Claes Oldenburg and Coosje van Bruggen, Balancing Tools

Claes Oldenburg and Coosje van Bruggen, Balancing Tools

Mnogima je očigledno da industrije nema ako je ne razvija država. Nije uvek jasno, bar kada se slušaju mnogi zagovornici, zašto. Još je teže razumeti nestanak industrije ili njeno značajno smanjenje, recimo u balkanskim zemljama. Zašto te države nisu zainteresovane za industrijalizaciju? Štaviše, neke su izgleda radile na tome da se industrijska proizvodnja značajno smanji. Zašto?

Šta stoji na putu industrijalizaciji, a šta je dodatno podstiče kada jednom taj proces krene? Jedna značajna prepreka jeste znanje, posebno inovativno, ali to je danas mnogo manja prepreka nego što je nekada bila. Zapravo, cena transfera znanja je manja, mnogo manja, nego što je bila u ranijim periodima industrijalizacije. Zato što su smanjeni fiksni troškovi, kako zbog masovnog školovanja, tako i zbog jeftinog prenošenja znanja. Zapravo, pravo pitanje je danas zašto bi bilo koje društvo bilo gde na svetu bilo nerazvijeno, bilo da je reč o industriji ili o bilo čemu drugom? Jer je možda stvar jedne generacije da se bilo kakva ozbiljnija razlika u znanju prevaziđe.

Ostaju, međutim, drugi fiksni troškovi, infrastrukturni i institucionalni. A, konačno, i rizik ulaganja u industrijsku proizvodnju, jer uspeh nije zagarantovan. Kod tih ulaganja, zbog visokih inicijalnih ulaganja, postoji rizik da se ona neće pokriti cenom konačnog proizvoda. A opet, nije izvesno da će biti dovoljno kupaca ukoliko su ljudi siromašni. Industrijski radnici će biti bolje plaćeni, ali njih ne mora da bude dovoljno da pokriju troškove proizvodnje. Tako da je potreban i pristup tržištu, recimo sa bogatijim kupcima, ili simultano pokretanje većeg broja industrijskih proizvoda kako bi se stvorilo dovoljno veliko tržište za njih.

Naravno, svaki pojedinačni industrijski preduzetnik stvara povoljnije uslove za one koji će doći posle njega i to je jedan od načina kojim se može pokrenuti preduzetnička industrijalizacija. Ona je utoliko lakša ukoliko su dostupna tržišta razvijenih zemalja. Postoji i prednost zakasnelosti, jer ima smisla odmah krenuti sa najmodernijom proizvodnjom. Naravno, postoje dodatni troškovi osvajanja tržišta, održavanja kvaliteta, sticanja imena i ugleda i niz drugih prepreka. Nasuprot tome su prednosti nižih troškova rada, uz mnogo prostora učenja uz rad i na osnovu iskustva.

Značajnu prepreku može da predstavlja nedostatak finansijskih sredstava. Tu, opet, mogu da pomognu banke. Zemlja koja se industrijalizuje može da se osloni na strane finansijske ustanove, ako ništa onda zato da smanji troškove finansijskih usluga, a onda i da dobije pristup kapitalu. Domaće banke ne moraju, mada mogu, da raspolažu sa dovoljno sredstava da podrže dovoljan broj istovremenih industrijskih projekata, posebno većeg obima, što bi moglo da bude potrebno kako bi industrijalizacija bila uspešna. Čak i ako je obezbeđeno strano tržište, veoma je važno da se sve što se proizvodi prodaje i na domaćem tržištu, jer se time dobija potrebna stabilnost, a podstiče i domaće tražnja za novim industrijskim proizvodima. Razvijen i inovativan finansijski sistem može u tome da igra veliku ulogu. I zaista, industrijalizacije na evropskom kontinentu su u značajnoj meri bile podržane koliko od preduzetnika, toliko još više od banaka.

Postoje i troškovi transporta i druge infrastrukture. Kao što postoje i troškovi opštenja sa institucijama. Konačno, tu su i makroekonomski rizici. Ponekad se prigovara kapitalističkim državama da se rukovode interesima kapitala, što je međutim neminovno ukoliko je reč o razvojnim državama. Reč je o tome da se kod ulaganja u infrastrukturne projekte, kao i kod uspostavljanja poslovnih i drugih zakona i pravila, vodi pre svega računa o tome da se sa manjim troškovima obavljaju poslovi zapošljavanja, proizvodnje i pristupa tržištima. Uz nepristrasnost, jednake uslove, transparentnost, formalizam, odgovornost i efikasnost. I uz pozitivnu diskriminaciju prema onim preduzimljivim. U svim tim poslovima, veliki su eksterni efekti, dobri i loši, što je valjan razlog za državnu intervenciju.

Politički interesi, međutim, mogu da budu drukčiji. Što može da utiče na politički dnevni red, na takozvanu agendu. Neka odlaganja su trivijalna – danas ćemo o sportu, a sutra o obrazovanju na primer. No, kada je reč o industrijalizaciji na Balkanu, ona već nekoliko decenija ne može da dođe na red, jer ima prečih navodno strateških pitanja. Ovo je jasno i ne traži dodatne reči.

Ostaje privredna politika i koliko ona doprinosi smanjenju makroekonomskih rizika. Ukoliko se pogleda frekvencija kriza, jasno je da su balkanske države nepouzdan partner u industrijalizaciji. Čak sve hvaljenijoj socijalističkoj Jugoslaviji, ozbiljne krize kursa, dugova, zaposlenosti i svega zajedno su dolazile bar jednom u deceniji. A slična frekvencija je i od tada. U tim okolnostima, preduzetništvo nema izgleda na uspeh, banke teže da bankrotiraju, a čak se i države raspadaju. U tim okolnostima nije problem objasniti neuspeh industrijskog razvoja, čudo bi bilo da industrije ima.

Novi magazin, 26.01.2015.

Peščanik.net, 26.01.2015.