Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Zašto ovaj tekst ne bih započeo omiljenim opštim mestom, koje rado koriste ovdašnji nekvalifikovani analitičari nasilja: svet je postao opasno mesto. Ovoj se mudrosti nema šta prigovoriti, mada svet nije tek sada postao mesto masovnih pogibija svih vrsta, na sve zamislive (i nezamislive) načine. Uvek je bilo tako, nekada malo mirnije, nekada burnije; uostalom, istorija civilizacije kazuje nam da u njoj ne beše nijednog dana bez rata.

Opasno mesto je prostor gde se živi i umire, prirodno ili nasilno, pojedinačno ili masovno. Sve zavisi od sudbine koju nam stvaraju oni koje nije moguće ili nije lako kontrolisati. U stvari, nasilnička ćud je takva: ona bi da kontroliše sve, a nju niko. Mnogi nasilnici, izabrani kao vođe naroda ili samozvane siledžije, svoju moć iskazuju razaranjem i masovnim ubijanjem podanika ili uništavanjem uslova za njihov opstanak. To bi mogla da bude filozofija života u ambijentu smrti, možda uz ciničnu Staljinovu definiciju zločina „u ime naroda i države“: „Smrt pojedinca je tragedija, smrt miliona je statistika.“

Državni teror nikada nije prestajao, bilo da je proizašao iz prirode sistema ili iz zle ćudi diktatora-tiranina. Mnogi je ovdašnji analitičar sklon da pojmove „teror“ i „terorizam“ smatra sinonimima, mada bi suštinske razlike morale biti jasne, jer je teror proizvod države ili sistema koji ga preduzima, a terorizam neselektivno, razorno nasilje koje posredno ili neposredno nosi političku poruku grupa ili organizacija, koje smatraju da to ne mogu da urade na drugi način, ili to naprosto ne žele.

U ključnom sukobu državnog terora i terorizma, čak i u slučajevima njihovog sklada, stvara se neuništiva spirala nasilja, što čini realnim trenutni pesimizam u svetu: i danas i u budućnosti nasilje nad civilizacijom biće nezaustavljivo. Tvrdnje političkih lidera da će lično oni „uskoro pobediti terorizam“, proizlaze iz straha i nemoći. Inertna država sa svojim tromim službama nemoćna je pred kreativnim nasiljem terorista i njihovim prednostima: inicijativama za vreme, mesto i način udara.

U modernom svetu neke terorističke grupacije su već desetak godina organizovane kao gerila, zatim kao vojska, da bi ta haotična sila (organizovana na haosu) stvorila sebi i neke varijante paralelne države. Takve države nemaju svoje granice; one se menjaju u skladu sa snagom nasilja ili njegovim opadanjem, ali njihove vođe imaju fanatično ambiciozne ciljeve: kalifati po čitavom svetu, u Evropi pre svega. I to silom, nikako drugačije.

Iz terorizma u formi surove nadri-države proizlazi nasilnički marketinški pristup, po kome bilo koja grupa koja ubija i razara može da se pozove na centar, nezavisno od krajnje heterogene organizacije. Pre nekoliko godina to je bila Al Kaida, danas Isis. U suštini, organizacije i nema; postoji samo distribuirana ideja koja se može ostvariti uništavanjem svih koji su „drugačiji“.

Teroristički udari jasno pokazuju selekciju po važnosti objekata napada. Svaka žrtva na Zapadu ima višestruki značaj u odnosu na pogubljenja na Bliskom istoku. Razlog je jednostavan: kapitalna medijska pažnja. Bez medija, terorizam je nezamisliv. Bez terorizma, mediji bi bili lišeni najatraktivnije teme koja kod publike izaziva slatku jezu, uzbuđenje posetilaca globalne gladijatorske arene. Nastrana veza između medija i nasilja je simbiotička, neraskidiva i može se okončati samo ako bude ostvarena, inače neostvariva, ideja o definitivnom krahu terorizma.

Posle 11. septembra 2001. sve je teže naći model koji će izazvati globalnu pažnju. Zato su oni koji planiraju udare ipak na mukama kako da njihovi poduhvati budu originalni, i ako je moguće senzacionalni. Mogu se očekivati novi modeli masovnih napada na „meke ciljeve“ (stadioni, šoping molovi, mitinzi, proslave), koji su relativno lake mete. One se teško štite, a sa napadačima na mestu događaja napadi su neodbranjivi.

Mnogo puta smo videli poduhvate kao što je ovaj poslednji u Istanbulu. Da bi akcija bila zaštićena, broj ljudi koji za nju znaju je mali. Idealno je da to bude samo jedan čovek, koji je sam sebi podrška i koji ostavlja minimalne tragove ako pogine u akciji. Bombaši samoubice, kamioni bombe, napad na letilice zahtevaju širu logistiku. Najveći napadi traže učešće više stotina ljudi.

Odgovor na pitanje mogu li se teroristički napadi sprečiti je, naravno, negativan. Ali može se smanjiti njihov broj, pri čemu javnost nikada ne mora da sazna koliko je udara sprečeno. Izraelski koncept borbe (kao i većina drugih) ima tri nivoa: obaveštajni, analitički i operativni. Ali za razliku od drugih, on ima dominantnu efikasnost, pre svega zbog visoke profesionalne posvećenosti. U obaveštajnom sektoru postoji grupa za preventivne specijalne operacije, koja razbija 98 odsto projektovanih napada. Analitičari procenjuju šta je sve moguće i sami prave slike predstojećih napada: ključni odgovori se traže na sledeća pitanja: šta se događa, šta će se desiti, šta učiniti da se ne desi, a šta ako se ipak dogodi.

Operativne grupe razbijaju sve započete napade na izraelske građane i imovinu, bilo gde da se to događa. Izrael je u poslednjih 40 godina imao 9 prvih ministara koji su pre stupanja na političku funkciju bili vrhunski specijalci za borbu protiv terorizma. Aktuelni premijer Bendžamin Netjanahu, tada poručnik, je uz brata Džonija (koji je poginuo u akciji) bio specijalac u akciji protiv otmičara izraelskog aviona i putnika 1972. u Entebeu.

Izrael ne ostavlja u životu nijednog napadača koji je usmrtio ili samo napao njegove građane, a sam preživeo napad. To je princip rada svih šefova Mosada. Ali ne samo zbog osvete, već zato da bi teroristi znali „s kim će imati posla, da nema mesta gde se mogu sakriti i da ni po koju cenu neće preživeti.“

Neizbežno je pitanje jesmo li mi i u kojoj meri potencijalna meta? Naravno da jesmo, iako nismo visoko na listi prioritetnih ciljeva. To nije utešno, kao što nije utešna ni naša obaveštajna ležernost. Nije utešna ni vežba izvedena pre nekoliko godina o načinu vođenja antiterorističke borbe u gradu i negde na reci. Koncepcija je bila arhaična, učesnici spori, a zaplet i razrešenje nelogični i na nivou amaterskog filma, sa komičnim detaljima. Znam da mi imamo stručne operativce i vrhunske specijalce, ali brine korodirani rukovodeći um. Posle novog masakra u Turskoj, ministar policije dr Stefanović reče da je Srbija bezbedna zemlja. Daj bože da je tako. Ključna mantra kao odbrana od svakog zla ovde i dalje glasi: „Neće valjda nas.“

Peščanik.net, 05.01.2017.