I šta još dodati svemu rečenom i tome što će tek biti rečeno?

Da, svim ljudima koji sebe ubrajaju u žitelje savremenog sveta, ova eksplozivna smesa zlobe i zatucanosti, ta fatalna nesposobnost da se razume to što pokreće i obezbeđuje samo postojanje svega čime smo danas okruženi, svo to divlje i zastrašujuće mračnjaštvo, da baš njima, tim ljudima je sva ova gadost već tako očigledna, opipljivo očigledna, da je pomiriti se s tim postalo nemoguće. Da, o „dumcima“ je reč, i o njihovoj – dozvolite da se tako izrazim – zakonodavnoj aktivnosti kojom oni našu zemlju, njenu reputaciju i sve njene civilizovane ambicije, sve tako đuture, jednim jedinim poslušničkim potezom glasačke ruke nemilice bacaju na đubrište istorije.

I sve to izgleda nekako prosto i razumljivo, toliko prosto da se s time zaista nešto mora učiniti. A ja imam i – kako bih vam rekao – svoj lični motiv, motiv koji, uveren sam u to, mnogi sa mnom dele. Uvek sam smatrao da pripadam manjini. Još od svog ranog detinjstva, ja uvek automatski stajem na stranu onih koji su izloženi napadima agresivne, tupave i inertne većine. U svom dečačkom dobu, dok sam čitao Čiča Tominu kolibu, stideo sam se toga što sam belac. A ovih se dana stidim što nisam gej. Biti „kao svi“, za mene je uvek bilo krajne neprimamljivo, čak pre sramotno, ili u najmanju ruku – dosadno.

I zato, čim se u mom još mlađanom dobu u meni tek dao naslutiti pesnik i pisac, pridružiti se tadašnjem književnom podzemlju i umetničkoj avangardi je za mene bilo sasvim prirodno, besporno opravdano. Iz tog istog razloga, ovu čuvenu, sada tako mnogo rabljenu sintagmu „netradicionalno orijentisan“, ja s uverenom lakoćom preuzimam i primenjujem kako na sebe, tako i na sve ono što sam navikao da volim i cenim u umetnosti, istina, ne u onom smislu u kome se ona danas najčešće koristi.

I nije bez razloga to što su u poslednje vreme pitanja savremene umetnosti i problem polova tako nepomirljivo i gnevno zaoštreni. I na jednom i na drugom polju, mutna, mračna i zlobna arhaičnost zapodenula je ljutu bitku protiv „netradicionalne orijentacije“, panično se braneći istovremeno i od istinite savremenosti, i od istinoljubive istorije.

Ako „tradicionalne vrednosti“ kojima tako glasno voli da se kočoperi ne samo taj polupismeni grlati polusvet koji sebe iz nekog razloga naziva pravoslavnim, već i reklo bi se sasvim razumni, ulickani i cinični činovnici i deputati, s nepogrešivim klasnim čulom da u tom talogu prepoznaju svoju socijalnu bazu, dakle, ako te „vrednosti“ stupaju u najdramatičniju protivrečnost s normama civilizovanog sveta od kojih je tolerantnost najvažnija, onda to više nisu nikakve vrednosti. Onda je to samo pusto, zvečeće praznoverje.

I još samo nešto, više-manje na istu temu – mada ne i sasvim.

Na kraju bilo kojeg razgovora na temu „Čovek i država“ – bio on realan ili hipotetičan – jedino što mogu da kažem je sledeće: za mene je stoprocentno očigledno – i ta ubeđenost proističe iz mog društvenog, kulturnog i egzistencijalnog iskustva – da su svaki konkretan čovek i sva njegova prava utvrđeni međunarodnim zakonskim aktima o ljudskim pravima i slobodama, neuporedivo važniji od države. A ako država nije u stanju da ta prava i slobode garantuje i štiti, ili još gore, ako ih ona sama ograničava ili krši, ili ako promoviše takozvane državne interese koji protivreče interesima, ubeđenju, pravima i građanskim slobodama svakog čoveka ponaosob, onda je i samo pravo na postojanje takve države u savremenom svetu vrlo problematično. I na tome se moje učešće u bilo kojem razgovoru na ovu temu i završava.

 
Grani.ru, 25.01.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.02.2013.