Četiri godine od početka krize Evropa se još uvek bori sa depresiranim tržištem rada. Da bismo se vratili na nivo iz 2008. u evrozoni bi trebalo da se otvori 2,7 miliona novih radnih mesta i 2,8 miliona na nivou EU. Što se tiče Unije, broj nezaposlenih je u ove četiri godine porastao za 8 miliona, a stopa nezaposlenosti skočila je sa 7,1 na 11,8 odsto. U zemljama koje je finansijska kriza teško pogodila ili koje su zarobljene rastućim javnim dugom, pad zaposlenosti bio je vrtoglav: u Irskoj i Španiji svaki šesti radnik ostao je bez posla od 2008, u Grčkoj svaki sedmi, u Portugaliji svaki deseti. Izvan evrozone, baltičke države i Bugarska takođe su skupo platile krizu. S druge strane, Poljska, Belgija, Nemačka, Austrija i Švedska prošle su znatno bolje i sada su negde iznad nivoa iz 2008. Između ove dve grupe, Francuska je tik iznad pretkriznog nivoa, prema podacima Eurostata.
Kako da objasnimo ovakve razlike? Politika zapošljavanja, a ne samo intenzitet recesije 2009, napravila je ključnu razliku. Evropske zemlje nisu usaglasile odgovore na krizu i kladile su se na različite strategije, sa većim ili manjim uspehom. U nekim državama, prilagođavanje tržišta rada finansijskom potresu bilo je brzo i beskompromisno. Suočene sa padom potražnje, kompanije su brzo smanjivale radnu snagu kako bi sačuvale profitne marže. Ovo se dogodilo u Britaniji, gde je tržište rada vrlo fleksibilno. U Španiji i Danskoj, zaposlenost je padala brže od potražnje, što je dovelo do znatnog porasta produktivnosti i velike nezaposlenosti. Često su oni na privremenom radu (sa ugovorima na određeno vreme ili angažovani honorarno) poslužili kao „varijabla prilagođavanja“: ugovori im nisu produženi. Zemlje koje su stvorile najfleksibilnije tržište rada doživele su najoštriji skok nezaposlenosti.
U drugim zemljama, međutim, prilagođavanje tržišta rada obeleženo je polovičnim merama. Suočene sa padom potražnje, umesto otpuštanja zaposlenih, firme su se opredelile da smanje plate i broj radnih sati. Ova strategija je najviše korišćena u Nemačkoj, Belgiji i Italiji, usled velikog broja zaposlenih po ugovoru. U manjoj meri, ovo se dogodilo i u Francuskoj. Teret pada poslovanja podelili su svi zaposleni u kompaniji, umesto da samo neki budu otpušteni.
Uvedene su i druge mere. Austrija je, na primer, početkom 2011. odlučila da subvencioniše polukvalifikovana i nekvalifikovana radna mesta. Upravo su nekvalifikovani radnici oni koji se obično prvi otpuštaju. Mađarska, Slovačka, Britanija, Finska, Švedska, Francuska i Španija takođe su promovisale potražnju radne snage, kako bi podstakle zapošljavanje mladih, starih ili nekvalifikovanih radnika, ali dosta bojažljivo i sa promenjivim uspehom. S druge strane, obnavljanje radnih mesta u javnom sektoru bilo je ograničeno. U Evropskoj uniji, broj tih poslova opao je 15% od 2007. do 2009.
Na kraju, najčešće korišćena mera bio je profesionalni razvoj, ili prekvalifikacija. Osim ovog relativnog konsenzusa o nužnosti prekvalifikacije, kriza nije iskorišćena za usklađivanje socijalne politike u Evropi. Neke zemlje se i dalje drže lassez-faire pristupa, dok se druge opredeljuju za masivnu intervenciju. Na politiku zapošljavanja 2010. potrošeno je 0.7 odsto BDP-a u Britaniji, 2,3 u Nemačkoj, 2,5 u Francuskoj, 3,4 u Danskoj, 3,8 u Belgiji i 3,9 u Španiji.
U tom kontekstu, predlog Francuske koji sada razmatra Komisija, da se na evropskom nivou uvede osiguranje za nezaposlenost, prilično je čudan – jer kada je reč o nadoknadama za nezaposlene, stanje je haotično. Pravila se razlikuju od zemlje do zemlje, kao i obim nadoknada koje se isplaćuju.
Čak i ako namera nije da evropski sistem osiguranja zameni nacionalne sisteme, nego da to bude oblik osnovne nadoknade koju isplaćuje svaka zemlja, harmonizacija pokrivenosti i uslova koji se moraju ispunjavati ne bi bila jednostavna – naročito jer je većina država, usled ozbiljnih budžetskih ograničenja, nedavno prepravila svoje sisteme osiguranja za nezaposlenost tako da je nezaposlenima još teže.
Danska je 2010. smanjila period isplaćivanja nadoknade za nezaposlene sa četiri na tri godine. Fancuska je uradila isto to 2002, smanjivši ovaj period sa tri na dve godine. U Španiji, nadoknada se smanjuje za 10% od sedmog meseca na birou. U Portugaliji, maksimalna kompenzacija je smanjena, ukupna suma se smanjuje, a skraćen je i period isplate. Samo je Belgija, krećući se u potpuno suprotnom smeru, podigla visinu nadoknade i olakšala mladima pristup ovom osiguranju.
U najkraćem, evropske države se orijentišu ka najmanjem zajedničkom socijalnom imenitelju. Međutim, sistemi kompenzacije za nezaposlenost imaju i ekonomsku ulogu, ne samo socijalnu. Bez ovog zaštitnog elementa, kriza bi napravila još veću štetu. Čak je i OECD to konačno priznala. Demontiranje bezbednosne mreže dok Evropa još nije izašla iz opasnosti značilo bi guranje kontinenta u još dublju ekonomsku propast.
Laurent Jeanneau, Alternatives économiques/PressEurop, 15.01.2013
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.01.2013.
