Besedio je episkop bački preosvećeni Irinej u Novom Sadu – u Matici srpkoj – na naučnom skupu o Njegošu. I još jednom je uspeo da šokira javnost – da li i naučnu, to ne znamo. U stvari, sve je to sasvim očekivano od poznatog egzorciste: čistio je grad od zlih duhova, danima, posle predstave pozorišta iz Modene. Video je tu zle duhove, a onaj ko je predstavu gledao, video je da u njoj dobro pobeđuje zlo. Nije to sve – telefonom je zvao policiju, i načelnik je u tren oka bio pod opasačem. Tužno i ružno, naravno, ali tu smo gde smo, zbunjeni na palanačkom raskršću, i skoro nećemo na svetlo dana. Besedio je i o Statutu Vojvodine – A SPC je u vojvođanskoj autonomiji imala crkvenu, školsku i delom političku autonomiju. Imala je barok i zlatno doba svoje reforme. I raspisali se sada brzopisci: to su “rane od klinaca” na telu nekakvoga pravoslavlja. Njihovog, drugog nema i ne može biti. I sve je to tako prazno da čovek nema o šta glavu da razbije.

Sada, pak, priča o Njegošu i to u vezi sa Zakonom o zabrani diskriminacije. Bio bi, kaže episkop Irinej, i Njegoš osuđen za netoleranciju, možda bi ga i u Hag. Baš neukusno, i dozlaboga loše. Grmeo je pustinjak cetinjski protiv Dositeja, tražio je zabranu njegovih dela. I da ne beše kneza Miloša, prva sabrana dela tog pisca bila bi zabranjena. A bio je Njegoš valjda oličenje tolerancije i za pravo drugog i drugačijeg. Neka mu bude, ali nije tako bilo: njegoševska pesnička retorika je naglašavala kako “hodža riče na ravno Cetinje” i kako ćemo ići do kraja u istrebljivanju drugih. Romantičarska retorika nije disala duhom tolerancije, ni sa koje strane – muslimani su u tom nadgornjavanju odgovarali istom merom:

Više vredi dan klanjanja jedan
No krštenja četiri godine.

Bolje školovan svet zna odavno da razlikuje stav pisca, i iskaze njegovih junaka. Preosvećeni za to ne daje ni pet para. No, nije sva nevolja u tome. On ne zna još nešto, i to najvažnije: ne bi ni Njegoš danas govorio tako, snaga talenta i širina opservacije mu to ne bi dozvolile. A i jedno i drugo je imao. Ovako kako preosvećeni čita Njegoša postupali su i oni raspomamnjeni mitingaši, koji su na transparentima nosili stihove Njegoševe, hodajući za moštima koje su precizno obeležile maršutu kojom će se kretati delovi dične JNA. Mi to znamo, ali episkop bački to neće da zna. On je opsednut tekstom Zakona o zabrani diskriminacije, koja je – po rečima jednog šaljivdžije – mila koje god vere bila. Zna vladika Irinej tekst – i Njegošev i ovog zakona – ali ni pojma nema o kontekstu: to je onaj dublji smisao koji treba iščitavati iz duha vremena – posebno vremena netrpeljivosti i mržnje. Nije vrednost dela Njegoševog u onim “sloganima”, jer su i drugi uzvraćali isto, samo s promenjenim predznakom. A taj predznak nije stvar “stila” već izvire iz dubine vremena zla. Onaj ko ovako “čita”, lošu knjigu čita: ne može se iz Njegoša, i njegovih verskih oponenata, izvući samo to. No, episkopu bačkom nije do Njegoša, on se muči sa duhom tolerancije koji je jedina odbrana od besmisla iz kojeg diše govor mržnje. Jedan junak iz Njegoševog dela – nećemo mu pominjati veroispovest – koji je projahao sa oružjem i Kuranom u rukama od Bagdada i Beograda i od Beograda do Cetinja kaže verskim “intelektualcima” i bogoslovima svih vera, jer se nagledao zla islamskoga i hrišćanskoga, ove dirljive i zaista divne ljudske reči:

Musafa mi rad bih bio znati
za vas te ste naši književnici,
je l’ na srcu ka na jezik vama;
vjerujete l’ tome što zborite.

To bi valjalo u ovom slučaju, i još tolikim drugim, utvrditi.

U slučaju episkopa bačkog nećemo žuriti s odgovorom, a razlog je prost: on tera prepoznatljivu partijsku politiku, i to čini egzemplarno loše. Današnjem srpskom društvu i državi potreban je Drugi i Drugačiji, kao ogledalo u kojem proveravamo svoju toleranciju. A političko je za danas, sutra će biti drugačije. Uostalom, negde u jevanđelu, imamo ovu opomenu – Dosta je danu svakome zla svojega. Barem bi vladike trebalo da gledaju preko ruba vremena – trebalo bi, ali mi imamo malo takvih.  

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 23.03.2009.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)