„Je l’ on to ozbiljno?“ – u poslednje vreme je najčešće pitanje koje jedni drugima postavljaju ljudi koji se bave Rusijom. Njega postavljaju visoki zvaničnici u Briselu i Vašingtonu, napredniji građani po moskovskim kafeima, krupni ruski biznismeni u Londonu, visoki činovnici kod svojih kuća u Podmoskovlju. „Je l’ on to ozbiljno?“
„On“ – to je razume se Vladimir Putin. A „to“ je nešto što se teže da objasniti, mada svi vrlo dobro znaju o čemu je reč. „To“ je nekakav nejasan plan pretvaranja Rusije ili u musolinijevsku Italiju XXI veka, ili u nekakav pravoslavni Iran od Petrograda do Vladivostoka, ili u Veliku Belorusiju pod šapom FSB-a, ili u nekakvu novu, do sada neviđenu podvrstu autoritarizma – „komercijalni totalitarizam“.
Stožer doktrine – državni nacionalizam s elementima fundamentalizma; njegova osnova – dosledan antiamerikanizam i antizapadnjaštvo. Putinski politički diskurs je i ranije često eksploatisao antizapadnu retoriku i to mu je povremeno donosilo priličnu popularnost. Međutim, ranije se podrazumevalo da Rusija i Zapad pripadaju istom sistemu civilizacijskih vrednosti, no kako su nam zadaci različiti, ovo je istorijski trenutak u kome se naši interesi razilaze, a mi (eto) tražimo svoje mesto pod suncem polazeći (naravno) od svojih interesa. A sada je reč o tome da nam se te vrednosti fundamentalno razlikuju. Primer toga je recimo odnos prema istopolnim brakovima: kod njih je to navodno osnovni vektor humanitarne evolucije, a kod nas je to prosto neprihvatljivo. Otuda i to različito razumevanje paradigme opštih ljudskih i socijalnih vrednosti; a ujedno – i političkih: slobodni i pošteni izbori su tobože prvi korak ka homoseksualnoj ljubavi.
Crkva je dužna da državi dostavi čitavu garnituru alternativnih „tradicionalnih“ vrednosti. I zato se „treba što pre izbaviti od tog već prevaziđenog, primitivnog shvatanja svetovnosti“. Ne, ne samo pravoslavna. I ostale religije takođe mogu da pripomognu udarničkoj izgradnji državnog fundamentalizma. Uzgred, po tome se putinska doktrina razlikuje od onoga što se realno događa u Iranu: na dvoru njenog veličanstva države Rusije, crkva je samo pouzdan snabdevač ideologijom, a ni u kom slučaju nezavisni učesnik u političkoj igri. Na straži putinske fundamentalističke revolucije ne stoje ispošćeni crkveni protojereji, već siti članovi tajnog čekističkog ordena „nacional-državnih kapitalista“ koji budno kontrolišu glavne novčane tokove u zemlji.
Postoje još tri elementa ove nove doktrine. To su korporativnost, policijska država i „nacionalizacija elite“.
Korporativnost u ovom slučaju podrazumeva pohvalu i veličanje „radništva“ (u smislu protivteže „kreativnoj klasi“), svestranu podršku krupne industrije i njenu sve otvoreniju intergaciju s državom, stimulisanje društvenih organizacija osnovanih od strane vlasti i gušenje nezavisnih, a posebno onih građanski orijentisanih. Svoje oštre bajonete policijska država treba da uperi na srednji i mali biznis, da ih usmeri protiv srednje klase, odnosno protiv onih slojeva stanovništva danas proglašenih za lične neprijatelje režima. Hiperaktivnom zakonodavnom aktivnošću stvara se osnova, gusto protkana beskonačnim brojem besmislenih zabrana i ograničenja, neophodna da ovom delu naroda vrati osećaj ranjivosti i bezizlazne sumorne potištenosti, rečju utisak o tome da su prepušteni na milost i nemilost svevlasti policije, a gradovima Rusije, toj Vandeji putinskog režima, spoznaju o sveprisutnoj kontroli i potpunoj nezaštićenosti.
I na kraju „nacionalizacija elite“ – ključni element prelaska ka „novom režimu“.
Ova ideja je u nekom smislu reakcija na „akt Magnitskog“. Doskorašnja formula opstanka režima zasnivala se na tome da krupni biznis, kao i „biznis“ državne birokratije – uz dozvolu (naravno) Putina – može slobodno da zarađuje novac u Rusiji i da ga potom, takođe slobodno legalizuje na Zapadu. To je po mišljenju Putina bila sasvim dovoljna garancija Zapadu da, bez obzira na povremene spoljnopolitičke bombaste izjave i razne iščašene ideje za unutarpolitičku upotrebu, Rusija ipak više nije njegov strateški neprijatelj. Međutim, „akt Magnitskog“ je označio kraj ove epohe.
Razlog za ovu bolnu reakciju Putina na „akt Magnitskog“ je taj što Zapad sada ima u rukama istrument kojim praktično preko njegovih (Putinovih) leđa može direktno da utiče na rusku elitu. Nastupaju vremena kada ta elita na Zapadu već ima šta da izgubi, i kada interes za očuvanje te imovine postaje viši od interesa za sticanje nove. „Zlatna kiša“ u Rusiji postepeno jenjava, njena budućnost izgleda sve oskudnija i mračnija, što znači – Putinov uticaj na elitu postaje sve slabiji.
„Nacionalizaciju elite“ ni u kom slučaju ne treba razumeti kao brzo i potpuno odricanje od „teško stečenih“ imetaka na Zapadu. To će pre biti pažljivo smišljeni mehanizam kojim će se, kao i uvek strogo i probirljivo, sprovoditi rotacija među „slučajnim saputnicima“ (kako je dobro primetio G.A. Satarov). Za one koji izaberu put demonstrativnog pokazivanja svog izbora za Putina a protiv Zapada, ostaje mogućnost da sačuvaju svoje pozicije. No treba imati u vidu da će to zahtevati učešće u najopskurnijim poduhvatima i inicijativama novog režima. Po svoj prilici, na mesto smenjenih „saputnika“ biće regrutovana gladna, tek sa lanca puštena i tokom 2000-ih (a ne 90-ih godina) vaspitavana „pešadija“ prethodnog razvojnog ciklusa. Regruti ovog novog kadrovskog kontigenta za sada još nisu svesni toga da su bonusi koji ih čekaju neuporedivo niži od onih prethodnih i da exit strategy za njih praktično ne postoji. Oni misle da stižu u sred banketa, a ne na njegov kraj.
Sa „saputnicima“ se naravno neće razračunavati samo pomoću imovine u inostranstvu. Proređivanje redova elite će se u glavnom vršiti putem već tradicionalnih antikorupcionih kampanja. Iskustvo poslednjih meseci kazuje da korupcioni skandali u vrhovima elite rade protiv vlasti, a da hapšenja i suđenja onima što su treći ili četvrti u lancu izvršne političke vlasti i koja kod široke publike izazivaju prilično radosna osećanja, u stvari blagotvorno deluju na nju. Sve u svemu, razmere kadrovskih rotacija u eliti će ovoga puta značajno premašiti one što su je zadesile tokom prve „postjukosovke“ petoljetke. Isto važi i za usputnu preraspodelu imovine kao osnovnog resursa očuvanja vlasti, a koja će se sprovoditi pod parolom nove privatizacije i ovoga puta u uslovima mnogo slabije, pre bi se reklo mlitave ekonomske dinamike.
Razumljivo je da će Vladimir Putin ovu strategiju sprovoditi postepeno i da će, izbegavajući sve otvorene konflikte, ostavljati sebi mogućnost za povlačenje na svim onim mestima gde su ozbiljniji otpori mogući. Budući da se oko mnogih pitanja mogu konsolidovati razne grupe nezadovoljnih, svaki konflikt je za Putina danas krajnje nepovoljan. Zato je za njega daleko pogodnije da pažljivo, bez suvišnih ili naglih pokreta koji bi kod protivnika izazivali osećanje straha, formira novu koaliciju sebi lojalnih grupa i da onda sistematski, redom i pojedinačno uništi sve realne i potencijalne pobunjenike.
I reklo bi se da mi zapravo i nismo svedoci ničeg novog. Jer kada se setimo „predmeta Jukos“, taktika „dva koraka napred, jedan nazad“, neprestane tvrdnje i obećanja da je „slučaj Jukos“ izuzetak i da se on dogodio zbog nekakvih posebnih zahteva Hodorkovskog ili priče o obećanjima utvrđenih nekakvim „paktom“ (koji nikada i nigde nije postojao) a koje je on navodno prekršio, sve to je kod potencijalnih oponenata izazivalo priličnu neodlučnost, a tokom određenog vremena omogućilo lako uklanjanje pojedinih nezadovoljnih grupa koje su tu i tamo ponekad stajale na putu vlasti.
Gore opisane ideološke šeme nisu to što će definisati karatker budućeg „novog režima“. Njegov će karakter odrediti kvalitet nove elite, njen principijelno prenizak (čak i u odnosu na predhodnu) intelektualni i moralni habitus. Biće to Rusija provincijalnih „njuškala“ okićenih zlatnim lancima, prstenjem i tetovažama skrivenim pod Armani košuljama. Izložena ideološka doktrina je nezaobilazan prilog tetovažama i košuljama. Samo se u okvirima te doktrine može objasniti zašto takvi ljudi treba da vladaju Rusijom, a ne oni što su pristojni, pametni i obrazovani.
Na putu koji je ovde opisan, Vladimira Putina čekaju mnoge prepreke. Međutim, njemu u prilog ide to što je on potpuno ubeđen da se vlast samo tako može sačuvati. A još mu više ide na ruku žudnja njegovih oponenata da ubede sebe u to da će se već nekako i bez borbe provući, i da će on tek tako, sam od sebe prosto nestati.
Kiril Rogov, Новая Газета, 27.02.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 04.03.2013.
