Nedodirljivi

Izlog prodavnice oblepljen umrlicama

Foto: Predrag Trokicić

Da li će otkrivanje ubica Olivera Ivanovića i Davida Dragičevića biti fatalno po režime u Srbiji i jednom od dva entiteta u Bosni i Hercegovini, pod uslovom da ubice uopšte budu pronađene? Sećamo se kako je samo par sati posle ubistva Olivera Ivanovića jedan potreseni ministar iz vlade Srbije rezignirano rekao da nikada nećemo saznati ko je izvršio taj zločin. Taj isti ministar nepunu godinu kasnije najavio je da više neće biti istaknuti član režimske koalicije. Biće da je i u januaru, kao i u decembru 2018. tačno znao o čemu govori. Stoga, recimo odmah – pitanje s početka je naivno.

Ono bi imalo smisla kada bi to bila jedina ubistva koja se pripisuju „srpskim“ režimima s obe strane Drine. Znamo da nije tako. Imamo posla s akterima iza kojih stoje – da tako kažemo – strukture koje su odgovorne i za sistematske masovne zločine i ubistva iz devedesetih. Dva uzeta života više ili manje, ne menja mnogo u načinu na koji oni operišu. Za njih je to rutina. Kao što je rutina i da za to dobiju, pribave ili iznude masovni pristanak ili barem privid pristanka, pozivanjem na tradiciju i nekakav navodni kolektivni identitet.

Kao i svuda drugde, tako i u kulturi koju Srbi dele sa svojim susedima, smrt deteta je jedan od najjačih tabua. Roditelji koji su ostali bez deteta postaju praktično nedodirljivi. Prema njima se ponaša sa krajnjim obzirom i poštovanjem. Sve to, opet, sa jasnom svešću da ni tako ništa ne može nadoknaditi njihov gubitak. Ipak, policija u Banjaluci jutros je uhapsila oca i majku ubijenog Davida Dragičevića. Uhapsila ih je pod sumnjom da njih dvoje „ugrožavaju bezbednost najviših zvaničnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske“.

Zahtev roditelja da saznaju istinu o smrti deteta ugrožava dakle „najviše zvaničnike“. Tako se umesto života/smrti deteta kao novi tabui u ovdašnjim kulturama u nastajanju pojavljuju upravo oni – „najviši zvaničnici“. Oni su nedodirljivi, njima je sve dopušteno, oni nikome ne polažu račune, čak i kada prekrše tabue bez kojih ne postoje tradicije na koje se pozivaju. Možemo samo spekulisati da li su se i o jutrošnjem hapšenju posavetovali Vučić i Dodik kada su se sreli pre par dana. Kao što možemo nagađati da je jutrošnje pojavljivanje Vučića trebalo da posluži kao dimna zavesa i medijska podrška „bratu Miletu“ za hapšenja na drugoj obali Drine.

Nacionalizam – ni ovde ni bilo gde drugde – nikada nije imao nikakve veze s postojećim tradicijama i identitetskim privrženostima. To je oduvek bila krinka za revolucionarni preobražaj zajednice pod konzervativnim izgovorom očuvanja njenog (ionako arbitrarno utvrđenog) identiteta. Kada se skine taj konzervativni veo, tamo gde bi trebalo da bude zajednica vidimo da obavezno stoje „najviši zvaničnici“. Ubistvo Olivera Ivanovića htelo se predstaviti kao napad na zajednicu čiji je on bio istaknuti član, da bi se sakrilo da je u stvari Ivanović nastupajući u ime te zajednice bio pretnja za njene „najviše zvaničnike“.

Ako već masovna ubistva od pre dve i po decenije nisu bila dovoljna da se raskrinka ova kriminalna manipulacija i uzurpacija prava da se govori u ime zajednice, da li će smrti Olivera Ivanovića i Davida Dragičevića biti okidači da se to promeni? Pitanje jeste i dalje naivno, ali je i nezaobilazno.

Peščanik.net, 25.12.2018.

Srodni linkови:

Dejan Ilić – Loše vesti

Igor Maglov – Neprijatelji

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)