„To što Rusija danas ima nije demokratija, već meki, liberalni autoritarizam“, napisao je čuveni poljski disident Adam Mihnik nakon susreta s Putinom.
Da li se autoritarizam Mubaraka, Gadafija ili bilo kog diktatora van Poljske može okarakterisati kao mek? Naravno da može. Tuđi je autoritarizam uvek mek, a demokratija, kada je svoja, često ume da bude veoma tvrda. Tuđi žuljevi su mekši od svojih mladeža.
A radi poređenja, trebalo je potražiti i neki tvrdi autoritarizam. I Mihnik ga je našao. „Današnja Moskva se ne da uporediti s Moskvom iz 1937“, piše on.
Da Hitler nije započeo rat, njegov bi režim takođe mogao da prođe kao „meki, liberalni autoritarizam“. Uzgred, u cilju nalaženja opravdanja za Minhenski sporazum, u Evropi je tom režimu bila davana baš takva karakteristika. Hitlerova je meka autokratija smatrana za nešto sasvim oprostivo, pa čak i korisno, nešto što bi se moglo iskoristiti protiv one tvrde, Staljinove autokratije. Isto se tako smatra da je meko samovlašće klike s Lubjanke, korisno sredstvo za sputavanje ruskog varvarstva.
Tvrdoća kamena se meri otporom na dijamant. A normalnom životu ljudi, suprotstavlja se zločinaštvo svake diktature bez obzira na stepen njene tvrdoće i razgovori o tamo nekakvim neverovatnim opasnostima, nisu ništa drugo do prosta demagogija. Diktature postaju meke kada svojim delovanjem počinju da uništavaju norme. I nije to mekoća bezubog slabića. To je mekoća sitog ljudoždera. Da je kojim slučajem Hitler, umesto da započinje rat, polako, iz godine u godinu, do 1945. istrebio sve Jevreje i komuniste, kao što je komuniste-Jevreje već bio istrebio, njegova bi diktatura postala i ostala meka. Despotizam je kao engleski travnjak: u početku su neophodni grubi i prljavi radovi na čišćenju raznog prirodnog korova i busenja, a potom ostaje samo redovno šišanje i meko poravnavanje.
Meki kremaljski autoritarizam 2000-ih je samo poravnavanje onoga što je već zasađeno 90-ih. Naravno, za nekoga su 90-e godine bile godine zlog bogaćenja, no za stotine hiljada pobijenih (i njima bliskih) stanovnika Rusije, to su bile godine rata, stvarnog rata u Čečeniji, stvarne vatrene paljbe u stvarni Beli dom i stvarnih ubistava stvarnih novinara.
Ispada, dovoljno je samo malo pričekati ili tačnije, samo preživeti i još malo poživeti. Dovoljno je godinicu ili dve objavljivati u novinama potresne uspomene i tužna spominjanja na to da je njihovog novinara mučki ubila naša sopstvena vojska, a potom, čak i rukovati se s ubicom više ne predstavlja neki poseban problem. Taj se postupak naziva – „omeknuti“. No je li to autoritarizam omeknuo? Ne bih rekao. Savest je ta koja je omeknula, a ne autoritarizam.
„Meki autoritarizam“ ne ubija železom. On je taj stadijum već prošao. On, lišavajući ljude mogućnosti da istinito a ne potemkinski govore i delaju, iz dana u dan, meko i sistematično ubija. „Meko“ je na engleskom soft. Reč soft se često koristi u izrazu soft porno – „meka pornografija“. Ovaj se izraz iz nekog nejasnog razloga na ruski prevodi kao „meka erotika“, mada erotika u stvari i jeste meka pornografija. Kako je suština sudskog procesa protiv Hodorkovskog pornografija i s pokrivačem i bez njega, tako je i suština Putinovog mekog autoritarizma jednaka i sa dozvoljenim protestnim mitinzima u zaštitu Hodorkovskog i bez njih. Pravednost je silovana, čovek je lišen slobode, a čovečnost javno izvrgnuta ruglu.
No ono što je najstrašnije u tekstu Mihnika je pozivanje na Moskvu 1937. Za Rusiju je „godina 1937“ isto što je Osvencim (Aušvic) za Nemačku i ostali deo sveta.
U čemu je smisao Osvencima? Zašto se kaže da „teologija posle Osvencima“ postaje nemoguća, da se „filizofija posle Osvencima“ mnogima čini besmislena? Da li nas je Osvencim naučio tome da je šest miliona pobijenih ljudi kvantitativna granica preko koje se za autoritarizam može reći da je čvrst? Znači, sa šest miliona ubijenih autoritarizam je čvrst, a sa nekoliko stotina hiljada poginulih Čečenaca (i ne samo Čečenaca tek da se ne zaboravi), autoritarizam je mek?
Ne. Lekcija Osvencima nam govori upravo obratno. Ne treba čekati da se pojavi druga po redu žrtva, jer interval između druge i šestomilionite žrtve je toliko kratak, koliko to samo jedan jecaj ljudske duše može da bude. Jednako je dragocen život ostarelog, pametnog i danas uvaženog i dobro obezbeđenog Poljaka Mihnika i golobradog, neobrazovanog i siromašnog Čečenca koga su ubili uz indulgenciju Kremlja dok je u šumi brao cremušu. I nije važno ko je ispalio metak, Rus ili Čečenac. Prst koji povlači okidač nema nacionalnost.
Sramotno je meriti mekoću bezakonja brojem ljudi poslatih iza rešetaka. Bilo koji čovek, samo svog ličnog dželata ima pravo da naziva imenom „meki dželat“ ili „liberalni dželat“. Tuđeg dželata tako nazivati je nedopustivo.
Reč „liberalni“, u Mihnikovom tekstu nažalost označava isto što u savremenom ruskom javnom govoru označava reč „jeftini“. „Demokratske cene“, „liberalne cene“, „jeftino“, to jest „lošeg kvaliteta“, reči su koje znače da odelo koje nosimo brzo „postaje iznošeno“. Zar Mihnik zaista misli da je ruski liberalizam bezvredan ili, u boljem slučaju, vredi koliko obična krpa? Ne verujem, jer jedno je sigurno: Mihnik nije glup. U Rusiji nikakvog liberalizma nije ni bilo, te je ocenjivati njegove kvalitete danas nemoguće. Raznih imitacija da. Njih je bilo i još uvek ih ima. No po falsifikatima se ne može suditi o originalu.
„Liberalni autoritarizam“ je autoritarizam do koga se jeftino došlo i zato će on vrlo brzo, kao iznošen, završiti tamo gde mu je i mesto – na đubrištu istorije. Eto šta je Mihnik imao u vidu, a ja ne mogu a da se tome ne usprotivim. Savremeni ruski autoritarizam je njegove tvorce voma skupo koštao. Da bi ga stvorili, mnoge ljude su morali da ubiju, osakate i moralno unakaze, i to je zapravo njegova prava cena. No nadati se tome da će se ovaj autoritarizam uskoro potrošiti, isto je što i nadati se da će se bledunjavi čelični lanac pokidati pre nego neki skupi i blistavo zlatni.
Mihnik sebe naziva antisovjetskim rusofilom. „Antisovjetski“ da, i za to mu od sveg srca hvala. Jer baš i nema tako mnogo ljudi njegovog formata koji su spremni da ruski autoritarizam nazovu autoritarizmom a da usput ne zaborave da primete njegove rodbinske veze sa sovjetskim autoritarizmom. A „rusofil“… Voleti Ruse i Rusiju ne znači voleti despotizam u mekom odelu i ulickane dvorske liberale, proizvedene u kremaljskoj političkoj laboratoriji ne bi li se ugodilo Mihniku i njemu sličnima. Voleti Rusiju znači voleti slobodu. Bude li slobode – biće i Rusije. Bude li autoritarizma, makar on bio mek kao oblak – neće biti Rusije. Nje ustvari ni sada nema, te zato ne treba mekim uspavankama ometati one koji se svim silama trude da je na kraju krajeva najzad i stvore.
Sveštenik Jakov Krotov, Grani.ru, 03.03.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 12.03.2011.
