Zašto su Irska, Grčka, Španija, konačno i Italija, htele da budu deo evrozone i da monetarnu suverenost prenesu na centralnu banku u Frankfurtu? Zato što su koristi očigledne. Evropska centralna banka mora ponajviše da vodi računa o najvećim privredama, što će reći da će težina privrednih kretanja u Nemačkoj biti velika.

Kako je reč o razvijenoj privredi sa umerenom stopom rasta i niskom inflacijom, centralna banka u Frankfurtu će držati kamatne stope na nižem nivou nego što bi one bile u manje razvijenim zemljama kada bi zadržale monetarnu suverenost. Jeftiniji novac znači veće mogućnosti i višu isplativost ulaganja. Što, opet, znači višu stopu privrednog rasta i povećane mogućnosti zapošljavanja.

Svi bi trebalo dobro da prođu: manje razvijene zemlje bi trebalo da uživaju produženi privredni bum, a i potencijalna stopa rasta razvijenijih zemalja bi u tom okruženju trebalo da budu viša. Šta ako dođe do krize, na primer finansijske, u bilo kom delu evrozone? U tom slučaju potrebno bi bilo, što je slučaj i sada, da se raspodele gubici. Tome služi fiskalna politika. Evrozona, i EU u celini, imaju određena fiskalna pravila, ali nemaju značajan zajednički budžet. Zašto? Zato da se ne bi budžetska sredstva prelivala preko granica. Dakle, zato da ne bi bila moguća raspodela gubitaka u slučaju da, kao sada, Irska ne može da servisira svoje dugove, pa je potrebno da njeni kreditori, koji su značajnim delom iz EU, preuzmu svoj deo gubitaka.

Dakle, Evropska privredna i monetarna unija zasnovane su na pretpostavci da su pravila kojih se pridržavaju do te mere savršena da isključuju mogućnost da dođe do, recimo, bankarske krize, kao što je sada slučaj. Usled čega se sada traže kvazifiskalni načini da se preraspodele dugovi i gubici. Bilo bi lakše da postoji zajednički budžet, ali njega nema.

 
Blic, 08.12.2010.

Peščanik.net, 08.12.2010.