Govor Munire Subašić, predsednice Udruženja „Majke enklava Srebrenica i Žepa“, održan povodom 30. godišnjice genocida u Srebrenici, predstavlja snažan politički apel upućen domaćoj i međunarodnoj javnosti. Iako duboko ličan i emotivan, govor nosi višeslojnu političku poruku koja se obraća savesti svijeta – onima koji su ostali nemi 1995. i onima koji danas ponavljaju iste greške.
Juče, dok smo sedeli u sedištu njenog udruženja, u kući čiju je obnovu finansirala Španija, rekao sam Muniri Subašić da me je njen govor ostavio bez teksta. Rekao sam joj da je hipnotisala ljude, da je govor iz nje izašao s takvom snagom da je prostor bivše fabrike akumulatora, to mesto simbolične tišine i bola u jednom trenutku postao prostor apsolutne istine, jer je eho njenog glasa odjekivao dvoranom ne kao govor, već kao opomena, snažan otrežnjujući šamar. Gromoglasni aplauz koji se prolomio nakon njenog obraćanja nije bio samo znak poštovanja, već potvrda političke hrabrosti žene koja se, bez zadrške, obratila predstavnicima međunarodnih institucija i vlada, rekavši ono što mnogi misle, ali nemaju hrabrosti da izgovore. A ona, monumentalna u svojoj hrabrosti, odgovorila je jednostavno: „Rekla sam ono što me boli.“
Ona je podsetila da su presude o genocidu u Srebrenici donete ne na osnovu političkog pritiska, već na osnovu dokaza, činjenica i svedočenja preživelih, a naročito majki. Njena rečenica: Postoje presude, dokazi, nisu se presude mogle donositi tek tako, već zbog dokaza, činjenica, i svedočenja majki – zaštitimo presude je prije svega poziv na odbranu pravde, ali i istorijskog pamćenja. Naizgled jednostavna, ova izjava u sebi nosi višeslojnu političku, moralnu i istorijsku poruku. U kontekstu genocida u Srebrenici, ona ne označava samo odbranu sudskih odluka, već i odbranu istine, časti žrtava i temelja međunarodne pravde. Presude međunarodnih sudova, poput Haškog tribunala, nisu nastale preko noći, niti su rezultat političkih kalkulacija, one su utemeljene na činjenicama, dokumentima, forenzičkim dokazima, i što Munira posebno naglašava – svedočenjima majki, koje su preživele genocid i progovorile o nezamislivom. Zato njene riječi zaštitimo presude nije administrativni zahtev, već poziv da se zaštiti ono najvrednije što imamo u borbi protiv zaborava: pravno potvrđena istina.
Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, revizionizam je sve prisutniji. Politički lideri, akademski glasovi, bivši haški osuđenici i mediji, posebno u Srbiji, pokušavaju relativizovati genocid, umanjiti broj žrtava ili prikazati presude kao politički motivisane. Munira Subašić to jasno prepoznaje i poručuje: ako dopustimo da se presude osporavaju, otvaramo vrata novom zločinu. Presude su štit, ne samo od laži, već i od ponavljanja, one su opomena i granica između civilizacije i barbarstva. Kao žena koja je izgubila sina i muža u genocidu, ona ne govori iz ogorčenja, niti traži osvetu i zato je njena borba sećanje koje ne pristaje na zaborav, istina koja se ne da pregaziti, pravda koja ne sme biti privremena. Ona ne brani samo dokumente s pečatom međunarodnih sudova, već sećanja koja su preživela mrtve, svedočenja koja su raskrinkala poricanje i istine koje su utemeljene u telima pronađenim u masovnim grobnicama.
Njena poruka Evropi i svetu nije bila samo emotivna, već jasno politička. Ukazala je na to da istinska solidarnost ne može postojati bez odgovornosti, a da se greške iz prošlosti ne mogu iskupiti praznim riječima. Bosna i Hercegovina, u njenom govoru, nije predstavljena kao žrtva koju treba sažaljevati, već kao društvo koje, uprkos svemu, bira pravdu i život, i kao takvo zaslužuje da bude deo demokratske, evropske budućnosti. U tom okviru, Subašić je podvukla da se prošlost ne može izbrisati, da se mrtvi ne mogu vratiti, ali da je moguće, i nužno, utvrditi odgovornost. Njeno insistiranje na individualnoj krivici i potrebi da se svaki zločinac imenuje, nije poziv na osvetu, već na istinu. Samo kroz jasno utvrđivanje toga ko je odgovoran, moguće je osloboditi prostor za pomirenje koje ne počiva na zaboravu, nego na pravdi.
Poruka koju je prenela govori o snazi preživelih koji su odlučili da, uprkos počinjenom zločinu, svoje porodice grade na vrednostima obrazovanja, poštovanja i istine. Time ona šalje jasnu sliku jednog društva koje ne bira mrak nacionalističke zatvorenosti, već svetlost međunarodne solidarnosti i zajedničke odgovornosti. U tom smislu, pripadanje Evropi nije za nju samo geopolitičko pitanje, već pitanje moralne pripadnosti prostoru koji tvrdi da se temelji na ljudskim pravima, istini i pravdi. Subašić ne govori kao političar, već kao svedokinja i moralni autoritet. Njena poruka svetu je da se odgovornost ne meri govorima, već delima i da pravo na budućnost ima samo ono društvo koje se hrabro suoči s prošlošću.
U završnici svog govora, Munira Subašić je izrekla snažnu moralnu poruku koja prevazilazi konkretan istorijski događaj i pretvara se u univerzalni poziv na odgovornost. Govoreći iz pozicije žene koja je izgubila sina i muža, ona postavlja nepremostivu granicu između čovečnosti i zločina: Niko nema pravo da ubija, da siluje, da proteruje. Ta izjava nije apstraktan stav, to je preživljeno iskustvo majke koje prerasta u opšti ljudski princip. Ona jasno pokazuje da patnja nema naciju, a dostojanstvo nema granice. Munira ne govori samo u ime bosanskih majki; ona govori u ime svih majki sveta koje danas, bilo u Ukrajini, bilo u Palestini, svedoče istom zlu koje je nju zadesilo 1995. godine. U tome leži snaga njene poruke koja nije ograničena nacionalnim bolom, već se širi u krug solidarnosti koji obuhvata sve žrtve nasilja nad civilima u besmislenim ratovima koji se danas vode.
Povezivanjem tragedija koje se dešavaju danas s onom iz Srebrenice, ona upozorava da svet nije naučio ključnu lekciju: da zlo koje se toleriše ima tendenciju da se ponavlja. Njena rečenica: Niko nema pravo da ubija ničije dijete, niko nema pravo da siluje ničiju ćerku, niko nema pravo da ubija ničije majke. Dok ja stojim ovdje, mnoge majke u Ukrajini i Palestini doživljavaju ono što smo mi doživljavali 1995. godine – je istovremeno i upozorenje i poziv da se prestane sa selektivnim suosećanjem, da se svi zločini tretiraju jednako i da se svaka majka i svako dete vrednuju bez obzira na to kojoj strani pripadaju. Ona svoj gubitak prevodi u etički univerzalizam, poruku da niko nikada i nigde ne sme proći kroz ono kroz šta je prošla ona i hiljade drugih žena iz Srebrenice.
To nije samo govor protiv rata. To je poziv na temeljno preispitivanje sveta koji još uvek dozvoljava da se civilima oduzima pravo na život, a majkama pravo na mir. Njene riječi podsećaju da, ako nismo u stanju da zaštitimo najslabije, decu, žene, stare onda nijedna institucija, deklaracija ili savez nema suštinski smisao. Jer njeno dok ja stojim ovde nije samo uvod u svedočenje, već poruka da svi mi, dok stojimo i dok gledamo svet, imamo dužnost da prepoznamo zločin i kažemo: ne u naše ime, ne još jednom.
Na povratku za Beograd, ponovno smo slušali njen govor. I dok je iz zvučnika odzvanjao njen glas, ista emocija koja je obuzela Potočare ispunila je i naš kombi. Ponovljeni su aplauz i ovacije, ovog puta među nama: Ljiljom, Violetom, Stašom, Džanom, Aidom, Snežanom, Slavicom, Sabinom, Cecom. Niko od nas nije ostao ravnodušna, jer nas je Munira podsetila na to kako zvuče riječi bez kalkulacije, bez političkog interesa, potrebe da se dopadnu. To su bile riječi izgovorene iz utrobe, iz bola, iz sećanja, života koji je podeljen na pre i posle 1995.
Zato bi njen govor morao postati deo sistema obrazovanja. Ne zato što je to formalno tačno, nego zato što je etički neophodno. Jer šta je istorija ako ne znamo da prepoznamo istinu kada je čujemo iz usta nekoga ko je kroz nju prošao? Šta su udžbenici, ako ne sadrže rečenice koje nas ne uče samo kada se nešto strašno dogodilo, već zašto to nikada ne sme da se ponovi. Munira Subašić je govorila za sve nas, ali je istovremeno ostavila poruku generacijama koje dolaze. Njene riječi treba da stoje u knjigama, ali i u savesti svakog društva koje želi da se naziva humanim.
U vremenu u kojem su riječi često prazne, Munira ih je ispunila suštinom i nepokolebljivom verom da svet ipak može biti bolji.
Peščanik.net, 12.07.2025.
SREBRENICA
