Naravno da se niko u pred/izbornom medijskom cirkusu nije zapitao na šta tačno aludira naziv liste „Mi“ sa kojom je Branimir Nestorović postigao svoj istorijski izborni rezultat. Nije preterivanje tvrditi da ne samo autora ovog teksta, već i većinu ljudi upoznatih sa zločinima totalitarizama 20. veka, naziv najpre podseća na proročanski roman Jevgenija Zamjatina istog naslova (Мы u ruskom originalu), prvi veliki distopijski roman u istoriji književnosti, originalno napisan 1920-21. godine. Sledeći korak koji je u ruševinama srpskog demokratskog okruženja preostao jeste da neko prijavi koalicionu listu pod nazivom „1984 – Stranka dvomisli – IngSoc – Veliki brat“. Može i dodatno da uštedi na kreativnim direktorima i spin-doktorima, pošto već ima gotove slogane za kampanju: Rat je mir! Sloboda je ropstvo! Neznanje je moć!
Ova poslednja posebno je bliska srcu većinskog biračkog tela. Iz razloga koje svako za sebe može dokučiti.
Razloge zbog kojih naziv Nestorovićeve liste nije problematizovan je, nažalost, lakše pronaći. Ni njegovi istomišljenici (u onoj meri u kojoj se može govoriti o mišljenju kod pseudonaučnika tog kalibra), ali ni njegovi protivnici većinski ne dele averziju ka totalitarizmu koja je preduslov istinski demokratskog i slobodoljubivog pogleda na svet. Kod istomišljenika to ide linearno i lako: buncanja lidera su svetinja, nezavisno od toga radi li se o „najsmešnijem virusu u istoriji“ ili „Teslinom tajnom oružju“, saradnji sa vanzemaljcima i „uništavanju svetova u CERN-u“. Samim tim, Zamjatinova vizija neograničene despotije polumističnog Dobročinitelja nad podanicima i bukvalno pretvorenim u brojeve bi im – čak i da se snažno potrude da knjigu pročitaju – verovatno bila privlačna. Što se tiče protivnika, tu je stvar malo komplikovanija, ali jedan njihov značajni segment i na (uslovno) levici i na (uslovno) desnici vatreno navija za centralizaciju svega, potpunu državnu kontrolu ekonomije, kulture, nauke, medija i svega ostalog, uključujući i seks. Ako je seks državna stvar, kako da to ne budu neka tamo javna preduzeća? Jednoj podgrupi ove grupe je simpatično da se podanici „sami nadziru“, tj. da je sve transparentno, bilo da bukvalno žive u staklenim stanovima (kao kod Zamjatina), bilo da im to obezbeđuje aktuelni Arhipelag Gugl (što bi rekao sjajni Majkl Rektenvald). Drugoj podgrupi imponuje jaka država, monolitno čvrstih institucija, doslovce okružena zidom.
Kad svemu ovome dodamo potpuno odsustvo ptica u Državi (proročanstvo pogroma stotina miliona vrabaca u maoističkoj Kini?), slika je upotpunjena.
Jevgenij Ivanovič Zamjatin (1884 – 1937) je bio veliki stvaralac i – nažalost po noviju istoriju čovečanstva – vizionar. Uprkos svom prerevolucionarnom entuzijazmu, on je već 1920. godine shvatio u kojoj meri je boljševizam postao totalitarna noćna mora i kuda trend idolatrije države i državne moći preti da odvede. Mi je zastrašujuća slika države kao košmara, potpunog trijumfa kolektivizma i birokratije nad pojedincem i kreativnošću koja je ne samo nadahnula Hakslija, Orvela, Kestlera, Bredberija, Gilijema, LeGvinovu, pa i Borislava Pekića ili Margaret Etvud, već i postala kamen-temeljac svake vrste docnijeg književnog disidenstva. To je bio prvi roman koji je zvanično zabranila nova, sovjetska inkvizicija; u Rusiji/SSSR-u objavljen je po prvi put tek 1988. godine, više od pola veka nakon Zamjatinove smrti u francuskom egzilu. Van Gvozdene zavese, roman je preveden na pedesetak jezika, imao više filmskih, pozorišnih, muzičkih i strip verzija, te doživeo ogromnu popularnost, postajući deo globalne pop kulture. O ovome najbolje svedoči činjenica da je čak 2022. godine inspirisao ni manje ni više nego „igru uloga“ (eng. role-playing game) iz proslavljene serije Dungeons & Dragons pod naslovom Iza zelenog zida.
Ali u srpskoj lektiri ga nema – sasvim sigurno sa dobrim razlogom.
Kao što je Karl Poper naglašavao u Otvorenom društvu, postoji jasan kontinuitet između epistemologije i političke filozofije. Epistemološki neartikulisan akter poput dr Nestorovića ne može iznedriti artikulisanu i ozbiljnu politiku, ni teorijsku ni praktičnu. „Najsmešniji virus“ je odneo milione života, a njegovom promoteru umesto stručne pomoći doneo – poslaničko mesto. Sa kojeg ćemo, nesumnjivo, slušati još mnogo gluposti o Teslinim tajnim oružjima i putovanju kroz vreme sa vanzemaljcima, što će srpskoj simulaciji demokratije dati, budimo optimisti, jedan novi, montipajtonovski kvalitet. Zamena nauke pseudonaukom, odavno su utvrdili brojni istoričari i teoretičari totalitarizma, neiscrpno je oruđe za manipulaciju, posebno u sredinama kojima nedostaju vrednosti prosvetiteljstva i masovnija naučna pismenost. Nestorovićeva distopijski nazvana lista samo je još jedna potvrda tog pravila koje ovde odavno važi (dovoljno je setiti se parapsihologa, vračara i iscelitelja iz 90-tih, sa sve julovskom opsesijom transcendentalnom meditacijom). I to se ovde svakako neće u skorije vreme promeniti.
Jer, zahvaljujući „glasu iz naroda“ (čak ne ni glasu naroda, što takođe ne deluje kao slučajno sintaksičko rešenje, u pitanju je anonimus koji se dere iz naroda kao iz Ortegine mase, koji se zaklanja iza samog središnjeg pojma populizma) i zahvaljujući pseudonauci ostaje nam – Dobročinitelj.
Peščanik.net, 21.12.2023.
POPULIZAM