U petak 8. oktobra 2010. grupa ekonomista je predstavila javnosti i Vladi nešto za šta tvrdi da je novi model privrednog razvoja Srbije, ne samo u narednih nekoliko godina već i do 2020. Navodno je „stari“ model doveo do problema, kao što su pad ulaganja, povećanje nezaposlenosti, pad industrije, slab izvoz, veliki uvoz, deficiti trgovinskog bilansa i tekućeg računa, rast duga. A i okolnosti u svetu su se promenile. Zato je navodno potreban „novi“ model, kojim će ulaganja rasti po stopi 9,7% i povećati se 2020. na 28% od BDP, prosečan višegodišnji rast BDP biće 5,5%, izvoz bi rastao po stopi od petnaestak odsto, pa bi porastao sa 27,6% u 2009. na 65% od BDP 2020, smanjili bi se deficiti trgovine i tekućeg računa (sa 7,7% na 3,3% BDP), smanjila bi se osetno javna potrošnja. BDP bi 2020. iznosio 8000 evra po stanovniku.

Na prvi pogled sve izgleda lepo i jednostavno. „Stari“ model je propao, pa je potreban „novi“, a njegovi ciljevi su vrlo privlačni. Nažalost, tako je samo na prvi i površni pogled. Uz ozbiljniju analizu, stvari izgledaju mnogo lošije.

Počnimo pitanjem koje je prema izveštaju medija pokrenuo profesor Ljuba Madžar na samom predstavljanju „novog“ modela: ako je „novi“ model dobar i ostvariv, zašto su ekonomisti čekali deset godina da ga predlože, a vlasti da ga realizuju? Ako je pak to do sada bilo nepoželjno i neostvarivo, šta se sada promenilo pa je to postalo poželjno i ostvarivo? Mediji ne kažu da li je neko nešto odgovorio profesoru Ljubi. Evo zašto je njegovo pitanje odlično.

O „novom“ modelu razvoja režimski ekonomisti i vlasti govore tek nekoliko poslednjih meseci. Prethodno su tvrdili da je „stari“ model dobar. Kada bi neko od nas nekolicine kritikovao „model“ razvijen posle 2000, a bilo je raznih kritika (ovde imam u vidu samo one pro-tržišno motivisane), režimski ekonomisti i vlasti su odgovarali da je sve u redu sa „starim“ modelom i da kritičari preteruju. Za razliku od njih, pisac ovih redova još od 2001. ponavlja da je to „propuštena prilika“ za reforme. Lansiranje „novog“ modela pokazuje da smo nas nekolicina bili u pravu, jer čemu „novi“ model ako je „stari“ valjao. „Novi“ model je dakle dokaz da prorežimski ekonomisti nisu bili u pravu. Da li onda neko ko je grešio deset godina može da predloži nešto dobro za narednih deset. U principu može, ali vrlo teško. Prvo bi morali da objasne zašto su deset godina podržavali „stari“ model, za koji sada kažu da je loš. A onda bi trebalo da predlože nešto što je drugačije od onog što je bilo ranije. Konačno, to što predlože bi trebalo da prođe test analize. A izgleda da ništa od toga nije moguće.

Ovaj „novi“ model neodoljivo liči na dugoročnu strategiju razvoja Srbije, koju je uradio tim pod rukovodstvom izvesnog Vlastimira Matejića 2001-2. Ona je objavljena u dva luksuzna toma u izdanju Ministarstva za nauku u vreme ministra Domazeta. Tamo je pisalo da će višegodišnja stopa rasta srpske privrede 2001-2010. biti 8,2%, ulaganja će porasti na preko 30%, izvoz će rasti po stopi od 15%, a u nekim granama i 25%, itd. Pošto je nekoliko nas javno u medijima ismejalo strategiju, ona je povučena i zaključana u ormare Ministarstva nauke. Niko se od vlasti na nju u međuvremenu nije osvrtao. „Novi“ model razvoja liči na tu zaboravljenu strategiju kao jaje jajetu, samo su cifre rasta, ulaganja, izvoza, itd. u „novom“ modelu nešto niže, nego što su bile u strategiji. Prema tome, „novi“ model je koncepcijski bajat, jer je koncepcija ista kao u zaboravljenoj strategiji. Zabrinjava to što deo intelektualne elite ne može da proizvede ništa što bi bilo bolje.

Zašto ne valjaju ni nekadašnja strategija, ni „novi“ model razvoja? Oni liče na programe socijalnog inženjeringa, gde se programeri igraju sa brojkama. Modeli polaze od ciljeva koje treba postići, ne ulazeći u to kako će se to postići. Logični postupak bio bi sasvim obrnut. Trebalo bi navesti konkretne poteze na poboljšanju poslovnog okruženja i reformi države (uključujući javni sektor). Osnova tih reformi bilo bi povećanje ekonomskih sloboda i vladavine prava. Ako bi takve reforme bile brze, duboke i konzistentne, one bi za rezultat izvesno imale neki rast ulaganja, zaposlenosti, izvoza, BDP… Koliki bi oni bili, nemoguće je reći, jer to zavisi od dubine reformi, spoljašnjih i lokalnih prilika. Dakle, tvorci „novog“ modela tvrde da znaju ono što se ne može znati, a to su brojke o ulaganjima, rastu ili izvozu, a uopšte ne navode ono što bi morali znati, jer bi morali da sugerišu – kojim sredstvima bi se to postiglo. To je ta dedukcija socijalnih inženjera, kao ona kojom su nekada komunisti planovima probali da projektuju realnost. Poznato je kako se to neslavno završilo.

I cifre koje su odabrali su nerealne. Stopa rasta Srbije od 5,5% bila je 2001-2008, dok je 2001-2010. pala na 4,5%. Ona je bila tako visoka zato što je zemlja prešla sa ratne na mirnodopsku privredu i zbog obilja lakog novca (opraštanje dugova, donacije, privatizacioni prihodi, jeftini krediti, transferi). I svet je bio u velikoj ekonomskoj ekspanziji, pa su strana direktna ulaganja bila oko 1400 milijardi evra. Danas je kriza, strana direktna ulaganja su se prepolovila, nema „lakog novca“ kao ranije, a prelaz na mirnodopsku privredu je davno završen i nema podsticaja rastu po toj osnovi. Drugo, tvorci „novog“ modela je trebalo da pogledaju koliko duboke pro-tržišne reforme zemlja treba da izvede da bi imala stope rasta od 5,5%. Recimo, Estonija je imala 7% u periodu 1994-2008, ali je napravila najbolje reforme u istočnoj Evropi. Ili, Irska je imala stopu rasta 6,2% u periodu 1985-2006, jer je sprovela duboke pro-tržišne reforme. Ovi naši hoće da sa malo kozmetike „starog režima“ postignu 5,5%. To je nemoguće, pa je kao takvo samo lepa želja ili besmislica.

Zanimljivo je da se u prikazu „novog“ modela ne pominje reč reforma. Ona izgleda iritira politički establišment, pa je izbegnuta. Ekonomisti koji su lansirali „novi“ model, kao i oni koji su pre 10 godina lansirali pominjanu „strategiju“, nisu poznati ni kao pristalice dubljih ekonomskih reformi ni vladavine prava. To su uglavnom pristalice kejnzijanizma i raznih verzija etatizma, čija je društvena uloga da upropaste generacije koje obrazuju i lov na rente. Rente zarađuju tako što služe kao servis režimu, lansirajući ovako programe na koje se niko ne osvrće i braneći režim od kritičara. Dakle, ova ekipa, i da je htela, nije mogla da predloži neki model koji bi se mogao opravdati iz ekonomskog, tržišnog ugla.

Šta će biti sa „novim“ modelom razvoja Srbije? Isto što je bilo i sa „strategijom“ od pre desetak godina – ništa! Ona će uskoro pasti u zaborav, kao i nekadašnja „strategija“, a stvari u realnosti će se odvijati prema inerciji, tj. starom modelu. Ulaganja će biti oko 20-ak odsto, nezaposlenost će još rasti, zaduživanje će rasti brže od BDP, dinar će padati, prodaće se Telekom ili nešto od imovine da bi se pad dohotka usporio i finansirao predizborni populizam, itd. Pojačavaće se direktni i indirektni uticaj države na privredu, što će imati loše rezultate. Kao da ništa nismo naučili iz vremena socijalizma. Ali mi jednostavno ne shvatamo da nigde u svetu prosperitet nije nastao zahvaljujući direktnom angažovanju u privredi, već se to može postići samo oslobađanjem tržišta i unapređenjem vladavine prava.

Dugoročnije, ako ne dođe do dublje reforme i unapređenja vladavine prava, prosečne stope rasta do 2020. teško mogu biti više od 2,5%, inflacija će biti 5-12%, ulaganja oko 20%, a DSU najviše oko 3-4% od BDP. I to pod uslovom da posle finansijske ne dođe kriza državnih dugova.

Na kraju, još par reči o vlasti i donatoru. Da li bi ova ili neka druga vlada Srbije prihvatila neki pro-tržišni program, da je kojim slučajem takav ponuđen od tima stručnjaka? Naravno da ne bi, jer je to vlada koja se u svom radu rukovodi kolektivisitčkim ideologijama, kao što su populizam, socijalizam i nacionalizam. Slično shvatanje vlada i kod opozicionih stranaka, razlike su samo u nijansama. LDP je na prošlim izborima imao ekonomski program kojim se distancirao od preovlađujućeg kolektivizma, ali je taj program u međuvremenu napustio i vratio se „mainstreamu“ srpske politike, gde država radi sve, a ministri izigravaju poslovne ljude. Ako to jesu, neka to rade sa svojim, a ne našim novcem.

Mediji kažu da je izradu „novog“ modela razvoja podržao USAID. Ako ne mogu da podrže nešto što je pro-tržišno i što ide u pravcu vladavine prava, vrlo je štetno to što podržavaju ovakve projekte, jer se u javnosti stvara utisak da je to poželjna orijentacija ili još gore – da drugih nema. Čak je bolje da ne podržavaju ništa, nego ovako štetne projekte. Jer ako ih podržavaju nestaje razlika između USAID i CUBAID. Amerika se razvila zahvaljujući ekonomskim slobodama i vladavini prava, a ne ovakvom amaterskom socijalnom inženjeringu, kakav nudi „novi“ model rasta. Bilo bi dobro da i USAID podržava prave američke vrednosti koje su se potvrdile, a ne ovo produžavanje socijalističke agonije.

 
Peščanik.net, 10.10.2010.

Leave a Reply