Pesme o Titu
Brusim, popravljam tekst koji već duže vremena spremam pod naslovom Neoplanta iliti Obećana zemlja. Da bih što preciznije citirao pesme ispevane o Titu, propitkujem svoje prijatelje i poznanike o pesmama koje smo, u horu, pevali u školi. Većina ih se uopšte ne seća. Neki od njih pomalo i uvređeno saopštavaju da oni, bome, nisu pevali. Ili su pevali samo u crkvenom horu, pa o ovim pesmama, za koje ih ja pitam, nemaju pojma. Neki su ih sigurno pevali, kažu, ali oni – ne. Konačno je jedna vremešna nastavnica našla, zaturene u nekoj fijoci, i note, i tekstove tih pesama. Kod kuće ih prelistavam i sričem slogove pesama. Pred mojim duhovnim očima pojavio se lik nastavnice muzičkog iz osnovne škole. Ako se dobro sećam, bila je rodom iz Starog Bečeja, a kod nas je, u Srbobranu dobila posao. Bila je previše strana, drugačija, previše lepa i mlada u tom okruženju, i mi smo, pubertetlije, zaboravljali pogled na njoj. Ona je dirigovala, i čitav razred je pevao. Njen osmeh još uvek živi u meni i, koliko se sećam, pevali smo s radošću. Bio bih licemeran kad bih ustvrdio suprotno. Tako je počeo lavirint jednopartijskog sistema. S jednom lepom nastavnicom pevanja i s pesmama o Titu. A onda smo, dvolično, stavili tačku na kraj, pravimo se kao da nikad nismo pevali. Kao da ništa nije ni bilo. Nismo pevali, taman posla, tvrde članovi novog establišmenta.
Korupcija buja, pa šta?
Čak i farizeji oplakuju Vericu Barać. Srbiji nije bila potrebna ova hrabra žena. Dok je živela, na njena upozorenja mnogi su ravnodušno odmahivali rukom. Buja korupcija? Pa šta? Cinici su nadmeno primećivali: zašto se uzbuđujemo, ionako svako svakog podmićuje. Sve je relativno – ko je jači, taj i tlači. Pripadnici nove buržoazije, oligarhije, s velikom dozom oholosti su primali k znanju Vericu Barać, jer su znali, da se ionako uzalud trudi. Niko je nije uzimao ozbiljno, čak ni oni koji su joj davali za pravo. Nedavno sam i ja s gorkim osmehom čitao zaključke jedne stručne analize, po kojima celokupnu srbijansku štampu drže u šaci partijski tajkuni. To jeste tako, složio sam se sa tim zaključcima, ali moja iskustva su mi ukazivala na to da je borba protiv korupcije donkihotovski poduhvat. Ili je misija, dodao bih, takođe s gorkim ukusom u ustima. Lepo, ali smešno. Ponekad se i sam smejem sebi. Ponekad se i jedim, naročito kad moji poznanici, pa i prijatelji, zdušno izražavaju svoja negodovanja u privatnim razgovorima, ali kad govore javno, izbegavaju tu temu. Verovatno su u pravu, jer pouzdano znaju šta bi ih čekalo ako bi progovorili. Oni koji iskreno žale za odlaskom Verice Barać, pitaju se, koliko još hrabrih žena mora da se žrtvuje, da bi se makar unekoliko stišale korupcijske strasti. Poslednjih godina smo se naslušali gromkih obećanja, ali malo ih je i ostvareno. Sad, u predizbornoj kampanji, ponovo se obećava, ali pošto oni koji obećavaju, znaju da narod sumnja u njih, o korupciji govore samo onako, uzgred. Ako se već našla u rečniku izborne kampanje, treba je, ipak, ali diskretno, pomenuti.
Nova klasa
Juče, pred ponoć, nisam bio raspoložen da čitam. Na programu srpskog televizijskog javnog servisa Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu za pravdu, kao lav brani četničkog lidera, Dražu Mihailovića. Sinoć sam slučajno prolazio kroz centar grada gde je grupa mladih ljudi protestovala protiv NATO pakta i slavila Dražu Mihailovića. Jedan momak je iz sveg glasa vikao: Draža nije bio izdajnik, služio je kralja. Ispred obližnjeg kioska razgledam naslovne stranice novina. Korupcija, korupcija, korupcija – pisalo je krupnim slovima na naslovnicama. Mala partija – mala korupcija, pomišljam, velika partija – velika korupcija. Niko ne proverava koliko u tim člancima ima klevete, a koliko istine. Sve je bleđa, i postaje sve nevidljivija tanka granična linija između istine i laži, što očito šteti onim političarima koji bi voleli pošteno da obavljaju svoj posao. Jedno je sigurno: polako, postupno, uobličava se Nova klasa koja je umnogome i korumpiranija, i nezajažljivija od one o kojoj je pisao Milovan Đilas. Ova Nova klasa gradi svoje pozicije, svoju vlast, ako treba, na antikomunizmu, ako pak treba, na nacionalizmu, i vrlo prepredeno se situira u kapitalizmu. Na korak-dva ugledam jednog poznanika, i on zuri u naslovne stranice novina. One znamenite 2000. godine, kao član Otpora, strastveno je agitovao protiv korupcije. Obojica samo se obradovali slučajnom susretu, seli smo u obližnji kafe. Sasvim sam se povukao iz javnog života, počinje svoju priču. Pre i posle 2000. godine glasao sam protiv nečeg. Verovao sam da će doći vreme kad ću moći da glasam za nešto. Sad sam se, međutim, našao u klopci. Ne znam protiv čega da glasam.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 30.03.2012.
Peščanik.net, 31.03.2012.
