Dve nedelje posle kraha Kipra usledio je napad na drugu offshore jurisdikciju – Britanska devičanska ostrva. Uzgred, ovde je skoncentrisano 40% offshore kompanija sveta. Budući da Devičanska ostrva umaju svega 28.000 stanovnika, da ova prekomorska teritorija Ujedinjenog kraljevstva ne pripada Evropskoj uniji, da im budžet nije deficitaran i da se ni uz pomoć Barozoa ne mogu dovesti do bankrota, pala je odluka da se pođe drugim putem. Cela stvar je smišljena tako što je nekakav Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara (International Consortium of Investigative Journalists) počeo da objavljuje prvu seriju od više miliona najavljenih dokumenata vezanih za offshore delatnost Britanskih devičanskih ostrva. Oni su tom prilikom izjavili da – zamislite – „superbogati vlasnici luksuznih vila, jahti, vrednih umetničkih predmeta… u želji da postanu još bogatiji, koriste prednosti koje im omogućuju offshore zone i tako ostvaruju anonimnost i poreske olakšice koje su običnim ljudima nedostupne.“
Među vlasnicima offshore kompanija koje su ovi internet-prudoni uzeli na zub nalaze se: milioner Skot Jang koji sada sedi u zatvoru jer je svojoj bivšoj ženi ostao dužan za razvod; prevarant Ahiles Kalakis koji je kroz svoj offshore račun nakupio milijarde iz ničim obezbeđenih kredita; Žan-Žak Ože koji je preko offshore poslovanja 2005. postao suvlasnik poveće trgovačke firme u Kini i koji je 2012. za Olanda vodio finansijske poslove tokom njegove predsedničke kampanje; ministar finansija Mongolije; obe ćerke predsednika Azerbejdžana koje preko offshore kompanija kontrolišu više građevinskih firmi koje formalno pripadaju lokalnom magnatu Hasanu Gozalu; milijarderka i udovica vlasnika firme Tisen, baronica Karmen Tisen-Bornemisa, koja je preko svog offshore računa – o užasa – kupovala slike; gospođa Olga Šuvalova, supruga prvog vice-premijera Ruske federacije Igora Šuvalova, koja je saglasno dokumentima koji su do sada objavljeni jedina vlasnica jedine akcije koja glasi na jedan dolar, i koja je izdata od strane nekakve kompanije Severin; a takođe i gospodin Toni Maršan, suprug kanadske senatorke i jedan od najpoznatijih advokata u Kanadi, koji je svake godine punio svoj tajni offshore račun hiljadama dolara u kešu.
Odmah da kažem da ja ni u kakav anonimni „konzorcijum novinara“ ne verujem. „Novinari“ koji se bave istraživačkim novinarstvom i koji svoj identitet nigde ne pokazuju, a kojima je u isto vreme dostupna baza podataka sa dva miliona pisama poslatih elektronskom poštom, po mom skromnom mišljenju treba da se zovu sasvim drugačije. U konkretnom slučaju se očigledno radi o administraciji predsednika Obame, koja je iz nekog razloga baš sada dala zeleno svetlo za već najavljeni program o zatvaranju offshore zona. Reč je naime o specijalnoj operaciji levo orijentisane birokratije, koja je iz ideoloških i ekonomskih razloga pomešala „babe i žabe“, to jest vlasnike zakonito zarađene imovine koji brinući o rentabilnosti vrše optimizaciju svojih poreskih obaveza – i korumpirane činovnike koji „kraduckaju“, potkradaju ili, kada im se već može, šakom i kapom kradu novac iz budžeta svojih država. Ovi „novinari“ huškaju javno mnjenje protiv svih koji imaju novac ne vodeći računa o tome na koji način su vlasnici tog novca do njega došli.
Autori ove „istrage“ obrušili su se na najbogatije i najkrupnije banke sveta optužujući ih da su one – zamislite – „agresivno pomagale svojim klijentima da se skrivaju u mreži tajnih kompanija“. Izvinite gospodo, ali mogu li nešto da primetim? Ako vam se ne sviđa to što Dojče banka svojim klijentima organizuje „putovanja“ u offshore zone, onda nemojte globiti te ljude drakonskim porezima od 75%.
Prvo, ni najmanje me ne zanima kako preduzetnici minimizuju svoje poreske obaveze. Jer dok populisti budu vladali svetom koji se ubrzanim tempom kreće ulevo, oni će ogromnim porezima koje sami propisuju drati kožu s leđa milijardera, a milijarderi će se a) truditi da izbegnu plaćanje tih neumesno visokih poreza, i b) korumpirati te iste populiste da kroz šeme za povraćaj navodno uplaćenih poreza ostvare subvencije od raznih firmi kao što je na primer čuvena Solyindra. I da ponovim: uvođenje visokih poreza u demokratskom društvu dovodi do situacije u kojoj političari s jedne strane kupuju glasove onih koji praktično najmanje doprinose razvoju tog društva i s druge, pomoću raznih finansijskih šema iznuđuju mito od milijardera.
Drugo, anonimni međunarodni konzorcijum poziva sve u borbu za sprečavanje „pranja novca“, u vezi sa čim sam kategorično protiv. Jer takozvana borba za sprečavanje pranja novca niji ništa drugo do vešto postavljena zamka kojom birokratija borbu protiv organizovanog kriminala zamenjuje kontrolom nad bogatima. Poražavajuća je činjenica to što svo to politički ulevo orijentisano „društvo“, kada se povede reč o prisluškivanju mobilnih telefona, pa makar to bili i razgovori između potencijalnih terorista, u horu počinje da peva žalopojke o Velikom bratu, a u borbi za suzbijanje „pranja novca“ ne vidi nikakav problem. A to je, da vas obavestim, takođe Veliki brat, ali Veliki brat koji nadgleda isključivo bogate.
I zato gospodo, ako hoćete da se borite protiv organizovanog kriminala, a vi onda izvolite pa hapsite narko-barone i ostale kriminalce, sudite im i šaljite ih na dugogodišnje robije. A danas, grubo rečeno, stvari stoje otprilike ovako: mi ne bismo da hapsimo narkodilere i ostale šefove organizovanog kriminala, jer će im (što se nažalost vrlo lako može desiti) biti povređena ljudska prava, ali zato nas ništa ne ometa da se bavimo proverom svih računa u svim bankama. Tako se istinska borba protiv kriminala zamenjuje državnom kontrolom i birokratskim regulisanjem svega i svačega.
Treće, račune u offshore zonama imaju ljudi koji su sposobni i bogati, a imaju ih i državni činovnici. Između ove dve kategorije ljudi, priznaćete, postoji ogromna razlika. Račun bogatog preduzetnika me apsolutno ne zanima. Sve što kroz njega prolazi isključivo je njegova stvar i, naravno, pravosudnih organa, ako za istragu ima osnova.
Dok mi je račun činovnika krajnje sumljiv. Ali pre nego što bilo šta zaključim, morala bih prvo da čujem (ili u boljem slučaju da vidim) koju vrstu prometa je on preko tog računa ostvarivao. Jer ako se ispostavi da račun pripada članu upravnog odbora Gasproma i da je na ovaj račun bila uplaćivana razlika od „ugovorene“ i realne cene isporučenih cevi za gasovod, u tom slučaju on nije samo državni činovnik već i kriminalac. A u slučaju da je gaspromovski činovnik u svoje slobodno vreme trgovao sredstvima za pranje sudova i taj posao vodio preko firme registrovane u offshore zoni, e za to me je, pravo da vam kažem, baš briga. I zato, budući da nas je anonimni međunardni konzorcijum do sada obavestio samo o postojanju offshore računa sa napomenom o imenima njihovih vlasnika, on me je istovremeno lišio i mogućnosti da po ovom pitanju bilo šta komentarišem.
I za kraj još nešto. Uopšte nisam protiv toga da novinari koriste dokumenta dobijena čak i od raznih službi bezbednosti, i da na osnovu njih sprovode istraživanja koja će potom objaviti. Naravno, slažem se i sa tim da je utvrđivanje naziva firmi i imena vlasnika računa polazna tačka za svaku vrstu istraživačkog novinarstva. Ali me čudi nešto drugo. Kako to da je sva ta „ulevo orijentisana novinarska klika“, inače uvek spremna da diže uzbunu kada se prisluškuju telefoni terorista, ovu specijalnu operaciju obelodanjivanja offshore računa prihvatila s neverovatnim oduševljenjem, imenujući je srceparateljnom frazom „novinarsko istraživanje koje sprovode skromni anonimusi“?
Ежедневный Журнал, 09.04.2013.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 14.03.2013.
