Nevolje sa paradom

Iako nije održana (možda baš zato što nije održana?) parada ponosa je uspela da još jednom pokaže tektonsku pukotinu posred našeg društva: država je odlučila da je zabrani i da ograniči pravo na okupljanje jednoj grupi građana, pa iako je pravo političkog delovanja garantovano svima, ipak nije garantovano baš svima i za sva moguća politička pitanja. Videli smo da već godinama neka pitanja imaju pravo da odzvone i odjeknu u javnoj sferi (odjek i eho znače povratak, reakciju – vikanje bez odjeka je vikanje u prazno, pa i vikanje u javnoj sferi je besmisleno ukoliko je usamljeno, bez odjeka), dok u isto vreme postoji čitav niz pitanja koja se ne smeju/ne mogu postaviti (u ovom slučaju to je pitanje marginalizacije na osnovu seksualne preferencije; ili sporna izložba koja postavlja niz subverzivnih problematizacija upućenih hrišćanstvu. U svakom slučaju, ovih „tabuisanih“ pitanja ima mnogo). Na delu je neka vrsta gradacije pitanja koja se smeju čuti u javnoj sferi.¹ A govor u javnoj sferi koji je slobodan prvenstveno od državnog aparata čini jednu od temeljnih pretpostavki društva koje pretenduje da ne bude totalitarno. Kada se, kao u ovom slučaju, koristi argument sigurnosti i kada država sebe prikazuje kao Oca koji svoju nezrelu decu (građane) čuva od nevolje u koju sami žele da upadnu, maskira se osnovni činilac političke dinamike: imanentni antagonizam društva i države. Da država ne bi mogla da arbitrarno neka pitanja deprivileguje tako što druga privileguje,² pravo na javno govorenje imaju svi. Ne neki svi, i samo pod nekim uslovima, već svi, kolika god da je cena.

Zadržimo se ovde na trenutak i razmislimo o jednom argumentu koji godinama zveči i koji služi kao brana izvedbi parade ponosa. Protivnici parade tvrde da njima smeta samo javna komponenta parade, zbog čega postavljaju naizgled logično pitanje „šta će vam ta šetnja i šta će ona konkretno popraviti“, ali da im u isto vreme ne smeta postojanje osoba u ime kojih se parada organizuje. Ukoliko je ulica poistovećena sa javnom sferom, u kojoj se može govoriti i politički delovati, proces zauzimanja ulice je i proces ulaska u javnu sferu, u poziciju iz koje se govor čuje. Samim tim, skup u javnom prostoru je čin govorenja u javnosti i time uslov mogućnosti postojanja kao političkog bića. A timе i mogućnosti artikulacije političkih zahteva i konstituisanja političkih alternativa. Onoga trenutka kada neka snaga (bilo da je to crkva, ili politička stranka, preovlađujuća ideologija, neka zamišljena većina ili ne daj bože država kao aparat sile) počne da određuje i presuđuje ko sme a ko ne sme da izađe i da postane politički akter, tog trenutka je svaki pluralizam potencijalno ugrožen, jer se ovim činom suptilnog disciplinovanja proizvode poželjni politički subjekti koji o nepoželjnim stvarima, jednostavno, ćute.³ Izaći slobodno u javnu sferu i na ulicu znači i efektivno postojati kao političko biće.⁴ Oni koji savetuju da osobe alternativnih seksualnih preferancija te preferencije zadrže u takozvana četiri zida, ispostavlja se, ipak imaju nešto protiv njihovog postojanja. Pa su danas protiv njihovog postojanja kao političkih subjekata, ali sutra možda i protiv njihovog postojanja kao takvog.⁵

Budimo iskreni (a i vreme je da se kritički osvrnemo na organizaciju prajda), organizacija ovogodišnje (ne)uspele manifestacije samoj je sebi umanjila politički kapacitet. Manifestacija je bukvalno na dohvat ruke imala mogućnost da pokrene političko pitanje vlasništva nad javnom sferom, ali to se nije desilo, kao što se nije desilo ni prethodnih godina. Atomizacija političkog delovanja, kao posledica dve decenije sistematskog gubitka poverenja u solidarnost, uspela je u tome da se svaki politički artikulisani zahtev tumači kao sebični zahtev ili hir onih koji ga iznose, i koji time nužno ide na štetu svih ostalih. Strateška greška organizacije parade je bila u neuspehu da se problemi jedne marginalizovane grupe stave u širi kontekst čitavog sistema marginalizacije, koji pojedince deprivileguje i po principu ekonomske moći i po principu prostorne izolovanosti, principu fizičkog zdravlja i fizičke „ispravnosti“, etničke ili religijske pripadnosti: lista se može nastaviti u nedogled. Na kraju, stavljajući se u isključivo u legalističke okvire, organizatori su dozvolili sebi da potvrde moć države da arbitrarno određuje i selektuje gorepomenuta pitanja koja smeju ili ne smeju u javni prostor, i usput su političkoj eliti omogućili da igra svoju omiljenu ulogu: ulogu patronističkog čuvara koji nas čuva od nas. Utoliko postavljam pitanje: možda je paradu ponosa trebalo održati i pored zabrane?

Peščanik.net, 10.10.2012.

1. Ostavimo po strani dilemu da li je to globalni trend. Pokreti koji dovode u pitanje neizbežnost globalnog hiperliberalizma su u velikom broju država tabuisani i maltene zabranjeni.
2. Ovakvoj praksi smo svedoci decenijama. Političke elite se u guranju odgovornosti od sebe služe ovom jednostavnom tehnikom: namesto stvarnih političkih pitanja proizvode se nejasna, transcendentna ili nekakva nebesko-moralistička: Kosovo, ujedinjenje svih Srba u jednu, samozaljubljenu državu i tako dalje. Setimo se samo osamdesetih godina kada je odgovor na ekonomsku krizu i osiromašenje radništva bila etnička edipalna fantazija.
3. Upravo zbog ovoga se, tvrdim, politička elita jako lako sinhronizuje sa ultradesničarskim snagama.
4. Da bi dobile pravo učestvovanja u političkom životu, žene prvog talasa feminizma su svojevremeno morale i nasilno da zauzimaju javni prostor. Prostor javnog delovanja odnosno definicija onoga „što može da odjekuje javnim prostorom“ time se promenio i pre nego što su žene dobile pravo glasa i one su u političkoj sferi učestvovale pre nego što su dobile i formalno pravo učestvovanja. Možda ovaj primer najbolje pokazuje da učešće u političkom nije isto što i formalno pravo učestvovanja u političkom procesu.
5. Način na koji je shvaćeno političko u poslednjih dvadesetak godina posebno je opasan. Ovaj način mišljenja političkog obeležen je nacionalizmom i onom maksimom koju stalno ponavljam: za nacionalizam, političko je neko bezvredno i prljavo smetalo etničkoj intimnosti transendentno i nadpolitički uvezane zajednice. Utoliko, razlika privatnog i javnog za nacionalizam je zamagljena, jer je stvarnost koju živimo zapravo emanacija neke, svakome od nas unutrašnje, intimne (dakle privatne) vezanosti za sve ostale pripadnike nacije. Disciplinatorske pretenzije nacionalizma i nacionalista stoga ne bi trebalo da začude. Politički mehanizam je, za nacionalistički diskurs, jedna od odličnih mogućnosti za upisivanje lepotnog, seksualnog i intelektualnog (Sic!, uz to što je opasan, nacionalizam je i komičan) ideala u svakog pojedinca i svaku porodicu, recimo kroz sistem školovanja (zbog ovoga je veronauka u školskim klupama bila strateški važna) ili slične mehanizme. Sve ovo, možda, daje odgovor i na pitanje zbog čega su se nacionalizam i homofobija tako lako i čvrsto sinhronizovali.