Stiglic kaže: „Možda je nevidljiva ruka Adama Smita nevidljiva jer, kao ni carevo novo odelo, jednostavno ne postoji: a ukoliko postoji, suviše je paralisana da bi se na nju moglo osloniti.“[1] Da li Smit tvrdi bilo šta drugo?

On pominje nevidljivu ruku tri puta.[2] Jednom u Istoriji astronomije:

„Jer može se reći da su u svim mnogobožačkim religijama, među divljim plemenima i u ranim godinama paganskog doba, samo neobične prirodne pojave pripisivane volji i moći bogova. Vatra gori, a voda osvežava; teža tela padaju, a lakše materije lete u nebo, kako im diktira njihova priroda; tu se ne pominje uloga nevidljive ruke Jupitera u tim pojavama. Ali munje i gromovi, oluje i vrućine i ostale neobičnije pojave pripisivane su njegovoj dobroj ili zloj volji. Čovek, jedino vešto biće koje su pagani poznavali, može da zaustavi ili promeni tok prirodnih događaja, koji bi se odigrali drugačije kada bi im se dozvolilo da idu svojim tokom. Ona druga inteligentna bića, bogovi, koje su zamišljali ali nisu poznavali, trebalo je da deluju na isti način; ne da diktiraju ustaljeni tok stvari, koji se odvijao sam po sebi, već da ga zaustave, preokrenu ili promene. I tako je, u prvim godinama sveta, najniže i najbednije praznoverje zamenjivalo filozofiju.“

Drugi put u Teoriji moralnih osećanja:

„Plodovi zemlje prehranjuju skoro uvek onaj broj žitelja koji mogu da prehrane. Bogati samo biraju sa gomile ono što je najdragocenije i najugodnije. Oni troše malo više od siromašnih, i uprkos njihovom prirodnom sebičluku i pohlepi, iako misle samo na sopstveni komfor, iako je jedini cilj zarad kojeg upošljavaju hiljade ljudi zadovoljenje njihovih sopstvenih samoljubivih i nezasitih želja, oni sa siromašnima dele rezultate svakog napretka. Oni su vođeni nevidljivom rukom tako da raspodele životne potrepštine skoro isto onako kako bi one bile raspoređene kada bi zemlja bila podeljena jednako svim žiteljima, pa tako bez namere, ne znajući, unapređuju interes društva, i obezbeđuju uslove za produžetak vrste.“

Treći put u Bogatstvu naroda:

„Ali godišnji dohodak svakog društva uvek je tačno jednak prometnoj vrednosti celokupnog godišnjeg proizvoda radinosti tog društva, ili, bolje reći, tačno je ista stvar što i ta prometna vrednost. Prema tome, kako svaki pojedinac nastoji, koliko god može, da upotrebi svoj kapital za podržavanje domaće radinosti i da tom radinošću upravlja tako da njen proizvod bude od najveće vrednosti, to svaki pojedinac nužno ide za tim da godišnji dohodak društva poveća koliko god može. Doduše, pojedinac obično ne namerava da unapređuje javni interes, niti zna koliko ga unapređuje. Kad radije podržava domaću nego stranu radinost, to čini samo zarad vlastite sigurnosti, a kad tom radinošću upravlja tako da njen proizvod bude od najveće vrednosti, čini to samo zarad vlastitog dobitka. Njega u tom, kao i u mnogim drugim slučajevima, vodi jedna nevidljiva ruka da postiže cilj koji uopšte nije nameravao postići. Nije uvek lošije za društvo što nije bila namera pojedinca da propagira cilj društva. Kad on sledi svoj vlastiti interes, on često unapređuje interes društva delotvornije nego kad stvarno nastoji da ga unapredi. Nisam video da su mnogo dobra učinili oni koji su se pretvarali da trguju zarad javnog dobra. Doduše, to pretvaranje nije ustaljeno među trgovcima, i nije potrebno mnogo reči da ih se od njega odvrati.“

U prvom slučaju Smit tvrdi da se nevidljiva ruka koristi iz neznanja: kada neki događaji ne mogu da se objasne, o njima se govori kao o delovanju nevidljivih sila, koje očito ne postoje. Pretpostavka je da je ova nevidljiva ruka motivisana na isti način kao i vidljiva ljudska ruka. Postavlja se, dakle, pitanje postoje li neki zakoni koji određuju ljudsko ponašanje, a koji se ne mogu primeniti na vanredne događaje pa se tako, iz neznanja, pripisuju vidljivoj ruci ljudskog delovanja. Smit ne kaže, kako se često citira, pa i kod Stiglica, „kao da ih vodi neka nevidljiva ruka“, jer je izraz „nevidljiva ruka“ sam po sebi metafora, dakle kao da ruka postoji, ali ne postoji.

Druga dva pominjanja nevidljive ruke govore o zabludama objašnjenja delovanja vidljive ruke.

U pasusu iz Teorije moralnih osećanja, Smit tvrdi da bogati ne mogu da potroše toliko koliko zarade, pa će njihov moralni preporod ili preraspodela resursa dovesti do primetnog povećanja potrošnje kod siromašnih. Dakle, distribucija bogatstva ne igra ulogu u određivanju nejednakosti prihoda i potrošnje.[3] Postupci i motivacije bogatih i siromašnih nisu važni za raspodelu koristi koju određuje nevidljiva ruka, koja je samo metafora za zakone distribucije, koji za razliku od nevidljive ruke postoje.

U najčešće citiranom pasusu iz Bogatstva naroda, Smit koristi nevidljivu ruku kao sinonim za deduktivno objašnjenje (moglo bi se reći da nevidljiva ruka vodi čitaoca od premisa do zaključaka, iako je ovo drugo sadržano u ovom prvom). Na početku kaže kako u računovodstvenom smislu, ako se povećava lični dohodak, raste i nacionalni dohodak. Zatim izvodi isti zaključak u kauzalnom smislu: ako je cilj individualnog poslovanja da se poveća lični dohodak, nenamerni efekat će biti rast nacionalnog dohotka. Ovo važi i za zatvorenu i za otvorenu ekonomiju. Očigledno je da oko ovog drugog slučaja ima najviše sporenja, ali Smit tvrdi da neće biti velikog napretka od dodatnog oslanjanja na vidljivu ruku političke intervencije.[4]

Dakle, Smit upotrebljava izraz nevidljiva ruka želeći da ukaže na to da je pogrešno tražiti delovanje neke ruke u svemu što se dešava, jer ruka koja određuje ishod pojedinačnih i političkih postupaka ne postoji. Regularnosti ili zakoni, međutim, koji upravljaju individualnim i političkim postupcima, postoje.

Šta je sa argumentom da je nevidljiva ruka suviše paralisana da bi se na nju moglo osloniti? Prvo, Smit ne tvrdi da nevidljiva ruka radi samo za individualno i zajedničko dobro, kako to često interpretiraju mnogi, pa i Stiglic. On kaže da je to ponekad tačno, i da nevidljiva ruka ne vodi uvek ka opštem lošem ishodu. On je skeptičan prema mogućim ishodima političkog delovanja iz istog razloga iz koga nevidljiva ruka, to jest zakonske regularnosti, mogu da dovedu do loših ishoda političkog delovanja, to jest delovanja koje za primarni cilj ima uvećanje javnog interesa. U oba slučaja: individualnih postupaka sa javnim posledicama i javnih postupaka sa individualnim posledicama, ishod može biti drugačiji od zamišljenog – drugačiji kvalitativno, tj. dobar ili loš, kao i kvantitativno.

S druge strane, Smit veruje da postoje zakonske regularnosti i da one nisu paralisane, tj. okoštale. Individualna i politička delovanja mogu se činiti takvima, kao da ih ne vodi nevidljiva ruka, ako se njihovi ishodi obrazlažu njihovim motivacijama, a ne shvataju se kao da proizlaze iz opštih zakona.

Dakle, nevidljiva ruka ne postoji, i zato ne može biti ni paralisana.

 
Sa engleskog preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 24.04.2012.

———–    

  1.  J. Stiglitz (1991), “The Invisible Hand and Modern Welfare Economics”, NBER Working Paper No. 3641. Više o obamrloj ruci u J. Stiglitz (1985), “Information and Economic Analysis: A Perspective”, The Economic Journal 95 (Supplement): 21-41. Za detaljan pregled podsticajne ekonomije kao alternative smitovskoj ekonomiji J. Stiglitz (2003-2004), “Information and the Change in the Paradigm in Economics Part 1 and Part 2”, The American Economist 47: 6-26 i 48: 17-49.
  2. E. Rothschild (2001), Economic Sentiments: Adam Smith, Condorcet and the Enlightenment. Harvard University Press. Ona smatra da Smit koristi ovaj termin ironično. To je verovatno tačno, ukoliko se uzme da tako grdi neznalice. Takođe E. Rothscild, A. Sen (2006), “Adam Smith’s Economics” u Knud Haakonssen (ur.), Cambridge Companion to Adam Smith, 319-365. Cambridge University Press. Pored toga, vredi pročitati J. Tobin (1991), “The Invisible Hand in Modern Macroeconomics”, Cowles Foundation Discussion Paper No. 996 and R. Coase (1976), “Adam Smith’s View of Man”, The Journal of Law and Economics 19: 529-46.
  3. Značajno razmatranje ovog pitanja može se naći u Dworkin (1981), “What is Equality? Part 1: Equality of Welfare” i “What is Equality? Part 2: Equality of Resources”, Philosophy and Public Affairs 10: 185-246; 283-345. Stiglic kritikuje ovu teoriju distribucije, iako se ne poziva na Smita; u mnogim slučajevima uključujući i J. Stiglitz, “On the Economic Role of the State” u A. Heertje (ur.), The Economic Role of the State. Basil Blackwell.
  4. Za smitovski tip argumenta vidi P. Krugman (1987), “Is Free Trade Passé?”, Journal of Economic Perspectives 1: 131-144. Kejns tumači klasičnu ekonomiju kao zalaganje za zanemarivanje promena u trgovinskom bilansu i to se očigledno odnosi na Hjuma i Smita.