Iskra svesti

Kada su onomad, pod parolom „kontinuitet zacrtanog pravca“, jedan drugom iz ruku u ruke predavali mesto predsednika Ruske Federacije, čak se ni u naznakama nije pojavila potreba da se obznanjuje bilo kakva strategija ili makar namera koja bi u sebi nosila nekakvu ideju ili smisao. Nad Rusijom je tada proleteo ideološki stealth nazvan „Plan Putina“, (da li dokument, da li projekat?) koga niko svojim očima nije video, no zato nema tog partijskog ili administrativnog činovnika koji se njemu na vernost nije kleo.

U pljusku euforičnih obećanja tipa „stići i udvojiti“, diskretno je zašumela i ideja o promeni vektora razvoja i prevazilaženju problema bolne zavisnosti od izvoza sirovina. Davne primedbe stručnjaka po ovom pitanju ušle su u strateška dokumenta, a jezik politike je bio dodatno obojen tonom svojevrsno upozoravajućeg ekspresionizma: Rusija je u „ćorsokaku“, reč je o „životu ili smrti“ (D.Medvedev), i o pretnji „samom opstanku zemlje“ (V.Putin).

No golim okom je bilo vidno da upozoravajući iskazi eksperata nisu ostavljali nikakav poseban utisak ni na same govornike, pa tim pre ni na nedužne slušaoce. Neophodnost da se zemlja što pre „skine s naftne igle“ bila je predstavljena kao važan, ali ne i kao jedan od najvažnijih strateških zadataka. Obuzdavanje korupcije i omogućavanje slobodne konkurencije, inovacije i visoke tehnologije, socijalna stabilnost i mesto u svetu, reanimiranje politike i još mnogo toga, bila su takođe sudbonosna i ništa manje goruća pitanja, ravnopravno pominjana u čestim političkim izjavama. Tako „promena modela“ nikada nije postala osnovna i sveobuhvatna tema. Vremenom se sa ove teme akcenat s uspehom pomerio na druge, a ideja se skoro sasvim izgubila. Zastrašujuće reči o pretnjama smrću razumevale su se pre kao retorika bez i najmanjeg uvida u moguće posledice. Naša večna „o-ruk!“ strategija rešavanja problema „na bum“, sakrila je ono najglavnije: šta će biti s Rusijom ako ne izađe iz „ćorsokaka“, ako problem „života ili smrti“ ne reši i ako se pretnje „opstanku“ ostvare.

No ipak, neophodnost da se tog trenutka izgovori nešto što je strateški važno, na svetlo dana je iznela ključni problem zemlje i ujedno omogućila da taj problem bude krajnje oštro i prilično tačno formulisan.


Gubitak pamćenja

I dok događaji jedan za drugim nastavljaju da se nižu, tema promene ekonomskog modela polako isčezava iz leksike političara i eksperata. Problem nije rešavan, sam od sebe se nije rešio (već naprotiv, samo se još više produbio), a tokom vremena se o njemu sasvim prestalo govoriti. Bruka i sramota! – jedino je što se može reći.

A vlast bi, što je i sasvim razumljivo, radije da ćuti. Ako u javnost šalješ apel za spas zemlje od nadolazeće katastrofe, a istovremeno godinama samo povlađuješ orijentaciji usmerenoj na izvoz sirovina, nezgodno je, a bogami i politički opasno, ponavljati upozorenja. Tako se u tekstovima koje izgovara onaj deo rukovodstva koji je zadužen da hvali progres, razgovori o napretku svode ne na zamenu modela koji je već sasvim izvesno osuđen na propast, već na mnogo prijatniju i mnogo manje dramatičnu temu koju su inventivno nazvali – modernizacija. A kod onih što borave u zakonzerviranom delu strukture vlasti, tema o zameni modela je do kraja izbačena i zamenjena pozivom na opuštenu i mirnu, decenijama dugu letargiju, na granici s komom. Oni nam tako zajedno obećavaju da će današnje pokolenje građana Rusije, već za života, brzinom zvuka otpuzati u društvo vodećih ekonomija sveta. No ostaje jedno, više filozofsko pitanje: iz kog li su prsta to isisali?

Ne treba mnogo truda da bi se prepoznalo ono naše čuveno: glasno i s pompom najaviti, ništa ne uraditi, a zatim, zabadanjem glave u pesak rešavati. O zastrašujućoj i užasnoj perspektivi zavisnosti od „naftne igle“, iz humanih razloga je bolje i ne govoriti. Kao u onom zoološkom vrtu gde je na kavez s nojevima vidno istaknuto upozorenje posetiocima: „Zabranjeno je plašiti ptice. Pod je od betona!“

Narodne mase se ne zamaraju velikim temama i udaljenim perspektivama. Njima su i svakodnevni problemi sasvim dovoljni. O tome što mase ne interesuje, štampa, kao i ostala sredstva javnog informisanja, jednostavno ćute. Stručna javnost, sledeći principe naučne etike, smatra da to što je jednom napisano ne treba ponavljati. Eto na primer, kad god pomenem „iglu“ i „zamenu modela“, oni me vrlo akademski ućutkuju: dokle bre više o jednom te istom?

I krug se zatvara. Problem se rešava kolektivnom amnezijom i zaverom ćutanja. Što nije rečeno – to je i učinjeno!


Nepodnošljiva banalnost

Danas je Rusija sva načičkana najnovijim tehnološkim sredstvima i komunikacionim kanalima, i u tom smislu ona izgleda kao jedna sasvim savremena zemlja. No sva ta njena savremenost je uvozna. Osim uvoznih gadžeta koje smo adaptirali, mi ništa novo i složeno nismo u stanju da napravimo, a ono malo suprotnih primera samo još jače ističu dubinu provalije koja nas deli od te savremenosti. Bez izvoza sirovina, zemlja strmoglavo pada u kameno doba. I to bi bila krajnja, reklo bi se teoretska varijanta. No i one ostale, realno moguće međuvarijante koje bi se lako dale pretpostaviti, nisu ništa manje crne i zastrašujuće.

Naša tako glasno hvaljena socijalna stabilnost (sad već relativna), takođe je uvozna. Nju čuva sigurnosni jastuk koji je naduvan sredstvima iz istih izvora. Latentna eksplozija socijalnog nezadovoljstva zloslutno visi u vazduhu. Ona se za sada gasi novcem od nafte i gasa, no kao što znamo, te su sirovine, kako fizički tako i ekonomski, veoma zapaljive. Hodajući tragom već danas spremnih elemenata za katastrofalan scenario, Rusija se odmerenim korakom uvereno kreće ka provaliji. Platni bilans je u minusu, budžet je deficitaran, gadžeti se ne obnavljaju, ono malo mozgova što je još ostalo sprema se da emigrira, oni što žive na budžetu sve češće se bune, a zemlja ostaje nezaštićena i, zahvaljujući imperijalističkim podvizima reakcionarne politike, preti da se još jednom raspadne.

Deo stručne javnosti (a tim pre vlast), smatra da će se ovo naše blagostanje, ušuškano u meku i prijatnu izmaglicu sudbinom podarenih ugljovodonika, produžiti još nekoliko desetina godina. No to, tako blagougodno mišljenje, realno se sudara sa najmanje tri greške.

Prva je ta da procene tempa razvoja proizvodnje alternativnih vidova energije i prognoze oko prirodnih rezervi klasičnih vidova energije nisu jedina i obavezna garancija zaštite od propasti ekonomije koja se oslanja na izvoz energetskih sirovina. Nafta i gas se ne nalaze samo na onim mestima na kojima smo navikli da ih nalazimo. Gas se već uveliko eksploatiše iz škriljca, a naftu je moguće dobiti i iz peska. Dovoljno je da se pređe još samo jedan prag u borbi za rentabilnost, i istog trenutka će se prirodne rezerve u značajnoj meri obesceniti, što bi za našu ekonomiju bilo više nego dovoljno da doživi kolaps.

Druga greška je potpuno nerazumevanje i uobraženo prenebregavanje saznanja da je civilizovani deo sveta neverovatno uporan u svojim nastojanjima da što pre reši problem zavisnosti od uvozne energije. Kod nas se misli da su napori koji se ulažu za rešavanje tog problema samo jalovo fantaziranje. No u planiranje i razradu ovih programa budućnosti ulaže se ogroman novac, a kapitalizam nije sistem čuven po sklonosti da finansira puko fantaziranje. Pre će biti da mi nešto važno propuštamo, da tuđe napore i novac ne umemo da cenimo, a svoje rizike prosto ignorišemo. Samo da podsetim – Amerika više ne uvozi gas.

Treća greška je odsustvo logike planiranja u kojem su promašaji nedopustivi. Naša vlast i njima bliski eksperti, kroje našu nacionalnu strategiju po uzoru na nekakav biznis plan kojim je moguće predvideti i varijantu promašenih očekivanja, no bez razmišljanja o tome šta čeka zemlju u slučaju da se ta očekivanja i ostvare. Potpuno je odsutna ideja o tome da planirani rizici ne smeju biti do te mere opterećeni gubicima i da je za državnu strategiju to apsolutno neprihvatljivo. Baš kao što se ni atomska elektrana ne sme graditi po principu „ako eksplodira – stradaćemo svi; no valjda neće“.

Ima se utisak da vlast pod punim jedrima smelo plovi po otvorenom moru, sedeći na buretu baruta za koje je zakačen upaljen fitilj. Očigledno misli da će brod potonuti pre nego što fitilj dogori.


Škola mudrosti

Na prvom kanalu državne televizije velike države Katar, pod bleskom reflektora ide talk-show s učešćem golobradih momaka čije su glave pokrivene belim maramama i pričvršćene onim crnim prstenovima sa zavijutkom, i koji začuđujuće ozbiljno i argumentovano raspravljaju o tome šta će biti s njima kada se završi ovo naftno blagostanje. I svi su se odmah složili da treba menjati postojeći model i odabrati novu strategiju, a da su za to neophodni sloboda, pravo i demokratija. I sve se to događa uživo, u žestoko autoritarnom Kataru, a ne u silovito modernizujućoj Rusiji, gde se čak i u Kremlju misli da je „sloboda bolja od neslobode“, a Medvedev od ne-Medvedeva!

Ili smo se to možda mi, brže od drugih, već umorili od civilizacije?


Razmere nesreće

Modernizacija je veoma rastegljiv pojam. To može da bude i promena vektora, i zamena ekonomskog modela, i izbor nove strategije, a može da bude i nekakva beznačajna imitacija, planirana saglasno okvirima budžetskih i naučnih kapaciteta. Zakucaj krivim ekserom iPhone za hibridni ё-mobile, i eto ti modernizacije! A kada se pomene odustajanje od primene ekonomskog modela zasnovanog isključivo na izvozu sirovina, stvari stoje mnogo gore. Diversifikacija se računa prema strukturi izvoza, i ta se matematika nikako ne da prevariti, a pokazivanje drvenih maketa inovativnih proizvoda ne može pomoći ni predsedniku, ni premijeru, a tim pre ni društvu u celini, ničim što bi se po rezultatima moglo svrstati u nešto opipljivo.

Promena ekonomskog modela nije nekakva prolazna kratkotrajna akcija, već savladavanje vekovnih tradicija pretežno sirovinske ekonomije. Nekada davno lan i kudelja, danas gas, nafta i metali. Ekonomija zasnovana na sirovinama, izvorno rađa sirovinsku svest i sirovinsko društvo. U tokvom društvu sve postaje sirovina. Um, umeće i znanje, takođe postaju sirovina koju praktično besplatno takođe izvozimo, a stanovništvo se pretvara u potrošni materijal za proizvodnju političkih događaja i pobeda, pokorna masa za sprovođenje idelogije, samoreklamu lidera i ostalih sredstava masovnog uništavanja svesti. Takvoj kulturi niskog stepena obrade (termin je metalurški), sama zemlja postaje večni poluproizvod pripremljen za buduću, „jedino ispravnu“ egzistenciju. Savladati tu inerciju je mnogo teže nego izgraditi plansku ekonomiju, a nakon toga, na njenin ruševinama, i tržišnu privredu. Ranije se to zvalo „promena produkcionih odnosa“.

Modernizacija je igra kojom je moguće baviti se u svim mogućim uslovima. A traženje izlaza iz privrede koja je zasnovana na proizvodnji sirovina zahteva drastične promene u ekonomiji, u svim državnim institucijama, u politici i kod političara, u ideologiji i već dotad izgrađenom sistemu vrednosti. Oni su sve to vrlo dobro razumeli i na tome je stvar stala. Shvatili su oni sve i o sirovinskom prokletstvu, i o regulatornom prokletstvu koje iz njega proističe, i o institucionalnom i političkom takođe, i tu se ugrizoše za jezik i zaćutaše. I tako dobismo to što sad imamo. Ekonomija koja je zasnovana na prodaji sirovina i koja se reprodukuje na opštoj preraspodeli, idealno je tlo za srastanje vlasti i novca, za pljačku budžeta i parazitiranje kontrole nad njim, za paternalizam masa i autoritarizam vlasti. Tamo gde se bogatstvo ne stvara radom i talentom već se izvlači iz utrobe zemlje, vlast raste kao zloćudni tumor koji oko sebe ubija sve što ume da misli, stvara i proizvodi. Primamljiva je to zamka poznata u istoriji, i da bi se ona izbegla, potrebno je uložiti ogroman napor. A mi čak ni na rečima taj napor ne pokazujemo.

Iz godine u godinu, vremenski prostor za bilo kakvo reagovanje se neumoljivo sužava. U borbi za opstanak države, čak i da su uslovi idealni, vremena za prestrojavanje skoro da nema, a sitne političke i socijalne prevare kojima se vlast služi kao da samo još više otežavaju problem. Najneodgovorniji deo birokratije i dalje u javnosti razvlači „konzervativnu“ žvaku i tako sebi kupuje vreme za pljačku onog što još nije opljačkano.

I to je loše. Jer vreme za sustizanje onih koje već po navici smatramo za modernizovane brzo ističe, ako već i nije isteklo. Svet je počeo strelovito da se kreće ka podeli na one koji će uspeti da uđu u tok ubrzanih promena, i one koji više nikada tamo neće stići. U visokim tehnologijama, lideri se kreću mnogo brže od onih koji se trude da ih sustignu i taj proces vremenom postaje nepovratan. Mi i dalje nikako da se osvestimo. Mi i dalje produžavamo eksperiment nad ljudima i državom verujući u priču da je deset godina mirnog razvoja jedino što nam je potrebno da bi se „modernizovali“.

Izgleda da samo čudo može da nas spase (mada, istorija nas uči da se baš u kritičnim situacijama čuda i događaju). No na tome ipak treba malo i poraditi.

 
Aleksandar Rubcov, rukovodilac Centra za istraživanje ideoloških procesa pri Institutu za filozofiju u Ruskoj akademiji nauka, Новая Газета, 24.05.2011.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 29.06.2011.