Belgrade, Human Table Football
Najavljuje se kraj unipolarnog i nastanak multipolarnog svetskog poretka. Koliko je to tačno?
Jednostavan odgovor jeste da je to netačno. Ne zato što je i dalje reč o poretku sa jednom dominantnom silom, već zato što je svet uvek bio multipolaran. Čak i u vreme Hladnog rata, kada je navodno postojala ravnoteža dveju najvećih svetskih sila, moralo se voditi računa i o Kini i o Indiji i o regionalnim silama, od kojih su neke bile udružene, ili možda je bolje reći da su bile povezane nesvrstanošću, trudeći se, koliko je to bilo moguće, da utiču na jačanje multilateralnih organizacija. Opet, mnogi koji govore o promenama u svetskom poretku, potpuno ispuštaju iz vida činjenicu da ipak postoji prilično razgranata mreža međunarodnih organizacija, koje predstavljaju ono što se, često podrugljivo, naziva međunarodnom zajednicom, koja je sada znatno univerzalnija nego što je ikada ranije bila.
Može se, naravno, govoriti o promeni odnosa snaga u multipolarnom svetu. U klasičnoj teoriji ravnoteže velikih sila, promene u odnosu snaga, recimo usled divergentnih privrednih kretanja ili političkih mobilizacija ili, konačno, kao posledica ideoloških revolucija, poremećena ravnoteža bi se stabilizovala teritorijalnim koncesijama, bilo da do njih dođe ratom ili nekim dogovorom. To je, otprilike, ono što se ima u vidu kada se govori o multipolarnom svetu: poštovanje sfere uticaja velikih, ali i regionalnih sila, koje se koriguju promenama u odnosu snaga.
Danas mnogi tako vide ponovno okretanje Rusije geopolitici. Pod tim se podrazumeva upotreba teritorija radi ostvarenja političkih ciljeva. U načelu, svejedno je ko naseljava te teritorije. Ukoliko se nad njima postigne kontrola, može se imati veća moć ili uticaj i steći unutrašnji ili spoljni politički ciljevi. Nacionalizam i rasizam su to promenili u tom smislu da se koriste manjine na teritorijama drugih zemalja kako bi se poseglo za tim teritorijama i izvršio uticaj na tu zemlju ili se generalno povećala politička moć. To je onaj oblik geopolitike koji je ovom pristupu međunarodnim odnosima dao rđavo ime. I zapravo je uticao na to da se mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja nikako ne opravdava, osim ukoliko to nije čin međunarodne zajednice. Naravno, taj bi sistem trebalo da garantuju oni najmoćniji, oni koji čine taj multipolarni poredak. Usled čega, nikako nije tako da je geopolitika otišla na đubrište istorije, čak ni u tom najgorem, rasističkom ili nacionalističkom obliku.
Ljudi ponekad kažu, recimo povodom krize u Ukrajini, da nema razlike između onih koji pozivaju na promene granica ove zemlje, kako bi se one uskladile sa nacionalnim, verskim ili civilizacijskim granicama, i onih koji pomažu demokratske promene ili rade na širenju slobodne trgovine, poslovanja i kretanja ljudi. I jedni i drugi se, navodno, rukovode istim geopolitičkim ciljevima, samo koriste različita sredstva. Tako da ako Evropska unija potpiše ugovor o slobodnoj trgovini sa Ukrajinom, to onda opravdava aneksiju Krima, pa i još dodatnih teritorija, ako se može, dok su oni koji tvrde suprotno licemeri.
To je taj povratak geopolitici u Evropi, koji podstiče Rusija, koji bi trebalo da označi povratak multipolarnog poretka, u Evropi, a i u svetu. Koji bi trebalo da zameni dominaciju Imperije, kako se to kaže, a misli se na Ameriku. Pa će se onda osloboditi sve okupirane nacije i narodi, što će reći, svi evropski narodi. Posledica toga ne bi bila multipolarnost, nego zapravo dezintegracija evropske multilateralne zajednice. Jer ono što sada karakteriše evropski poredak nije nedostatak bipolarnosti ili multipolarnosti velikih i drugih sila, već nadređenost multilateralne, međunarodne, političke i ekonomske zajednice, geopolitičkim ambicijama evropskih i vanevropskih sila. To je ono što je stavljeno na test geopolitičkom i nacionalističkom politikom koja bi da teritoriju Ukrajine iskoristi za promenu odnosa snaga u Evropi.
Cilj bi bio da se obnovi ne bipolarni svet, jer to nije nikada realistično posmatrano ni mogao da bude trajni evropski poredak, već poredak koji je postojao pre Prvog svetskog rata, kada su velike evropske sile pomerale granice onako kako se menjao odnos snaga. U tom poretku, međunarodnu zajednicu su činili lideri velikih sila, budući da je demokratska kontrola spoljne politike bila uglavnom nepostojeća, ili značajno ograničena. Počelo bi se sporazumom o podeli ukrajinske teritorije, kako bi se uvažio rast ruske moći, a potom bi se išlo dalje. Kraj takvog uspona geopolitike i multilateralnog poretka znamo.
To ne znači da nema moćnijih i manje moćnih država, već da postoji i zajednica ljudi i naroda, koja ima političku i pravnu nadmoć nad njima. To bi bio odgovor na renesansu geopolitike u Evropi.
Novi magazin, 20.10.2014.
Peščanik.net, 20.10.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
