ (Duma RF) u našoj državi! Samo jedna Libija je sa tih mesta isprovocirala više idiotizma od sve radijacije iz svih pet blokova onog nesretnog reaktora u Fukušimi.
Odvratna, zločinačka, kao karikatura jednovremeno zloslutna i smešna ličnost, radi zaštite diktatorskog režima na čijem se čelu nalazi već više od četrdeset godina i koja teži da vlada neograničeno, svojim je podanicima (koje između ostalog javno naziva „insektima“) ove godine priredio pravi krvavi bal. I reklo bi se, kakav tu još može da bude izbor? Ali ne. Čudom se ne bi mogli načuditi koliko je saveznika u našoj razumom blagodatnoj zemlji, ovaj doajen diktatura odjednom stekao!
Desilo se da je ruska diplomatija iznenada odolela iskušenju, i da nije stavila veto na neophodna i opravdana dejstva svetske zajednice usmerena na to da ovom belosvetskom izrodu najzad pokuša da navuče ludačku košulju. Uzdržala se od glasanja u Savetu bezbednosti UN. Samo to i ništa više od toga… O kakav je šaroliki mešoviti hor, odmah zatim moćno zagrmeo! A tek sola. Kakve smo sve originalne solo nastupe imali prilike da čujemo!
Prvo nam je jedan diplomata veoma diplomatski objasnio šta je to izdaja nacionalnih interesa. Pa nam je onda hor dumskih pisara, na nekoliko a cappella nastupa složno otpevao ariju na temu kako libijski narod pod Gadafijem živi fantastično. Prosto da im pozavidimo. Zatim je general-pukovnik, stari borac i heroj hladnoratovskih bitaka, prvo pošteno izribao svog (i našeg) glavnokomandujućeg zbog lakomislenog izbora „pravih prijatelja“, a onda nam je u manilovskom maniru, s lakoćom crtao šeme ratnih lukavstava kojima bi mogli (ali nema ko da ga sluša) da osvojimo ovaj savremeni, mnogopolarni svet. A naš „jedini Evropejac“ je svojim solo nastupom dobro očepio Ameriku, a onda za stub srama zakucao i čitavi, već odavno truli Zapad. I to sve zbog „nametanja svojih standarda“ i „neumerenog korišćenja sile“. Pa naravno. Nežnije se treba odnositi prema suverenim diktatorima! S većim uvažavanjem i više poštovanja!
Zato ne bacajte kamen na pastora Teri Džonsa! Jer ako ga malo pažljivije pogledamo i s malo više pažnje poslušamo, gotovo je sigurno da ćemo potom ushućeno uskliknuti: „Hej ljudi, pa to je naš čovek“!
Aleksandar Pumpjanski, Новая Газета, 12.04.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 16.04.2011.
