U romanima Miodraga Bulatovića obitavaju zaista čudni junaci. Opisuje on svet istočnoevropske političke emigracije koji sanja o povratku kući nakon pada komunizma – to su ljudi sa četiri prsta. Svi su u tom svetu, i Hrvati, i Estonci, i Romi imali nekog svog kralja, ali Srbima nikako nije polazilo za rukom da nađu svog. Zato u naslovu jednog poglavlja piščevog romana stoji ova zagonetna fraza – Niko Srbljem neće kralj da bude. Nije da ga nisu imali, ali čim se nekako sporazumeju, brzo mu dođu glave, ako ne oni, onda neki čovek sa pet prstiju, iz svemoćne Titove Udbe.

I danas se čovek teško otima značenju ove fraze.

Dobili smo patrijarha Irineja, i to je najbolje rešenje, jer bi sva druga bila krajnje loša. On je tolerantan čovek kompromisa, i barem za početak svaka Srpkinja bi mogla reći – Kako sam se nadala, dobro sam se udala. Oni koji su poraženi zbog mitropolita Amfilohija sada ćute i ližu rane, ali sve je određeno žrebom i verovali mi ili ne, Duh sveti je učinio svoje. Danima su beogradske novine organizovale golicanje Duha svetoga, a nezavisni DSS verski analitičari vodili otvorenu kampanju u ime neke plemensko-palanačke sabornosti. Za dobar honorar, i to se može.

Rano ujutru, na dan izbora, uredno su se pred Sabornom crkvom postrojili svi, i oni iz Obraza, i ziloti, i partijski aktivisti, i bez daha očekivali na koga će kocka pokazati. I onda se dogodilo ovo što se dogodilo – došao je čovek od koga se mnogo očekuje, ali teško da nešto od toga može da ispuni. Neće mirovati ni jastrebovi, kojima nije samo sneg zaledio krila. Ipak svima je jedno pošlo za rukom: novog su patrijarha narodu pokazali na balkonu, ali onda su se zaorili povici: Živeo kralj! Jer građanin Aleksandar Karađorđević je stajao odmah do novog patrijarha. Našao se neko ko hoće Srbljem kralj da bude. I nije mu prvi put – na Oplencu je izbio skandal, kada su ljudi iz obezbeđenja Borisa Tadića morali da zamole prestolonaslednika da napusti crkvu dok zvaničnici republike ne polože vence. Tužno je bilo i groteskno. I sada je bilo tako, i tu se novi patrijarh nije najbolje snašao – njegov vrli prethodnik patrijarh Pavle jasno je rekao ovom princu tužna lika – dok smo republika, nema mesta u jekteniju za kralja i za članove vladalačkog doma, a to svedoči Dobrica Ćosić u knjizi Vreme zmija. Ali sada su se svi zbunili, jer niko ne zna jesmo li monarhija ili republika. Istina, patrijarh Irinej nije oglasio članove kraljevske porodice u jekteniji, ali mu je princ sedeo uz koleno, pa su zvaničnici Republike delovali jadno. Kod iznošenje preosvećenih darova nisu znali šta će, mrvili su naforu u rukama i nisu bili sigurni da li se to jede, kako se jede i zbog čega. Niti su oni iz crkve znali šta će sa republikom, niti su zvaničnici republike znali šta će sa crkvom. A baš to ovom tužnom i smešnom princu odgovara.

U SPC se od 1946. ne pominje kralj, niti iko iz vladalačkog doma i prihvaćena je jedna pametna formulacija – Pomolimo se Bogu i za one koji su na vlasti. Patrijarh to zna, ali neće da znaju neke vladike, a sa njima i ovaj smešno-tužni princ sa princezom. Honorarni arhimandriti političke publicistike mirno kažu da je za crkvu Srbija monarhija, iako znaju da to nije tako. Svejedno, neko hoće da tera svoje, a pravo je svakoga da bude monarhista. Ali se oblik vladavine u jednoj zemlji drugačije menja – kada do promene dođe. Mada je ovako i mnogim političarima bolje – pola riba monarhija, pola devojka republika. Za to vreme prestolonaslednik vešto manevriše dok ga vozi oficir Vojske Srbije, u kolima sa tablicom NJKV.

Opet se manipuliše crkvom i patrijarhom. Ta monarhistička nostalgija u SPC ne jednom je politički upotrebljavana. U prvom planu su patrijarhove reči o Kosovu – jeste, on je rekao da je to naš Jerusalim. Ali svi znamo da su srpski patrijarsi na Kosovu vekovima, a patrijah German i Pavle posebno, čuvali jedan važan simbol: počasna oružana pratnja srpskog patrijarha je iz porodice Albanaca, čiji muški potomci čuvaju patrijarha još od nemanjićkih vremena u Peći, jer patrijarh srpski je i arhiepiskop pećki. Ovaj simbol je opominjao ljude vekovima, a to je i danas slučaj, da istorijsko izmirenje Srba i Albanaca nekuda vodi i da nije prazna fraza.

I kada negde s proleća patrijarh Irinej bude uvođen u tron u Peći, gde mu je i mesto, trebalo bi se prisetiti ovoga simbola, a najbolje bi bilo da u pratnji ne bude princ, jer Srbija nije monarhija, i onda problema ne bi bilo, jer ni UNMIK-u, ni EULEKS-u ne smeta srpski patrijarh među Srbima u Peći, a ne bi trebalo da smeta ni kosovskim vlastima, ako im je do svojih građana stalo.

Koji će potez povući patrijarh ostaje nam da vidimo, jer oko njega je mnogo onih koji Srbljem hoće kraljevi da budu.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 26.01.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)