Nova vlada

Izrael je dobio novu vladu i premijera. Novi premijer je na razočarenje starog toplo pozdravljen i sa američke i sa evropske strane, uz poziv da poseti Vašington i Brisel. Svet je na trenutak odahnuo, ali ima li razlike među njima? Kako je duhovito primećeno u kritičkim medijima, bivšeg premijera cionistu, muškarca, Jevrejina i konzervativca je zamenio novi predsednik vlade koji je takođe cionista, muškarac, Jevrejin i konzervativac. Nova vlada je tu, ali su problemi stari.

Među njima je najvažniji onaj koji se ne pominje – okupacija. Kako je to slikovito opisao član Kneseta Ofer Kasif, bez obzira na sve ostale goruće teme i nabacane spinove, pravi slon u sobi je okupacija. Ona je koren svih ili skoro svih problema u izraelskom društvu, uključujući i nedavnu eskalaciju nasilja u Jerusalimu i poslednju, (ne)završenu vojnu operaciju Čuvar zidina (Shomer Homot) u Gazi.

Tema okupacije prosto nije na dnevnom redu. Ne samo što su tokom sastavljanja nove vlade u nju ušle partije koje okupaciju ne vide kao problem koji treba rešavati (neki je zovu aneksijom), već ona nije ni pomenuta. Okupacija je nestala iz rasprava u izraelskom društvu.

Nekoliko je razloga tome, ali su tri možda ključna: ne postoji ekonomski motiv za prekid okupacije, ne postoji međunarodni pritisak da se uđe u pregovore sa Palestincima i izostao je unutrašnji pritisak javnosti (svi ovi činioci su već postojali i u doba sklapanja sporazuma iz Osla¹).

Za vreme Prve intifade (1987-1993) postalo je jasno da je cena okupacije veća nego korist koju donosi. Sigurno palestinsko tržište u vidu jeftine radne snage i monopola uz lako plasiranje izraelskih proizvoda, prestalo je da bude opcija usled izbijanja Intifade izazvane, između ostalog, i pojačanom izgradnjom naselja na okupiranim teritorijama. Postalo je nužno da se razvije intenzivnija saradnja sa drugim državama, kako bi se pronašla nova tržišta za izraelsku robu i usluge. Ali tu se pojavila prepreka: pitanje odnosa prema Palestincima. Mnogi inostrani partneri nisu bili blagonakloni prema izraelskim aktivnostima na palestinskim teritorijama. U rasuđivanju Izraelaca je prevagnuo ekonomski interes, pri čemu je bio ključan i međunarodni pritisak.

Danas nemamo takvu situaciju. Izrael ima razvijene političke i ekonomske odnose sa svetom, uključujući tu i niz arapskih zemalja. Konstruisana je paralelna stvarnost u kojoj je umesto da sklopi mir sa palestinskim rukovodstvom, Izrael pojačao (ekonomsku) diplomatiju i kao rezultat dobio niz zaključenih sporazuma zgodno nazvanih mirovnim, iako sa ovim zemljama nikada nije bio u ratu. U pitanju su arapske/muslimanske zemlje, kako bi se pokazalo da kod kuće ne postoji partner i da je to razlog izostanka dogovora sa Palestincima. Retko ko u zemlji ukazuje na ovaj pozorišni igrokaz koji simulira mirovne procese, kojim bi Palestince trebalo zameniti nekim drugim, fizički dalekim ali prijateljskim arapskim/muslimanskim partnerima.² I pritisak međunarodne zajednice je popustio. Prethodna američka administracija je bila pozitivno raspoložena prema svemu što Izrael čini i iako se promene u pristupu novog predsednika osećaju, one su za sada retoričke prirode. Nema pritiska da se išta menja.

Treći elemenat jeste izostanak nezadovoljstva izraelske javnosti. Dilema koja je postojala pre Osla, tokom mandata laburističke vlade, bilo je pitanje (moralne) opravdanosti okupacije. Ovde je veliku ulogu odigrala obrazovana, dobrostojeća aškenaska elita koja je u toku Prve intifade bila suočena sa brutalnošću sistema koji je uspostavljen na okupiranim teritorijama, koji se bitno razlikovao od onog u samom Izraelu. Surovost vojnih akcija, loše postupanje sa civilnim stanovništvom tada je šokiralo ne samo svet već i ovaj deo domaće javnosti.

Od tada do danas izraelsko društvo se promenilo. Od društva sa proklamovanim načelom jednakosti i solidarnosti stiglo se do društva u kome su se socijalne razlike zaoštrile – Izrael ima oko tri miliona siromašnih. Sektor javnih usluga je oslabio, sredstva koja se odvajaju za sistem državnog obrazovanje su se smanjila. Menja se ideološka osnova društva.³ Preteran odgovor izraelske vojske na Hamasove aktivnosti i brutalnost vojne operacije Čuvar zidina nisu izazvali revolt izraelskih građana. Mediji su operaciju predstavili kao opravdanu, do zahteva da se izvrši kopnena invazija na Gazu. List Haaretz je izazvao gnev javnosti kada je objavio slike poginule dece pod naslovom „Cena rata je 67 dece ubijeno u Gazi“. Proces dehumanizacije Palestinaca koji traje godinama daje rezultate i većina Izraelaca po automatizmu guši svaku empatiju prema žrtvama i pretvara je u čuveno „a šta su oni nama radili“.

Dopunski činilac koji utiče na izraelsku javnost jeste jačanje religioznog cionizma koji se pojavio posle Šestodnevnog i Jomkipurskog rata, a koji sada ima značajniju ulogu u društvu.⁴ Možemo reći da religiozni cionizam prebacuje javni diskurs o okupiranim teritorijama na teren emocija. On unosi određenu metafizičku ravan kroz koju je ponuđeno mesijansko i nacionalno/religiozno tumačenje značaja i opravdanosti ideje velikog Izraela (Eretz Yisrael HaShlema), zemlje koja uključuje i (okupiranu) palestinsku zemlju. Ova ideja je danas dominantna u Izraelu i prihvaćena kao ozbiljan i validan argument u političkom narativu. Ideja velikog Izraela je zamenila argument o bezbednosti koji je zastupao sekularni Likud. Versko opravdanje okupacije nije marginalna pojava i nju ne zastupa samo ultradesničarska partija Religiozni cionizam, već i novi premijer Naftali Benet. Ova ideja je polako jačala u društvu popunjavajući prazninu koju argument nacionalne bezbednosti nije mogao da ispuni. Tome je pomogao i proces religizacije izraelskog društva (Hadata). U medijima verske teme zauzimaju sve veći prostor u vestima i sve je više zaposlenih u medijima koji su „datiim“ (vernici). U obrazovne programe ubacuju se sadržaji koji insistiraju na judaizmu i tradiciji, a među stanovništvom raste broj vernika.

Šta jedna arapska partija radi u ovakvoj vladi? Verna svojim principima arapska Zajednička lista je odbila da pruži podršku vladi koja ne želi da okonča okupaciju, ali to nije sprečilo Mansura Abasa i njegovu partiju Raam da uđu u vladu. U medijima je ovaj potez ocenjen kao istorijski preokret, jer prvi put cela arapska stranka participira u vlasti, a ne kao do sada pojedinci iz arapske zajednice koji prihvataju određene položaje i funkcije.

Međutim, radi se o spremnosti ove partije da bude deo bilo kakve izraelske vlade, desno ili levo na političkoj skali. Mansur Abas želi da obezbedi ekonomsku korist za svoju zajednicu, a ne da menja izraelsko društvo. On želi da napravi mehanizme koji će mu obezbediti glasačku bazu. Raam je obećao svojim biračima da će postići nekoliko značajnih, ali vrlo tehničkih rezultata: povećanje budžeta za arapsku zajednicu, usvajanje plana za borbu protiv kriminala, legalizaciju beduinskih naselja u Negevu i odbacivanje Kaminicovog zakona kojim su se pooštrile kazne za nelegalnu gradnju.⁵ Neki kažu da je Abas popustio pritiscima birača kako bi se popravio nepodnošljivi položaj izraelskih Arapa. U Raam partiji smatraju da je cena neučestvovanja u političkom životu velika. Arapska zajednica se seća izbora 1995. kada su kaznili laburiste zbog neuspeha na pregovorima u Kamp Dejvidu i nisu izašli da podrže Šimona Peresa. Sada je Mansur Abas spreman da trampi političku viziju za ustupke svojoj zajednici koji bi u jednoj demokratskoj zemlji morali da se podrazumevaju.

Koliko je ovo neobičan politički savez pokazuje (trenutna) obustava primene zakona o spajanju porodica. Zakon je usvojen još 2003. za vreme Druge intifade, ali kao privremen, sa idejom da se produžava prema potrebi. Cilj ovog zakona je bio da se navodno zbog bezbednosti države spreči da Palestinci koji su u bračnoj zajednici sa izraelskim Arapima dobiju status i izraelska dokumenta, iako je jasno da postoje razni drugi mehanizmi kojima bi se mogla proveriti sumnjiva lica. Zvaničnici nisu krili da ovaj zakon ima još jednu funkciju, a to je da očuva jevrejsku nadmoć u zemlji. Zakon je diskriminatoran prema arapskoj zajednici, direktno zadire u njena prava kroz nametanje ograničenja koja ne važe za Jevreje. Raam se izjasnio protiv podrške ovom zakonu, pa su se koalicioni partneri obratili svom političkom protivniku Netanjahuu za pomoć, što je ovaj za sada odbio. Biće loše ako poslanici levice iz vlade budu glasali za ovaj zakon. Poražavajući je odnos nove vlade prema arapskoj zajednici: kao i sve dosadašnje ona se prema njoj odnosi kao prema državnom neprijatelju. Benetova vlada je propustila priliku da pokaže da je participacija arapske partije u vladi legitimna i opredelila se da ovo partnerstvo cinično koristi po potrebi.

Diskriminacija i nepravda se ne zaustavljaju samo na Palestincima i izraelskim Arapima. Borba Crnih pantera i Mizrahim Jevreja za socijalnu, političku i ekonomsku jednakost sa aškenaskim Jevrejima traje od 70-ih godina.⁶ Tu su i problemi najveće i najorganizovanije grupe useljenika iz bivšeg Sovjetskog saveza. Kako bi dobio demografsku bitku Izrael je izmenio Zakon o povratku (Hok Hashvut) i time dozvolio useljenje osobama čiji je bar jedan predak u trećoj liniji Jevrejin. Prema nekim procenama, 90-ih godina je na ovaj način useljeno oko 60 posto ljudi iz bivšeg SSSR-a koji nisu Jevreji prema ortodoksnoj definiciji. Oni su svojim dolaskom promenili tradicionalni izraelski identitet definisan kroz ortodoksno jevrejstvo: nacionalno se osećaju i izjašnjavaju kao Jevreji, ali odbacuju verski deo izraelskog identiteta. To stvara osnov za njihovu diskriminaciju, jer je na primer porodična sfera uređena verskim zakonima i mnoga pitanja kao što su venčanja i sahrane.⁷ Slična je situacija i sa etiopskim useljenicima čije jevrejstvo je takođe pod znakom pitanja, ali ne na individualnom planu već na nivou zajednice.

Naravno, u politici je sve moguće. Možda nas dvojac Benet/Lapid ipak iznenadi. Ne bi bilo prvi put. Menahem Begin nas je iznenadio. Jedan od najboljih istorijskih momenata Izraela svakako je trenutak „kada je svet ostao bez daha dok je noga egipatskog predsednika Anvara Sadata stupala na aerodrom Ben Gurion“, kako je to dramatično opisano u udžbenicima. Pa zatim Arik Šaron. Niko kao on nije podržavao naseljavanje okupiranih teritorija, da bi 2005. krenuo da ih rasformira. Okolnosti su tu: vladajućoj desnici ne odgovaraju skori izbori, a Meretz i Avoda ne smeju da popuste pritiscima i razočaraju svoje birače. To bi tebalo iskoristiti: testiranje snaga sledi već za nekoliko dana kada na dnevni red Kneseta ponovo stigne zakon o spajanju porodica.

Peščanik.net, 01.07.2021.

IZRAEL / PALESTINA

1. O ovim činiocima videti kod Y. Peled “From Oslo to Gaza: Israel’s “Enlightened Public” and the Remilitarization of the Israeli Palestinian Conflict”, London, Routledge, 2012.
2. Čak se i Kosovo našlo na ovoj listi „muslimanskih“ zemalja, kako ih zovu u medijima.
3. Društvena solidarnost se smanjila. To se vidi i ovih dana kada se raspravlja o produženoj nadoknadi za nezaposlene zbog situacije sa kovidom. Prvobitna odluka je bila da u tu kategoriju ulaze svi iznad 26 godina, da bi se zatim granica podigla na 45, iako se pokazalo da su mladi teško pogođeni krizom zbog nepovoljnih ugovora sa poslodavcima. Kada je reč o povećanju vojnog budžeta, reakcije po pravilu izostaju i nikada nema poziva na štednju.
4. Y. Peled, H. Herman Peled “The Religionization of Israeli society”, London: Routledge, 2018.
5. Ovaj zakon je, iako se to nigde u samom tekstu ne kaže, usmeren protiv Palestinaca jer Jevreji bez problema dobijaju građevinske dozvole. Ovaj zakon je pravni osnov za rušenje hiljada palestinskih kuća koje su izgrađene bez dozvola, jer njeni vlasnici nisu uspeli da ih pribave.
6. Koliko je ovo duga i teška borba pokazuje istraživanje lista Haaretz objavljeno 11.6.2021, u kojem se kaže da razlika u obrazovanju između Aškenazim i Mizrahim ne samo da nije smanjena, već je i povećana u trećoj generaciji. Ovo ilustruje podatak o strukturi univerzitetskih predavača: samo nešto iznad 2% čine Mizrahim Jevreji, oko 0,8% čine Arapi, a aškenaski Jevreji čine ostatak.
7. Ruska zajednica je pod stalnom sumnjom da nije dovoljno jevrejska, a ruski akcenat je nepopularan. U nedavnim anketama ministar finansija Avigdor Liberman (stigao iz Moldavije 70-ih godina) odbačen je kao mogući premijer zbog svog akcenta, iako je Izrael već imao premijere sa jakim akcentom, Goldu Meir i Šimona Peresa. Ali oni nisu došli iz SSSR-a.