Zemlja nejednakih

U napadu Hamasa 7. oktobra nisu stradali samo jevrejski građani, među žrtvama su bili i članovi beduinske, čerkeske i druske zajednice. Osim toga, njihovi pripadnici se već dva meseca bore u redovima izraelske vojske na frontu u Gazi. Pojedini poslanici su se osetili dužnim da nešto učine za Druze zbog njihovog doprinosa odbrani zemlje i iz toga je potekao predlog da se popravi kontroverzni zakon o nacionalnosti.¹ Ovaj zakon, pripreman uz pomoć neoliberalne konzervativne grupe lobista Forum Kohelet, bio je svojevrstan uvod u pravosudni prevrat kojim je najavljen talas antidemokratskih zakona. U procesu usvajanja izazvao je negodovanje liberalne jevrejske javnosti, nejevrejskog stanovništva, kao i međunarodne zajednice.

Zakon o nacionalnosti, kojim se potvrđuje da je Izrael zemlja jevrejskog naroda, nalazio se na dnevnom redu Kneseta od 2011. kada su prvu verziju podneli poslanici vladajućeg Likuda. S vremenom je bio usaglašavan sa različitim zahtevima stranaka, balansirajući između nacionalističkih aspiracija i zazora od međunarodne zajednice, da bi konačno bio usvojen u julu 2018. Jedan od posebno spornih članova bio je Bet7 o pravu verskih zajednica da formiraju posebna naselja za svoje pripadnike, zbog čega je kritikovan kao diskriminatoran i rasistički prema Arapima. Ipak se nije odustalo i na kraju je usvojena formulacija koja kaže da „država vidi posebnu vrednost u osnivanju jevrejskih naselja i da će nastaviti da radi na njihovom promovisanju“.

Izrael se najčešće seti da u njemu žive i građani drugih nacionalnosti u tragedijama kao što je bila oktobarska. Ali ni gubitak života ne uklanja u potpunosti sumnju da li oni zaslužuju da budu ravnopravni građani.² Država od svog osnivanja neguje fragmentaciju društva, dajući nejednaka prava različitim zajednicama. Zato je i većina predloga koji dolaze od političkih partija manjkava i nema za cilj da zaista obezbedi punu ravnopravnost. Suptilno izbegavanje da se ukaže na slabost izraelske demokratije stil je većine javnih zastupnika i na taj način se može posmatrati i nova inicijativa poslanika stranke Benija Ganca „Mehane Mamlahti“. U želji da odaju poštovanje žrtvama rata i da otklone nepravdu prouzrokovanu zakonom o nacionalnosti, oni su krajem novembra podneli zahtev da se doda poseban član kojim se garantuju ista prava građana bez obzira na veru, rasu, pol ili nacionalnost kako bi se učvrstio princip jednakosti.

Poslanici Likuda se nisu složili s tim: predložili su donošenje posebnog osnovnog zakona koji će se odnositi samo na zajednicu Druza.³ Nije još uvek jasno na koji način bi se on bavio statusom druske zajednice, ali se pretpostavlja da ne bi išao dalje od potvrđivanja prava na očuvanje kulture i priznanja doprinosa u odbrani zemlje. To znači da njihov status u društvenoj hijerarhiji ne bi dostigao onaj koji imaju Jevreji, ali ne bi bio tako nizak kao status Palestinaca. Država bi ih samo odelila od drugih koje zakon takođe diskriminiše: muslimana, hrišćana, Beduina i Čerkesa. Stranka Mehane Mamlahti vidi da predlog Likuda neće ukloniti nepravdu prema građanima Izraela, ali se ipak ne zalaže za ukidanje zakona.

Međutim, istina je i da to ne bi bilo dovoljno. Na simboličkom planu, ukidanje zakona bi imalo značaj zbog poruke koju nosi, ali Izrael je i pre njegovog usvajanja bio definisan kao jevrejska država. Njegov jevrejski karakter je ustanovljen još 1948. godine, usvajanjem Deklaracije o nezavisnosti kada je država nastala. Tim dokumentom je utvrđen primat i poseban položaj jevrejskih građana, a tek 1985. se ovoj definiciji pridružila odrednica „demokratska“, kada je usvojen osnovni zakon o Knesetu. Od tada se Izrael definiše kao „jevrejska i demokratska“ što državi daje prostor da se predstavi i kao zastupnica liberalnih vrednosti.

Međutim, pravna praksa i društveni procesi (ekonomski, kulturni i obrazovni) govore o sistemskoj diskriminaciji ustanovljenoj i pre spornog zakona o nacionalnosti. Neravnomerna raspodela resursa i politika osnivanja novih naselja su samo jedan primer kako država pokazuje svoj odnos prema manjinama. Nijedno palestinsko, beduinsko ili drusko naselje nije podignuto po osnivanju države, a nemogućnost dobijanja dozvola za izgradnju čini čitava naselja u kojima žive nelegalnim u očima vlasti. Pored toga, država decenijama sistematski oduzima zemlju od pripadnika ovih zajednica, često pravdajući postupak potrebom urbanizacije prostora čime devastira njihovu ekonomsku sigurnost. Svesni da je u pitanju samo deklarativno zalaganje za ravnopravnost i da zakon o nacionalnosti neće biti ukinut, beduinska i druska zajednica pokušavaju da budu pragmatične tražeći da se legalizuju kuće koje su izgrađene na zemlji u privatnom vlasništvu, da se ukinu odluke o rušenju objekata i da se dodele zemlja i resursi za izgradnju novih naselja. Za sada ni Mehane Mamlahti a ni druge stranke nisu odgovorile na njihove zahteve.

Slab demokratski kapacitet i nedostatak ozbiljnog opredeljenja za liberalne vrednosti izraelskih stranaka je konstanta političkog života u zemlji. Pokoravanje nacionalističkoj ideologiji ne dozvoljava da se trasira drugačiji put zemlje, dok se istovremeno politički odnosi radikalizuju. Zbog toga nema osude bombardovanja Gaze, proganjanja Palestinaca na Zapadnoj obali, napada na levičarske aktiviste. Zato nema ni pritiska na vladajuću koaliciju da pristupi pregovorima iako iskustvo sa Egiptom i Jordanom dokazuje da se samo pomoću mirovnih sporazuma mogu izbeći nove ljudske žrtve. Zbog odsustva kritike i razumnih argumenata u Izraelu raste podrška radikalnim desničarskim idejama za koje se mislilo da su ostale u prošlosti. Jedna od njih je povratak u Guš Katif i ponovno podizanje jevrejskih naselja u Pojasu Gaze. Ali ovog puta to nije bizarna zamisao marginalne ekstremne desnice. Njeni predstavnici su sada ministri u vladi koji imaju na raspolaganju ogromna sredstva iz državnog budžeta pomoću kojih mogu da realizuju svoje zamisli. Izrael nikada nije bio u ovako lošoj situaciji, građani su uplašeni i umorni, a kraj se ne nazire.

Peščanik.net, 11.12.2023.

IZRAEL / PALESTINA

1. Druzi su se najbolje prilagodili izraelskom društvu i državi, prihvatili su služenje vojske kao način da poprave svoj položaj. Ali su ipak daleko od ravnopravnog statusa: stanovanje, obrazovanje, zaposlenje samo su neki od problema ove zajednice.
2. Gorka i sramna epizoda oko sahranjivanja Aline Plahti, jedne od žrtava oktobarskog masakra, otkriva surovost postupanja države. Njenoj porodici, koja je poreklom iz Rusije, nije bilo dozvoljeno da je sahrane na jevrejskom groblju jer u trenutku smrti nije završila proces giura, prelaska u judaizam.
3. Likud ima podršku među Druzima.