Avgust najavljuje da će jesen biti veoma intenzivna. Protesti, koje će inicirati studenti, postaće sve učestaliji i snažniji. Pred nama je period koji neće biti ni jednostavan ni lak, ali će biti izuzetno nepredvidiv. Intenzitet nezadovoljstva će rasti, a ulica će postati glavno poprište borbe što se čini neminovnošću. Studentska građanska pobuna ubrzano prerasta iz simboličnog čina otpora u otvoreni sukob. Na ulicama se susreću dve sile: studenti koji traže promene i aparat moći koji odgovara snagom. Odgovor policije, angažovanog privatnog obezbeđenja i drugih tzv. „sigurnosnih falangi“ nije samo represivan – on šalje jasnu poruku da se nezadovoljstvo neće tolerisati izvan dozvoljenih okvira. Svaki susret postaje sve oštriji, a granica između kontrole i nasilja sve tanja.
Režiseri događaja koji poslednjih dana okupiraju gradove širom Srbije, u ovom ludom trenutku kada nasilje eksplodira, kao da teže tome da mrtve glave padnu na pragovima stranačkih prostorija ili na ulici. Time bi se, svesno ili nesvesno, stvorili uslovi i atmosfera za uvođenje vanrednog stanja i policijskog časa. Ako do toga dođe, a niko to ne priželjkuje, pred nama je izuzetno teška situacija koja se neće završiti lako. Naprotiv, mogla bi da uđe u spiralu iz koje će biti sve teže izaći bez dubokih posledica po društvo.
Evropska unija se, po ustaljenom obrascu, drži po strani i bira da mudro ćuti, dok nam Marta Kos upućuje saopštenje u kojem, birokratskim tonom, saopštava da sa zabrinutošću prate situaciju u Srbiji. Ovakva rečenica, višestruko reciklirana u kriznim momentima, ne nosi nikakvu stvarnu težinu niti jasnu političku poruku. Briselska kilavost, ili preciznije, kalkulisana uzdržanost, u suočavanju sa dubinskom političkom krizom u Srbiji odražava i činjenicu da se koncept tzv. „stabilokratije“ koju je EU godinama tolerisala i podsticala, urušava iznutra i gubi svoj operativni smisao.
U trenutku kada se domaći politički sistem nalazi u stanju akutne delegitimizacije, najracionalniji i najodgovorniji potez bio bi da se Brisel u punom kapacitetu uključi u političko posredovanje. To ne podrazumeva tek deklarativnu podršku, ili razumevanje i praćenje situacije u društvu, već proaktivan angažman, definisanje jasnog pregovaračkog okvira i uspostavljanje mehanizama koji bi garantovali implementaciju svakog potencijalnog dogovora, ako je uopšte do tih dogovora moguće doći. Međutim, tu dolazimo i do jednog od ključnog problema: personalna dekapacitiranost u samom Briselu. Nedostatak autoriteta koji raspolaže i političkom snagom i kredibilitetom da posreduje u ovom sukobu dodatno potvrđuje da ne postoji iskrena politička volja da se kriza u Srbiji reši. Upravo ova kombinacija institucionalne slabosti i političkog oportunizma ostavlja prostor da se konflikt u društvu produbljuje, frustracije eskaliraju i da situacija uđe u spiralu tragičnih događaja, čije bi posledice mogle biti nesagledive i katastrofalne.
Ako jesen, a indikatori jasno pokazuju da će se to dogoditi, dodatno radikalizuje atmosferu u društvu, i ako se na ulicama ponovi scenario sličan „Slaviji“ ili „Vidovdanu“, politička dinamika će ući u fazu u kojoj improvizacija više nije opcija. Tada će kriza dobiti ne samo novu dimenziju, već i potencijal da preraste u ozbiljnu destabilizaciju državnih institucija. U tom trenutku, međunarodno posredovanje neće biti pitanje izbora, već nužan uslov da se proces kanališe ka političkom rešenju koje će imati legitimitet i održivost.
Nadalje, izbori predstavljaju jedino održivo rešenje za aktuelnu društveno-političku krizu. Situacija u Srbiji nikada nije bila polarizovanija nego što je danas i potencijalni izbori, čak i kada bi bili organizovani prema pravilima i procedurama koje mnogi relevantni akteri osporavaju, imali bi šansu da reflektuju stvarno raspoloženje javnosti, upravo zato što je društvena slika danas kristalno jasna. Građani su spremni da podrže studentsku političku artikulaciju i da budu angažovani u punom kapacitetu tokom izbornog procesa, ne samo kao glasači, već i kao aktivni čuvari izbornog integriteta. Upravo ta vrsta građanske mobilizacije može da umanji prostor za manipulacije i da, makar delimično, osigura da izborni rezultati budu odraz stvarne volje naroda. Više nego ikada postoji potreba da građani, civilno društvo i nezavisne institucije budu garant fer i transparentnog izbornog procesa.
Ipak, ta ista atmosfera može postati izvor dodatne krize, jer je režim visoko organizovan, a Aleksandar Vučić ne samo težak i uporan protivnik na političkom terenu, već i akter koji je godinama usavršavao mehanizme upravljanja kriznim, posebno izbornim situacijama. U takvim okolnostima, svaka demonstracija sile na ulicama postaje signal eskalacije, a ne stabilizacije. Zato je od presudne važnosti da vojska, policija, specijalne jedinice i sva druga angažovana lica u crnini budu potpuno isključeni iz neposrednog prisustva na ulicama tokom protesta i građanskih okupljanja. Strategija zastrašivanja izgubila je smisao: umesto da izazove strah i povučenost, ona akumulira bes i mobiliše upravo one segmente društva koji su do juče bili pasivni.
Rešavanje političke i društvene krize u Srbiji podrazumeva raspisivanje izbora najkasnije do kraja godine. U ovom trenutku ne postoji nijedan drugi logičan, odgovoran i politički održiv potez koji bi vlast mogla da preduzme kako bi zemlju vratila u normalan institucionalni tok. Svako dalje odlaganje značilo bi produbljivanje krize, eskalaciju sukoba na ulicama i gubitak svake šanse da se politički proces vrati u okvire koji obezbeđuju mir, stabilnost i legitimitet.
Peščanik.net, 16.08.2025.
NADSTREŠNICA
