Ne zaboravimo ubistvo N. Estemirove

Znate sve. Već odavno. Nema tu nikakve tajne. Natalija Estemirova je uklonjena zato što se borila protiv laži i mračnjaštva države, zato što je previše govorila, zato što je previše precizno istraživala, zato što je pominjala naručioce svakodnevnih zločina u Čečeniji, diktatora Kadirova, ruske tajne službe, razne razularene mafije i njihove gazde u Kremlju. Otmice koje izvode ljudi pod maskama, kuće civila zapaljene „u znak odmazde“, ponekad sa sve ukućanima, uzimanje talaca koje onda tajne službe vraćaju žive ili u komadima u zamenu za dolare, žene silovane pred muževima.

Znate sve. Ništa novo u izmučenoj Čečeniji još od prvog rata koji je Moskva pokrenula 1994. Ništa novo, osim što je Rusija proglasila pobedu, što vlada putinovski mir i što se užas nastavlja.

Ništa novo. Pred lešom Natalije Estemirove očajnički mi naviru iste reči, iste misli, iste emocije i iste suze kao kad je ubijena moja prijateljica Ana Politkovska, koja me je svojevremeno upoznala sa svojom prijateljicom, moleći me da podržim njenu kandidaturu za nagradu Saharov (dobila je Šumanovu medalju). Poznavale su se od prvog rata, budući da su obe neustrašivo krenule u potragu za istinom o dugotrajnom masakru, tokom kojeg je nestao jedan od pet civila. Obe su, kao kasandre našeg vremena, propovedale u pustinji, predviđajući da će se haos proširiti na Kavkaz (proširio se) i da će svođenje računa mafije i zvaničnika doći i do same Rusije (došlo je).

Čečenija? Prah i pepeo, ali i školski primer za čovečansto: milion stanovnika pre rata, 200.000 mrtvih, 40.000 ubijene dece (a koliko je siročića?), glavni grad sravnjen sa zemljom, spaljeni gradovi i sela. A posle? Treniranje straha i korupcije, ili kako ućutkati narod. Ne samo Čečene nego i Ruse, a ako je moguće i nas, mirne građane demokratskih država. Blistave fasade obnovljenih zgrada u Groznom lažu.

Na Zapadu ništa novo; u mirnoj i još uvek naprednoj Evropi ljudi se na sve naviknu. Na Istoku, ubistva se nastavljaju, gomilaju se i kod nas izazovu tek poneku zgroženu reakciju, koja se brzo zaboravi. Nećemo, naravno, voditi rat – pa makar i hladni – sa velikom Rusijom, dakle, brzo se vratimo na „business as usual“. Takvo izbegavanje suočavanja sa problemom odavno izaziva podsmeh vodećeg dvojca u Kremlju, koji se ne libi ni javnog izvrgavanja ruglu naših predstavnika, i tužnu ironiju disidenata, koji sa nama dele naklonost ka slobodi i demokratiji.

Segej Kovaljev, Saharovljev prijatelj, pita čemu služe diplomate i konzularna predstavništva ako je jedina alternativa ili rat, ili konačno mirenje sa vladavinom mafije i despotizmom? Čemu služe ministri spoljnih poslova ako nisu u stanju da predvide ekonomske, kulturne i diplomatske pritiske kojima bi se mogli barem malo civilizovati nezgodni susedi?

Ipak ima nešto novo. Nakon još nerazjašnjenog ubistva Ane Politkovske, Ramzan Kadirov, Putinov štićenik sumnjičen da ga je naručio, naložio je da se u njegovom glavnom gradu podigne stećak od crnog mermera u slavu novinara i boraca za ljudska prava „ubijenih zbog onoga što su govorili“. Ne, ne sanjate.

Nakon ubistva Natalije Estemirove rekao je da je zgrožen i postavio se na čelo istrage koja se sprovodi u cilju kažnjavanja krivaca. Medvedev takođe. Vrhunac ove farse i lakrdije dosegnut je u Berlinu: Angela Merkel je zatražila sprovođenje istrage, Medvedev ju je obećao, a onda su nemačka kancelarka i ruski predsednik pali jedno drugom u naručje, zaklevši se na večno industrijsko prijateljstvo. Lep festival izvanrednih ugovora, samo dva dana nakon što je Natalija nađena pored autoputa, sa dva metka u potiljku.

Kadirov zna da kazni, čak i uživa u tome, kažu. Da kazni koga? Njegov prvi „pravosudni akt“ govori mnogo o tome: podneo je prijavu protiv Olega Orlova, čoveka koji je sa Saharovim osnovaoMemorijal i saborca Natalije Estemirove. Da, Medvedev, „dobri“ Putinov klon, požuriće sa sprovođenjem istrage ne bi li se umilio čitavom svetu. Ja li pronašao Anine ubice? Ubice Stanislava Merkelova i Anastazije Barburove? Ubice mnogih anonimaca? Je li izručio Velikoj Britaniji ubicu Aleksandra Litvinjenka? Ne! Čovek sedi u Dumi i glupira se na televiziji. Učniće sve što je u njegovoj moći, časna reč, on koji je upravo proglasio sezonu lova na „antipatriote“, to jest one koji proučavaju Staljinove zločine tokom Drugog svetskog rata, pre njega i posle njega.

Orvel je otkrio moderni novogovor: „Rat je mir, ropstvo je sloboda“. Te je paradokse smatrao svojstvom totalitarne propagande. Čudan napredak: sada demokratije nastoje da ne zaostaju u licemerju.

Na dan 17. jula žuti kamionet je prevozio Natalijino telo, okružen njenim prijateljima, najboljim, najhrabrijim i najodvažnijim žiteljima Groznog. Lagano se popeo Putinovom avenijom, tim „Jelisejskim poljima“ čečenskog glavnog grada, obnovljenim i krštenim imenom svoga dželata.

Tom „Putinovom avenijom“, u koju Natalija nikada nije kročila za života, ne pristajući na ciničnu uvredu nanetu njenom desetkovanom narodu, primoranom da ispije ropstvo do poslednje kapi.

U Moskvi je počast Nataši, novoj mučenici paloj za istinu, pored slobodnih duhova iz Memorijala, odala i neumorna Ljudmila Aleksejevna, 82 godine, jedan od simbola antisovjestkog disidentstva. U Parizu, tokom kratke ceremonije kod fontane Sen-Mišel, zagrlio sam Nataliju Gorbanevsku, pesnikinju koja je, sa bebom u naručju, u avgustu 1968. na Crvenom trgu protestovala protiv ruskih tenkova u pobunjenom Pragu. Zbog toga su je strpali u ludnicu.^[1]

Nepokolebljive žene-zmajevi, vi ste odlučnije od divljaštva s kojim se suočavate, snažnije od nas zgrčenih. Vi spasavate ponos kavkaskih naroda, dostojanstvo ruske kulture, koja je uvek bila kultura otpora, i ako naše čovečanastvo ima lice, to lice je vaše. Ana i Nataša, hvala.

 
Andre Gliksman, Le Monde, 22. 07. 2009.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 28.07.2009.