Vreme je usporeno, kao da je zarobljeno tamno-plavim zavesama iz sudnice. Bledo veštačko svetlo se odražava u posudama s vodom dok muškarci i žene odeveni u crne ogrtače od poliestera izvode rituale i izgovaraju sudska pravila o postupku i dokazima.

Ima tu i vrpoljenja i nakašljavanja, kao i stalnog brujanja glasova prevodilaca koji dopiru iz slušalica.

Višegodišnji bol biva ispripovedan suvim pravničkim jezikom, pri čemu svaki čin uništenja dobija vlastitu oznaku i numerisani paragraf.

Štaviše, uprkos istorijskoj važnosti ovih postupaka, kao i povremenim scenskim nastupima okrivljenih, oseća se polako sklizavanje u dosadu – čak i protekle sedmice, prilikom prvog pojavljivanja bivšeg vojnog lidera bosanskih Srba, Ratka Mladića.

Tokom godina koje sam provela prateći suđenja za ratne zločine u Hagu, naučila sam da uživam u toj dosadi, tom zujanju dobro podmazane pravne mašine, koja – iz dana u dan, dok promiče svedok za svedokom – tiho plete čvrsto telo dokaza o sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Gledala sam kako se mitovi tope pod pritiskom nagomilanih dokaza, kako propadaju zloćudni pokušaji zamagljivanja, i kako priča o tome kako je Srbija – zemlja u kojoj sam rođena – izazvala toliko nesreće, polako izlazi na površinu, uprkos poricanjima, lažima i samoobmanama.

Ono što sam najviše volela u vezi sa nezgrapnom sudskom procedurom bio je način na koji ona nekadašnje gospodare života i smrti svodi na ljudske dimenzije, a moć kojom su oni nekada raspolagali meri stepenom lične odgovornosti za zločine koji su počinjeni pod njihovim nadzorom.

Taj banalni pravni proces će sada biti pokrenut protiv čoveka koji na Balkanu još uvek ima mitska svojstva.

Mladić se prošle sedmice samo „očešao“ o Tribunal, ali uskoro i njemu slede sva ona proceduralna natezanja, otkrivanja dokaza, opovrgavanja svedoka, tajnoviti pravnički jezik, nepregledna količina dokaznog materijala, loša filter-kafa i projektori koji se kvare.

Biće podvrgnut pravnoj proceduri. Trebaće mu advokat i naočare za čitanje.

Drugi razlog zbog kojeg se radujem sporom procesu demistifikacije njegovog lika jeste taj što osećam nelagodu zbog brzine i lakoće sa kojom su skoro svi kojih se to tiče – od samih žrtava, do vlasti u Srbiji i zvaničnika Evropske Unije – pohitali da teret odgovornosti za jedno od najgorih poglavlja moderne evropske istorije svale na pleća ovog starca.

Takvo razmišljanje izneto je i u jednom nedavnom članku objavljenom na portalu „Bloomberg“, u kojem bosanski pisac Aleksandar Hemon upozorava da je „projekat Velike Srbije generala Mladića propao, ali da projekat uništenja Bosne još uvek ima dobre šanse da uspe“.

Time se preteran značaj pridaje jednom važnom, ali ne i glavnom glumcu u krvavom političkom spektaklu, koji je sponzorisala, režirala i izvela daleko veća ekipa.

General Mladić je optužen za vođenje zločinačke vojne kampanje kakva u Evropi nije viđena nakon Drugog Svetskog rata. Ta kampanja je podrazumevala trogodišnju opsadu Sarajeva, uključujući namerne i podržane napade na civile; kampanju etničkog čišćenja u istočnoj i severozapadnoj Bosni; te, konačno, prvi genocid koji je na evropskom tlu počinjen nakon holokausta.

No, Mladić se kao čelnik vojske bosanskih Srba ponašao na jedini mogući način, jer je postojala struktura koja je to ponašanje omogućavala, i koja je iziskivala nekoga poput njega da realizuje njene ambicije. Velika Srbija u koju je Milošević verovao nije bila samo njegov projekat – nju su podržali srpski akademici i demagozi; relativno sofisticirani politički i vojni aparat; i, što je najtužnije od svega, nacija koja se kolebala između zdušnog prihvatanja tog projekta i patnji koje je on izazvao s jedne, te potpune ravnodušnosti s druge strane.

Na dosadašnjim su suđenjima već razotkrivene razmere političke i finansijske podrške koja je Mladiću i njegovoj vojsci stizala iz Srbije. Vojska bosanskih Srba bila je finansirana, a njeni oficiri imenovani i unapređivani kroz tajne kadrovske centre vojske krnje jugoslovenske države.

Nakon što ga je optužio Haški tribunal, Mladić je mogao da izbegne hapšenje samo zbog toga što su – u administraciji nove, demokratske Srbije – postojale stotine, a možda i hiljade pojedinaca, uključujući i one iz najviših ešalona moći, koji su ga aktivno štitili, obezbeđujući mu lažne identitete, skrivajući ga po vojnim kasarnama i isplaćujući mu penziju sve do 2003. godine.

Možda u samoj Srbiji i nisu svi bili upoznati sa razmerama razaranja u Bosni, nepravdom koja je naneta ostalim etničkim grupama, ili sistematičnošću sa kojom je ona bila vršena u njihovo ime.

Ali, do sukoba nije moglo doći da nije postojao široki konsenzus među Srbima, kako u Bosni tako i u samoj Srbiji, oko toga da je u suštini prihvatljivo nanositi nepravdu drugima zbog težnje ka etničkoj čistoti i teritorijalnom jedinstvu. A kada je arhitekta ratova u bivšoj Jugoslaviji, Slobodan Milošević, definitivno bio svrgnut s predsedničkog položaja 2000. godine, njegov ga narod nije kaznio za započinjanje ratova, već zbog toga što ih je izgubio.

Iako Mladićev dolazak u Hag nesumnjivo predstavlja značajno dostignuće u formalno pravnom smislu, stvarna ljudska pravda je i dalje nedostižna. Životi koje je uništio plan o Velikoj Srbiji, nepovratne promene u etničkom sastavu Bosne, kao i duboke, gnojne rane koje je rat naneo bosanskom društvu, iziskuju – ukoliko se teži izlečenju – više od onoga što se može postići ovim ili bilo kojim drugim suđenjem.

Za takvu vrstu isceljenja Srbija mora da se suoči s činjenicom da su njene prethodne vlasti podržavale jedan u suštini zločinački projekat; da se javno distancira od ideologije koja je sve to izazvala; te da razvije jedan drugačiji sistem vrednosti i regionalnu politiku koja nije nasleđe nacionalizma. Beograd bi takođe trebalo da se odrekne bilo kakvih kolonijalnih aspiracija prema Bosni, te da umesto toga pomogne da ona izraste u funkcionalni zavičaj Srba koji tamo žive – zavičaj u kojem će oni imati ne samo prava, nego i obaveze.

Iskreno se nadam da će procedura u Slučaju br. IT-09-22-I uskoro postati prizemna i monotona, kao i da balkanski lideri više neće imati izbora nego da se usredsrede na stvaran izazov koji ih čeka; ublažavanje posledica onih nedela za koja se sada tereti Mladić, kao i obezbeđivanje toga da projekat uništenja Bosne (koji jeste njegov, ali nije samo njegov), sveden na puku dosadu, neslavno propadne.

Ana Uzelac je autorka knjige Putinova deca, koju je 2005. izdala Fabrika knjiga. Bivša je urednica IWPR-ovog Dnevnika Tribunala i dopisnica sa Balkana časopisa The Economist.
Stavovi izneti u ovom članku nisu nužno i stavovi IWPR-a.

 
IWPR, 10.06.2011.

Peščanik.net, 21.06.2011.

Leave a Reply