Žan Valžan, s ovim srebrom sam otkupio tvoju dušu. Više ne pripadaš zlu.
Vitor Igo, Jadnici

 
Tokom protekle dve godine imao sam prililku da posećujem ustanove za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji u sklopu projekta čiji je cilj nadgledanje primene pravne regulative i unapređenja prakse u navednim ustanovama. U Srbiji se prema zadnjim dostupnim podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija od kraja 2009. godine nalazi oko 10.795 lica lišenih slobode. Broj registrovanih alkoholičara je 1674, narkomana 4495, obolelih od neke infektivne bolesti 2300, najviše od hepatitisa c. Napominjem da su u pitanju samo registrovani zavisnici, a ne svi koji koriste narkotike. Prosto rečeno, položaj lica lišenih slobode nije na zadovoljavajućem nivou. U pojedinim zatvorima stanje je bolje nego u drugima. Takođe, valja spomenuti da se u našim zatvorima ne sprovodi sistematsko zlostavljanje lica lišenih slobode.

Najjači utisak prilikom svake posete na mene je ostavljala sama zatvorska atmosfera i scenografija koja, daleko od holivudske slike zatvora, odiše prostim bitisanjem lica lišenih slobode među memljivim zidovima. To je prizor ljudi kojima je kretanje ograničeno i koji moraju da se povinuju naređenjima gde i kako da stanu, kada da krenu. U pitanju je atmosfera bezizlaznosti i otuđenosti od društva, protraćenih godina i života koji prolaze bez smisla i cilja. U samim objektima u kojima borave, oseća se težina vazduha, lepljivost i oporost mirisa koji je mešavina vlage i zadaha mnoštva ljudskih tela.

Metalna vrata stoje između njih i slobode. Kada ta vrata prestanu da im budu prepreka, druga vrsta prepreke, ne manje efikasne, postavlja se između njih i društva. I na slobodi drugi imaju ključ, i na slobodi ga retko koriste. Jedina svrha zatvora jeste izolacija osuđenih lica od opšte populacije. Poput nekadašnjih kolonija leproznih, zatvori sprečavaju da se kriminal proširi. Međutim, to je efikasno samo za vreme izdržavanja kazne, jer kada izađu, bivši zatvorenici se najčešće vraćaju starom zanatu. Čak 65% zatvorske populacije u Srbiji čine povratnici.

A to su takođe ljudi kao vi i ja, ljudi koji zaslužuju priliku da se promene, da imaju drugu šansu, ili treću. Osnovni impuls koji je nekada motivisao ljude da pomažu licima lišenim slobode ili osuđenicima koji su izdržali kaznu bio je religijske prirode. Naime, „verujući“ da imaju misiju da pronalaze izgubljene ovčice. Setićemo se bivšeg robijaša Žan Valžana, heroja romana Viktora Igoa Jadnici, čiju je dušu biskup otkupio srebrnim svećnjakom. Igo je bio revolucionaran za svoje vreme, jer je zastupao stanovište da ljudi mogu da se promene. U nekim društvima taj običaj pomoći marginalizovanim grupama je donekle izgubio svoj religijski koren i zasniva se na osećanju građanske dužnosti, gde se volonterski rad u domu za beskućnike, sa azilantima, prepiska ili rad sa osobama lišenim slobode smatra poželjnim oblikom društvenog angažmana, koji je prednost prilikom konkurisanja za stipendije ili posao. Primetio sam da većina osuđenika iznad kreveta drži ikone, odlomke iz Novog zaveta, slike počivšeg patrijarha. Čini se da oni nalaze utehu u religiji. U zatvorima se otvaraju crkve i mesta za molitvu u kojima lokalni sveštenici drže službe. Ipak, želim da istaknem nešto drugo.

Moj utisak je da bi većina srpskih pravoslavaca, kada bi imala priliku, posetila Hilandar, gde bi u znoju tela svog radila na obnovi ove svetinje. Međutim, nikome od njih na pamet ne pada da poseti zatvore, gde bi u razgovoru sa zatvorenicima pokušali da im pomognu da se promene ili započnu nov život. Prosečan Srbin bi radije obnavljao dom božiji nego spasavao duše grešne dece božije. Bilo kakva aktivnost usmerena na praktičnu manifestaciju vere u Srbiji je veoma retka.

Ljudska prava se zasnivaju na premisi da su sva ljudska bića rođena jednaka u pravima i dostojanstvu. Ipak, u našoj široj javnosti, ljudska prava su fundamentalno neshvaćena. Ona se još uvek posmatraju pre svega kao odraz slabosti a ne snage. Mislim da građani, usled dugogodišnje izloženosti svakojakoj propagandi ljudska prava posmatraju pre kao jedno od sredstava globalnog geopolitičkog rata i monetu za potkusurivanje nego kao vrednost po sebi. Sama ideja ljudskih prava se relativizuje banalnim primerima i ukazivanjem na njihovu zloupotrebu od strane moćnih država koje ih promovišu. Ovaj nesrećni pristup ne pogađa suštinu, koja je u tome da individualni građanin treba da živi u dostojanstvu i da svoja prava ostvaruje prema sopstvenoj državi, a ne međunarodnoj zajednici.

Solidarnost se zasniva na osećanju empatije, sposobnosti da se identifikujemo sa nekim sličnim sebi. Ipak, skoro niko se ne identifikuje sa osuđenicima. Stigma koja prati boravak u zatvoru suviše je jaka da bi se građanin poistovetio sa osuđenikom. Tako, kada se solidarnost uopšte iskazuje, ona je usmerena prema penzionerima, ljudima koji su ostali bez posla, pogođenima prirodnim nepogodama itd. Lica lišena slobode su na dnu liste prioriteta, ako takva lista uopšte postoji. Većina građana bi verovatno rekla da sa toliko finansijskih problema koje imamo „samo nam još treba da pomažemo robijašima… pa oni i treba da pate, to je sastavni deo kazne… neka razmišljaju malo o tome šta su uradili…“

Na prvi pogled izgleda da nacionalizam, i njegov uglađeniji brat patriotizam, kao glavna ideologija u Srbiji 90-ih godina nije primeren za mobilizaciju ljudi u ovom kontekstu. Međutim, ako se pokazalo da je nacionalizam najpotentnija ideologija uopšte i da je kroz istoriju korišćen kao “baterija” za raznorazne projekte, zašto ga ne upotrebiti za nešto pozitivno? Problemi su dvojake prirode. Prvo, to bi pretpostavljalo da bi Srbi bili aktivni samo prema Srbima, Romi prema Romima itd. Drugo, čak i ako se nađe neki modus koji bi premostio prethodni problem pozivanjem na neki oblik građanskog ili teritorijalnog patriotizma, ova “baterija” je prilično ispražnjena negde između Gazimestana i 5 oktobra. Ono što je preostalo, još uvek se zloupotrebljava u svetoj borbi protiv istraživačkog novinarstva i LGBT osoba. Prema tome, nema mesta njegovom daljem društvenom eksploatisanju, naročito ne pozitivnom.

Dakle, čini se da nije ostalo ništa. Tačnije, osuđenicima nije ostalo ništa. Mi smo u 21. veku, a još uvek daleko od stanovišta da ljudi mogu da se promene, koje je Viktor Igo propovedao u drugoj polovini 19. veka. Ostali smo u Andrićevoj Prokletoj avliji i jedino što joj zameramo jeste to što nije po Karađozevim merama tj. „od mora do mora“, pa da u nju strpamo sve one kojima je tamo mesto.

Skretanje pažnje na stanje u zatvorima i poboljšanje položaja lica lišenih slobode samo zbog preporuka Komiteta za prevenciju mučenja, presude Evropskog suda za ljudska prava ili mišljenja Evropske komisije nema mnogo smisla, ako ne pronađemo u sebi vrednosti u skladu sa kojima ćemo delati. Dakle, ponavljam pitanje sa početka teksta, šta su svećnjaci u Srbiji 21. veka kojima nameravamo da otkupimo dušu zatvorenika? Šta je, dakle, ta vertikala oko koje se okupljamo, snaga koja može da pokrene građane na društveno koristan rad, bez obzira da li je to čišćenje reka od divljih deponija, rad sa osobama sa invaliditetom, mentalnim poremećajima, zavisnicima od droge ili zatvorenicima? Ne prihvatam čest argument da smo toliko bedni da jednostavno nemamo vremena za bilo kakav društveno koristan angažman. Svako, ili bar velika većina, može da odvoji par sati nedeljno za to. Religija, nacionalizam, solildarnost, ljudska prava jednostavno nisu dovoljno potentni da motivišu građane. Zatvoreni smo u sopstvene ljušture i čekamo da se situacija, pre svega ekonomska, promeni i da nam svima bude bolje. A viši životni standard ne mora nužno voditi otvorenijem, solidarnijem i humanijem društvu.

 
Autor radi u Beogradskom centru za ljudska prava

Peščanik.net, 02.04.2011.

Leave a Reply