Ne, nije u pitanju Vidovdan, niti Sretenje, niti bilo koji od pompeznih “datuma za istoriju” (оbično militarističko-morbidnog karaktera). U pitanju je skromni 2. februar, Dan mrmota. Ova američka folklorna tradicija predviđanja koliko će još zima trajati u zavisnosti od toga vidi li mrmot svoju senku kad se prvi put probudi iz zimskog sna ne bi sama po sebi imala posebnu metaforičku snagu da nije istoimene slavne filmske komedije režisera Herolda Remisa i scenariste Denija Rubina (The Groundhog Day, 1993), sa Bilom Marejem u glavnoj ulozi. Marej igra Fila Konorsa, egocentričnog televizijskog najavljivača vremena koji, po sili profesije, odlazi u zabačeni pensilvanijski gradić gde lokalci tradicionalno konsultuju svog mrmota “meteorologa”. Iznenada, jedan te isti dan (upravo 2. februar) počinje da se, iz njegove lične perspektive, beskonačno ponavlja, uvek iznova bez obzira kako ga on proveo i šta u njemu činio. Nakon upuštanja u hedonizam i brojnih pokušaja samoubistva, Konors postepeno počinje da se preispituje, menja svoje stavove i svoje vrednosti, a naročito svoj odnos prema drugima i drugačijima. Dan mrmota je duboko moralna priča o samopoboljšanju i napretku kroz prevazilaženje predrasuda, sebičnosti i svih oblika uskogrudosti. Nije nimalo čudno da se gotovo univerzalno smatra jednim od etički i duhovno najznačajnijih ostvarenja filmske umetnosti.
Današnji dan se u Srbiji ne slavi zvanično, što je velika šteta iz više razloga. Ne samo da kod nas vreme stoji u efektivnom smislu u kome i Fil Konors naizgled radi različite stvari tokom bilo kog izabranog dana – ali je sve to izbrisano dolaskom novog dana i ne samo da je prošlo, već nikad nije ni postojalo. Tako se i građanima Srbije priviđa da se nešto dešava i da njihove aktivnosti imaju smisla, ali onda dođe dnevnik u pola osam (ili već neki drugi informativni program, nije da postoji ikakva bitna razlika među njima) i postaje jasno da je još jedan dan otišao u ništa i da se i dalje tapka u mestu, ako već ne vraća u devedesete. To je situacija za nijansu drugačija od one koju Crvena kraljica opisuje Alisi, naime da ovde mora da se trči najjače moguće da bi se ostalo na istom mestu. Ne, srpska verzija Zemlje iza ogledala se karakteriše time što ovde ne mora nigde da se žuri (posebno ne u “tu Evropu”, što je verovatno najsramnija poznata upotreba inače bezazlene reči “tu” koja potvrđuje snagu antievropskog i antizapadnog ispiranja mozga): sasvim je svejedno idemo li napred, nazad, tapkamo li u mestu, trčimo ili se kotrljamo – naredni period će ionako biti potpuno identičan prethodnom. Ako nekome treba poseban dokaz da je lik Bila Mareja simbol naše društvene i političke scene, nek samo pogleda nosioce lista na budućim (bilo kojim) izborima i osobe koje defiluju u zahuktaloj, mada neproglašenoj, predizbornoj kampanji: deja vu je neizbežan. Uz to je sebičnost i usredsređenost na vlastiti pupak poput “originalnog” Fila Konorsa u toj meri endemska tradicija u ovim krajevima, da smo u stanju da lako ignorišemo i najveće svetske događaje (poput cunamija u Indijskom okeanu iz decembra 2004) ako nemaju veze sa nama, ili da umišljamo da smo Evropskoj uniji posebno potrebni zbog nekih naših naročitih i neponovljivih vrednosti. Fil Konors dolazi iz Pitsburga, ali je isto tako lepo mogao doći iz Čačka, Zrenjanina, Vranja ili Beograda.
Još jedan značajan razlog zbog kojeg bi Dan mrmota bilo prigodno obeležavati u ovim krajevima jeste taj što je srpski jezik jedan od veoma retkih jezika u kojima izraz “vreme” označava dve veoma različite stvari: atmosferske prilike (“danas je u celoj zemlji sunčano, ali hladno vreme”) i fizičku veličinu koja izražava jednu od najtemeljnijih osobina univerzuma u kome živimo (“Ajnštajnova teorija tretira vreme kao četvrtu dimenziju”). Ova jezička činjenica omogućava da se u javnom diskursu veštije nego bilo gde drugde izvede onaj još od Ciceronovog doba poznat retorički zahvat: kad se nekom od pripadnika domaće lažne elite postavi pitanje koje sadrži bilo kakvo, makar i najbojažljivije skriveno pitanje koje se odnosi na duh vremena, ono se otklanja nekim meteorološkim komentarom tipa “nadamo se dobrom vremenu za setvu” ili “uvereni smo da vreme neće omesti snabdevanje električnom energijom”. To je, složićemo se, ipak elegantnije od standardnih manevara tipa “zašto me sad pitate za plate, kad Hilandar gori / Kosovo je raspeto / Đoković pobeđuje / itd.” Pošto se radnja Dana mrmota takođe zasniva na svojevrsnoj superpoziciji meteorološkog i istorijskog značenja reči “vreme”, utoliko je to filmsko remek-delo adekvatniji – i ironičniji – izraz naše stvarnosti.
Stoga bi inicijativa da se Dan mrmota proglasi nacionalnim praznikom Srbije valjalo da bude ozbiljno razmotrena od, kako to dežurne birokrate lepo formulišu, “nadležnih organa”. Nije da se “nadležni organi” nečim znatno pametnijim bave; a i ako se bave, sutra, prekosutra ili nakon izbora to već neće činiti ikakvu razliku. Praznovanje Dana mrmota bilo bi korisno ne radi predviđanja vremena u meteorološkom smislu, već radi podsećanja da tamo negde – za razliku od ovde – ono drugo, fizičko, kosmološko, istorijsko vreme teče i u njemu neki vredni ljudi stvaraju nove kulturne, naučne, ekonomske vrednosti, zato što za to imaju mogućnosti i volje, dok se ovde vrtimo u onom mladenovićevskom krugu loše beskonačnosti. Da li ćemo iz njega, poput protagoniste Remisovog filma, ikada izaći samo je do nas i do preispitivanja naših stavova, ponašanja i vrednosti.
Peščanik.net, 02.02.2012.