Da je svetska ekonomska kriza postala savršen odgovor na sve kritike i primedbe, jasno je i vrapcima. Ono što nije jasno, međutim, jeste zašto nauka u Srbiji mora da propada po stopi višoj od one u drugim oblastima, te zašto rezultati koji su očigledno postignuti u periodu od 2000. naovamo moraju da se anuliraju tako zastrašujućim tempom kakav sada vidimo i osećamo. Nije stvar samo u tome da su u prvoj polovini tekuće godine plate naučnika prvi put od Miloševićevog doba počele značajno da kasne – mada bi na beskonačnom prebacivanju krivice iz polja Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja u polje Trezora Republike Srbije mogli da im pozavide i Rafael, Rože i Novak – već prevashodno u bezidejnosti i anemiji, začinjenim sa dosta demagogije, sa kojim je ministarstvo kome je na čelu mr Božidar Đelić pristupilo rešavanju ogromnog broja problema i otvorenih pitanja nauke u Srbiji. Ovo traje i od pre svetske ekonomske krize, na šta javnost posebno sad, kad smo obasuti demagogijom i praznim politikantskim pričama kojima se želi orvelovski prepraviti prošlost, valja podsećati.

Dakle, in medias res. Zašto je rad ovog Ministarstva takav da se teško može izbeći depresivan zaključak da se radi o najslabijem radu u ovom resoru od promena 5. X 2000. godine? Odgovor na ovo pitanje jedna je od dubokih misterija naše stvarnosti, jer na prvi pogled nema nekog očiglednog razloga – ni personalnog, ni ideološkog – da to bude tako; naprotiv, od novog sastava i od ličnosti novog Ministra se veoma mnogo očekivalo. Ali, kao što se u Srbiji i inače često odabire ono rešenje koje je suprotno od logičnog, tako nikoga neće začuditi da je formalno proevropska vlada suštinski anti-evropska, te da je proevropsko Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj suštinski antinaučno i okrenuto protiv evropskih i svetskih trendova tehnološkog razvoja. No, hajdemo redom.

Prva na redu, čim je nova garnitura zasela u fotelje, bila su obećanja. Mnoštvo obećanja. Zašto je bilo potrebno davati velika obećanja za koja je bilo jasno da se ne mogu ispuniti čak i bez svetske ekonomske krize? Primer na velikoj skali za ovo je potreba za dupliranjem broja istraživača u odnosu na broj stanovnika ukoliko želimo da dostignemo nivo zemalja EU (izjava ministra Đelića sa početka mandata, ponovljena 10. III 2009. godine). S obzirom da imamo svega 14 istraživača na 10.000 stanovnika, po tom parametru smo pretposlednji u Evropi, tek ispred Turske, koja bar može da se pohvali veoma velikom apsolutnom naučnom populacijom i snažnom međunarodnom saradnjom, za razliku od Srbije. Kako povećati broj istraživača kad se ni za 0,01% – dakle čak ni u domenu placeba – nije povećao udeo nauke u budžetu? (Niti su ostvareni bilo kakvi uslovi, recimo poreski, da se poveća vanbudžetsko finansiranje – o tome još malo kasnije.) A po tom udelu nauke u budžetu smo već godinama na samom začelju Evrope (ne EU, da ne bude zabune; više od naše zemlje u nauku ulažu i Rusija i Belorusija, i Hrvatska, i Albanija). Kako povećati broj istraživača kad se Ministarstvo nauke solidarisalo sa Ministarstvom odbrane (kao da tu postoje ikakve sličnosti u pogledu strukture finansiranja, a bogami i prethodne istorije) tako što se odreklo investicija iz NIP-a? Mnoštvo pitanja – nijedan odgovor. Ministarstvo i Ministar lično su deklarativno zabrinuti, čisto da bi mediji imali o čemu da izveštavaju, a konkretnih akcija na popravljanju takvog stanja ni od korova.

Uporedo sa kašnjenjem plata na institutima kojim je otpočela 2009. godina bili smo svedoci masovnog povećanja besmislene birokratije u vezi sa godišnjim izveštajima o radu istraživača na projektima Ministarstva. (Ali i nesposobnosti Ministra da imenuje dvojicu pomoćnika, za društvene i humanističke nauke i za transfer tehnologija i inovacioni sistem već 10 meseci od formiranja Vlade.) “Otkriće” činovnika Ministarstva da se naučni projekti tretiraju kao bilo kakva druga investicija dovela je do bizarne situacije da, ako želite da otputujete autobusom do Valjeva ili Novog Sada na naučni skup ili radi saradnje sa kolegama, morate nabaviti tri nezavisne ponude od tri različita autobuska prevoznika, od kojih morate komisiono (!) odabrati najpovoljniju. Kafkijansku atmosferu koja prožima rad čak i sa mikroskopski sićušnim sredstvima kojima naučni projekti raspolažu, najbolje ilustruje eksplicitno odbijanje g-đe Biljane Spasić, svemoćne Sekretarice Ministarstva, da zainteresovanim predstavnicima instituta da jasno pravno tumačenje Zakona o javnim nabavkama primenjeno na materijalne troškove projekata.

Naravno, funkcionerima Ministarstva, uprkos stalnim pozivima na štednju, nije palo na um da bi se moglo uštedeti na skorašnjem renoviranju njihovih kancelarija ili na službenim vozilima i šoferima Ministarstva. Ali, važno je da se štedi na međunarodnoj saradnji, nabavci naučne opreme, učešću nauke u NIP-u – a odskora i na platama istraživača. U poređenju sa tim ogromnim uštedama, šta li je poneko službeno vozilo manje ili više? Siromašne zemlje poput Holandije, Švedske ili Japana mogu sebi da dozvole da njihova resorna ministarstva imaju jedno ili nijedno službeno vozilo; kod nas bi jeres bila i pomenuti tako nešto. Ima se, može se.

Primer na maloj skali je projekat “Beograd je sistem”, za koji je Ministarstvo bilo puno verbalne podrške, sve dok nije došao trenutak za konkretne korake i odobravanje – sa svakog razumnog stanovišta – veoma, veoma sitnih sredstava, reda veličine renoviranja nekih činovničkih kancelarija (do čega ćemo stići). Tada počinje prava igra “žmurke” sa činovnicima koji par meseci ne daju nikakav odgovor, a onda se Odozgo jave sa spartanskom rečitošću koja sve govori, a može se pročitati na ovom linku. O nečem konkretnijem opet ni traga ni glasa.

Primer na velikoj skali jeste već legendarna “Strategija naučnog i tehnološkog razvitka Srbije”, dokument koji je – uprkos zvanjima i znanjima njegovih (honorisanih) autora u Nacionalnom savetu za nauku – u prvoj radnoj verziji bio toliko nepismen i pun ne samo pravopisnih, već i grešaka u padežima i sličnih bisera, da je zahtevao posebnu lekturu, što inače sa gotovo nijednim drugim aktom Ministarstva nije slučaj. Ovaj tekst, na pukih 6200 reči, što je za tekst takve važnosti indikativno, obiluje frazama i floskulama, a konkretne stvari i planovi mu bolno nedostaju. Umesto da saznamo odgovore na krajnje konkretna pitanja – kad ćemo postati punopravna članica ESA, ESO, CERN-a… i sličnih evropskih i svetskih naučnih asocijacija i ustanova, na primer – dobili smo pouke kako je “afirmacija nauke u Srbiji u svim naučnim oblastima ujedno i afirmacija države i društva u međunarodnim odnosima”, “nauka bi trebalo da utiče na kreiranje javnih politika i u drugim oblastima (zdravstvo, energetika, obrazovanje, poljoprivreda, kultura, itd.)”, “progres pojedinih nauka nije moguć bez interdisciplinarne širine”, itd – što su za autore možda bila značajna, pa i senzacionalna, otkrića, ali su gotovo bezvredna opšta mesta za bilo kog racionalnog i informisanog građanina koji ima moć rasuđivanja i ko je to znao otprilike od srednje škole. Sve to uz malo obaveznog nacionalističkog popovanja kako je neophodno zaštiti tekovine lokalnih istraživanja… kao da se radi o ugroženim vrstama poput pandi ili plavih kitova, a ne konkretnim ljudima i institucijama koje treba da se legitimišu svojim krajnje konkretnim radom, rezultatima i publikacijama, kao i sve druge. (Doduše, u Strategiji se u onom smislenom delu teksta nalazi i odličan primer Češke koja je u referentnoj godini objavila 454 rada u međunarodnim časopisima iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, dok su velikani srpske društvene i humanističke misli u istom periodu objavili… 30!) Jako stidljivo i neprimetno se kroz Strategiju provlače ozbiljni i korisni predlozi, na koje nadležnima u Ministarstvu nije palo ni na pamet da se osvrnu, mada bi se s obzirom na radni profil Ministra ponajpre očekivalo da svim silama prione na posao da bi ostvario, recimo, proklamovani cilj Strategije koji glasi: “Odgovarajućim promenama poreskih zakona stimulisati donacije i ulaganja u naučne institucije”. Kako stvari sada stoje, ćutanje na ovu temu znači da će nas pre dokrajčiti globalno zagrevanje ili neka druga kataklizma nego što će se omogućiti da onaj ko osnuje naučni institut bude, kako bi jedino bilo i moralno i pametno i patriotski, bar delimično oslobođen poreza.

Istovremeno sa šaradom oko Strategije, veselje se poslednjih meseci uvećava naporima da se (A) preuredi finansiranje istraživačkih projekata tako što će se, po peti put od 2001. godine (!?),“u hodu” promeniti kriterijumi za vrednovanje rezultata rada na domaćim istraživačkim projektima i odgovarajuće kategorizacije; (B) opravda bizarni stav da je u redu smanjiti kategorizacije (shodno tome i lične dohotke) na osnovu rezultata iz 2008. godine gde je takav slučaj, ali istovremeno ne povećati kategorizacije tamo gde su rezultati bili iznad dosadašnjeg nivoa; (C) zaboravi prazna priča o preseljenju svih kancelarija Ministarstva u jednu zgradu – na prvi pogled stavka internog karaktera, ali itekako relevantna za kolege iz unutrašnjosti koji treba da administrativce i političare vijaju po 5-6 zgrada gde su se ovi izvoleli smestiti (Nemanjina, Njegoševa, Trg Nikole Pašića, itd.); (D) razume zašto je sajt Ministarstva izuzetno neorganizovan, a između ostalih postoje i neobične diskrepancije između srpske i engleske verzije sajta, koje čak uključuju i razlike u sastavu personala. Itd. isl.

Sa liste problematičnih odluka pomenuću i kandidovanje regionalnih kandidata za časopise koji bi trebalo da udju na međunarodnu ISI listu koja okuplja najkvalitetnija referentna istraživačka glasila. Na toj krajnje sumnjivo sastavljenoj listi našeg Ministarstva pojavilo se sve i svašta, ali ne i neki retki domaći časopisi koji su odista cenjeni i citirani u svetu, već se Ministarstvo rukovodilo “ključevima” u smislu da ponešto mora biti predloženo iz svake – arbitrarno shvaćene – oblasti, bez obzira ima li rad u toj oblasti ikakve stvarne naučne relevantnosti ili ne. Na ovom i na još nekim primerima vidi se da birokratija u Ministarstvu nije istinski razumela i prihvatila staru istinu koju je najbolje formulisao Anton Pavlovič Čehov kada je napisao da [n]acionalna nauka postoji isto onoliko koliko postoji i nacionalna tablica množenja. Kad postane nacionalna, ona prestaje da bude nauka. Мonstruozna (nema drugog termina) ideja o štednji na račun međunarodne saradnje i afirmacije kvaliteta domaće nauke u svetu, pokazuje da je obrazovanje činovnika i “stratega” srpske nauke takvo da ovde treba dodati i poseban disclaimer: ne, gospođe i gospodo, Čehov, Anton Pavlovič (1860-1904) nije bio strani plaćenik, soroševac ili aktivista nevladinih organizacija. Naprotiv, bio je jedan od najvećih svetskih stvaralaca koji je i u Rusiji svog doba zagovarao i danas u Srbiji i Rusiji tako žestoko napadanu ideju modernizacije društva. Ostaje nam da tugujemo nad sudbinom budućih generacija – jer će nam se ovakva antinaučna politika obiti svima o glavu tek za koju deceniju, kad tehnološki i intelektualni jaz između razvijenog dela sveta i nas bude, zbog same prirode novih tehnologija i novih problema, daleko veći, a kod nas naučnog podmlatka neće ni biti.

Naspram toga, ponavlja se ona ista autoritarna matrica po kojoj kad se ne ispune konkretna i prozaična obećanja, utočište i uteha se traži u zamajavanju nebuloznim projektima koji postoje samo onoliko koliko za njih ima medijskog interesovanja i prostora za PR manevre. Takav je, recimo, bio slučaj sugestije (o kojoj se, srećom, nije predugo raspravljalo u domaćim medijima) o pretvaranju Muzeja 25. maj u Muzej nauke i tehnike. Da se odmah razumemo, pisac ovog teksta je poslednji koji gaji poštovanje prema ličnostima i (ne)delima komunističkih diktatora. Muzej 25. maj je nakazna tvorevina jednog totalitarnog sistema i svakako bi trebalo – po ugledu na primere koje nam daju zemlje u okruženju, poput Mađarske ili Češke – da se pretvori u Muzej totalitarizma, u znak uspomene na žrtve i sa željom da se doba vladavine “istorijske nužnosti” nikada više ne ponovi. Ali tamo praviti Muzej nauke – a sve vreme ćutati o tome da projekat Muzeja nauke na Dorćolu koji je za vreme vlade gradonačelnika Nenada Bogdanovića uradio jedan od najboljih svetskih arhitekata, Boris Podreka, dakle projekat napravljen i plaćen odavnopostoji – jednostavno je isuviše budalasto da bi zahtevalo detaljnije komentarisanje. Dotičnim predlogom Ministarstvo je dovelo do paradoksalne i ponižavajuće situacije da nerekonstruisani komunisti možda i po prvi put u životu brane nešto razumno i korisno.

Zato ću ovaj tekst završiti jednim skromnim predlogom. Ne, to nije ideja koja bi mnogima zaposlenima u nauci mogla pasti na pamet, prisećajući se Džonatana Svifta i njegovog slavnog “Skromnog predloga” (1729), da se problem finansiranja srpske nauke i srpskih naučnika u nedostatku pristojnih plata reši kanibalizmom. Ne, moj predlog je daleko manje radikalan. U cilju veće efikasnosti rada i smanjenja troškova, predlažem da se Ministarstvo nauke pod hitno pripoji Ministarstvu za dijasporu.Obrazloženje: srpska nauka se najvećim delom ili već nalazi u dijaspori, ili se u nju sprema da ode. Ovim rešenjem postigli bi se ne samo velike uštede u administraciji Ministarstva, već bi se i pošteno priznalo faktičko stanje. Ovakvoj Srbiji nauka očigledno nije potrebna.

Postscriptum. Tokom pisanja ovog teksta desila se i najnovija “afera Petnica”, sa prestankom finansiranja Istraživačke stanice Petnica od strane Ministarstva prosvete. S obzirom da ovo nije neposredno u pitanju aktivnost Ministarstva nauke (koje svoje, znatno manje, obaveze prema ISP redovno ispunjava), to se nalazi van glavne teme ovog teksta, te ću se ograničiti na dve primedbe. (1) Suštinski razlog problema na koje ISP nailazi sa Ministarstvom prosvete – a ovo, uprkos kratkotrajnom pamćenju naše javnosti, ni izdaleka nije prvi problem ove vrste, već samo posebno ekstremni oblik istog manira ponašanja od strane čelnika srpske prosvete – nalazi se u percepciji ove ustanove kao elitističke, a samim tim i sumnjive, odnosno suprotstavljene glavnom toku naše prosvetne politike koji je otvoreno i ekstremno populistički. Tokom 1990-tih to je bilo samo po sebi jasno, i nije nimalo slučajno da je u tom periodu dobar deo potpore radu ISP poticao iz nevladinih organizacija i stranih izvora (koji se u i u tadašnjoj i u današnjoj srpskoj javnosti najčešće spominju uz ostrašćene psovke). Nažalost, posle 2000. godine nije učinjen ikakav značajniji napor da se opšta društvena atmosfera podozrenja, pa i mržnje prema elitizmu koji leži u osnovi svake istinske nauke, promeni – i tu nijedno resorno Ministarstvo nije uradilo puno. (2) Pozitivna reakcija javnosti može dovesti do promena (kao što je bilo u slučaju legendarne ministarke Čolić) i vatrogasnih mera koji će omogućiti dalji rad ovoj jedinstvenoj instituciji na domaćim, ali i evropskim prostorima, ali dok se rad sa talentima ne počne adekvatno visoko vrednovati i priznati kao neophodna osnova izgradnje autentične naučne i tehnološke elite, biće to samo još jedno rešenje tipa “drži vodu dok majstori odu”.

Autor je naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu, vanredni profesor Novosadskog univerziteta, i rukovodilac nekoliko istraživačkih projekata kod Ministarstva nauke Republike Srbije u periodu 2003-2008.

Ovaj tekst je u skraćenom obliku objavljen u Politici, 29.06.2009.

Peščanik.net, 04.07.2009.

Leave a Reply