Kao što kaže stara etiopska (apokrifna?) izreka, svaki korak je odličan sve do onog kojim se upadne u provaliju. Tako i prikaz Dine, pre svega Villeneuvove, ali neizbežno i Herbertove, iz pera Dejana Ilića. Ima tu dosta dobrih momenata sa kojima je teško ne složiti se, i koji otvaraju prostor za inovativno i plodotvorno čitanje ovih dela. Pri kraju se, međutim, dešava svojevrstan preokret u kojem se ključni deo čitave sage koji se odnosi na ekologiju ignoriše ili čak doslovce obrće naglavačke. Čini se opravdanim problematizovati taj aspekt prikaza kao i samog filma, tim pre što se time osporava i jeftina dnevnopolitička paralela – koja čak ni ne funkcioniše.
Tako Ilić piše: „Podsetimo se priče, Arakis su kolonizovale moćne porodice iz ostatka svemira, da bi odatle crple neophodno gorivo za međuplanetarna putovanja. Starosedeoci Arakisa ne samo da su potisnuti i ugroženi izrabljivanjem svoje planete, nego su pod pretnjom nestanka jer se uništava njihovo životno okruženje kome su se prilagodili i u njemu naučili da žive. Stoga se oni organizuju i pružaju otpor kolonizatorima. Do ovde je sve jasno i analogije sa stvarnim svetom se drže.“
Nažalost po poželjni narativ, to nije slučaj. Niti je analogija sa stvarnim svetom koherentna (a kamoli uverljiva), niti je moguće sažeti doslovce najvažniji aspekt priče na ovaj crnobeli način. Zaista, podsetimo se priče.
Kao prvo, objektivno ne postoje „starosedeoci Arakisa“. Prema Herbertu, Arakis je planeta naseljena u ranom periodu ljudske ekspanzije, pre pojave Carstva kakvo je uspostavila Kuća Korino i u doba o kojem su praktično sva znanja nestala tokom Batlerijanskog džihada. Ne zna se ko su bili prvi kolonisti – i da, oni su bili kolonisti i ni na jednom mestu ni kod Herberta, ni u eksploatatorskim nastavcima njegovog sina se ne tvrdi drugačije. Niko, pa ni nepismeni Slobodnjak u najzabitijem sieču ne misli da su ljudi nastali na Arakisu te da nisu kolonizovali tu planetu iz svemira. Tek su istraživanja Pardota Kinesa (vidi dole) dokazala kako je nekada, mnogo pre dolaska ljudi, biosfera Arakisa bila bogata i zelena.
Ono što znamo jeste da su se u nekom trenutku Zensuni lutalice, migranti sa Zemlje – iako se tradicija često pogrešno referiše na planetu Poritrin kao izvor (primer Herbertove metatekstualnosti, u 1965!) – nakon što su lutali preko 7 svetova, „skrasili“ na Arakisu. S obzirom da to nije bilo – za razliku od nekih drugih svetova preko kojih je njihova migracija išla – prijatno mesto, bilo je dovoljno prostora i prvobitni kolonisti, ko god da su bili, nisu morali biti fizički istrebljeni. Možemo pretpostaviti da je jedan deo urbanog stanovništva Arakisa (baron Harkonen na jednom mestu pominje da ga ima oko 5 miliona, a kasnije saznajemo da je slobodnjačka populacija oko 10 miliona) potiče od prvobitnih kolonista. Dakle, istorija Arakisa pre Muad’Dibovog džihada je najvećim delom istorija suživota, ali ne „starosedelaca“ i „kolonista“, već dve grupe kolonista. (Ako bi Ilić hteo da vidi neku paralelu sa savremenim sukobom na Bliskom istoku, pre bi to išlo u dijametralno suprotnu stranu, pošto su Slobodnjaci ti koji su bili vekovima potčinjeni i proganjani kao lutalice, sve dok nisu preuzeli savremenu tehnologiju ratovanja, postali odlični u tome i od ugnjetenih postali osvajači.)
Ali daleko važnije je nešto drugo. Ne samo da Slobodnjaci nisu ugroženi ekološkom promenom – ne „uništenjem“ – njihovog životnog okruženja, nego je oni žele, rade na njoj i konačno je postižu, onda kada, zahvaljujući vođstvu Muad’Diba stiču moć da uspešno okončaju veličanstveni višegeneracijski projekat promene Arakisa. Ta promena je izraz njihovih stremljenja – i u Herbertovoj originalnoj viziji – izraz napretka i prirode i čoveka koji u njoj obitava, jer prema Herbertu kao pripadniku velike američke ekološke tradicije od Emersona, Toroa i Mjuira do Bakminstera Fulera, Alda Leopolda i E. O. Vilsona, napredak se i može pronaći jedino u paralelizmu čoveka i prirode.
Zašto ni Ilić ni Villeneuve ne navode nigde Chanino prezime? Hej, drugi likovi u filmu imaju prezimena: Pol Atreid, Tufir Havat, Vladimir Harkonen, itd. Čak i car se preziva Korino. Ima li Chani prezime? Ispostavlja se da ima.
Ono glasi: Kines.
Ovo je ključni detalj čitave sage. Zapanjujuće je do koje mere Ilić, ali i drugi komentatori, pa i Herbertovi originalni kritičari, ignorišu ovu jednostavnu poentu. To što se Villeneuve odlučio da promeni lik Chani, zanemarljivi je „greh“ u poređenju sa daleko većim: što je ignorisao priču o njenoj sopstvenoj porodici, dakle porodici Kines. Po Herbertovom sopstvenom komentaru u posthumno objavljenoj autobiografskoj zbirci tekstova Tvorac Dine, upravo to je prava priča trilogije o Arakisu: prvi veliki ekološki naučnofantastični roman ikada napisan (sa puno izuzetno zanimljivih astrobioloških ideja, o čemu sam detaljnije pisao ovde).
Tretman Lieta Kinesa u Villeneuvom filmu je otužan, da ne upotrebim težu reč. Nije u pitanju promena pola, već pre svega da britanska glumica Sharon Duncan-Brewster koja tumači lik u prvom delu nije ni mogla išta da uradi sa tako bedno napisanim materijalom. U Herbertovoj sagi, Liet Kines je ne samo najveći slobodnjački prorok (umma), već i preteča Pola Muad’Diba, ali i spoj racionalnosti nauke i mistike slobodnjačke Zensuni religije. On je naslednik svog oca, Pardota Kinesa, originalnog carskog planetologa koga su Slobodnjaci prihvatili kao svetog čoveka i koji je postepeno preuzeo njihovu kulturu i način života, sve inicirajući veliki, višegeneracijski projekat transformacije Peščane planete. On je Polov direktni prethodnik kao vođa Slobodnjaka – i nije nikakvo čudo da ga u Linčovoj verziji Dine glumi veliki Maks fon Sidov.
Po tvrđenju samog Herberta, upravo je Kines lik sa kojim se on, autor, najlakše identifikovao: čovek visoke ekološke svesti koji okreće leđa centralizovanoj državnoj mašineriji i svoj plemeniti cilj pokušava ostvariti samo lokalnim radom, sa lokalnim ljudima koji ga slede razumom i srcem, a ne birokratskom prisilom. Ne računajući samog Pola Muad’Diba, to je najvažniji lik čitave sage.
Pardot Kines se uopšte ne pojavljuje u Villeneuvoj verziji, dok je Lietu Kinesu u ženskoj verziji dodeljena sasvim minorna uloga iz koje se značaj lika uopšte ne naslućuje, niti se on čak i pojavljuje u drugom delu. (Umesto toga imamo promociju krajnje nevažnih likova, poput Margo Fenring, koja treba da igra veću ulogu od svog muža, grofa Hasimira Fenringa, valjda kao izraz rediteljskog patriotsko-feminističkog začina.)
Sve ovo je u funkciji šire poente. Slobodnjaci nisu nikakvi „konzervatori“, niti su u ljubavi prema surovoj sredini zato što je „njihova“. (U kasnijim nastavcima sage, već od Dece Arakisa pojavljuju se – doslovce tako nazvani – muzejski Slobodnjaci koji jesu jedna vrsta neoprimitivista i neoludita. To je mala regresivna frakcija prema kojoj ni autor, ni drugi likovi ne ispoljavaju mnogo simpatija, naprotiv.) U stvarnom životu, Frenk Herbert je bio jedan od prvih i najupornijih ekoloških aktivista u 1960-tim godinama. Ali on nikako nije bio konzervativac tipa, recimo, Dž. R. R. Tolkina, što mu ovde Ilić implicitno pripisuje – njega nije zanimalo nikakvo „očuvanje životne sredine“ (jedna od najnesrećnijih floskula ikada ustaljenih u jeziku koja doslovce negira dinamičke temelje ekološke nauke, o čemu je ubedljivo pisao nedavno preminuli velikan Džejms Lavlok). Životna sredina evoluira zajedno sa ljudskom civilizacijom u nerazmrsivoj spletenosti. Svaki ekolog – dakle naučnik, a ne mistik, ideolog ili politikant – odlično zna da je to jedini način da se karakteriše antropocen u kojem živimo.
Dakle, Slobodnjaci u ogromnoj većini ne žele mehaničko nastavljanje svojih tradicija i načina života – naprotiv, žele da žive u udobnijem i bogatijem okruženju kakvo im je obećao Pardot Kines i ka kojem vodi teraformiranje Arakisa. Oni žele da žive udobnim životom poput, recimo, stanovnika Kaladana ili hiljada drugih planeta Carstva. Sve drugo je paternalističko nametanje u poznatom duhu „mi bolje razumemo šta vi ustvari hoćete“. Slično kao kad u stvarnom svetu predstavnik Afrike na UN samitu o GMO nakon nekog arogantnog nagvaždanja iz EU kaže (parafraziram): pustite vi priču o rizicima od GMO hrane – dajte nam da slobodno trgujemo sa GMO, sami ćemo se suočiti sa rizicima. Kao i u mnogim drugim pitanjima, postkolonijalni „diskurs“ navodne brige se začas pretvara u paternalističko podsmevanje i direktno ometanje legitimnih ciljeva onih čija se prava navodno zastupaju.
Upravo je ili potpuno izostavljanje ili marginalizovanje ekološke priče koja nije čak ni scenografija, nego sama srž i okosnica Herbertove vizije razlog zbog kojeg je sa Villeneuvim filmom propuštena velika prilika da se najširoj publici predoči zrela ekološka vizija – koja nam je u ovom dobu itekako potrebna. Dina 2 i nije tako loš film kao neka druga skorašnja ostvarenja koja takođe marginalizuju ekološku nauku (pa i nauku uopšte) u cilju vođenja svojih malih kulturnih ratova. U pogledu tumačenja Herbertove sage na velikom platnu, holivudski postmilenijalski CGI spektakl i dalje ne doseže filozofsku dubinu i ozbiljnost verzije Dejvida Linča, potpuno nezavisno od Linčovog autorskog odnosa sa svojim delom. To nije nužno Villeneuvova krivica; sasvim je opravdano zapitati se da li je iko ko radi u današnjem Holivudu intelektualno i moralno u stanju da napravi ozbiljan film ovog žanra. Što je upravo razlog zašto najbolja ostvarenja ove vrste valja tražiti u nezavisnoj produkciji.
Peščanik.net, 18.03.2024.
Srodni link: Dejan Ilić – Naivna nevinost slobode
