Nije bilo dana u proteklih par nedelja da se nismo sudarali sa krvavim ranama prošlosti. Podsećanje na rat u Bosni, s povodom godišnjice njegovog početka, i ispovesti ljudi koji su volju za životom izgubili zajedno sa stradanjima voljenih ili naprosto zato što su bili svedoci najgoreg ljudskog ludila, u mnogima su probudili očajnu frustraciju zbog ponovnog suočavanja sa činjenicom da svest velikog broja ljudi (tj. ono što se obično naziva “kolektivna svest”) može biti izmanipulisana do potpunog gubljenja čovečnosti. Da li svaki pojedinac, bez dijagnoze sociopate, nužno oseća bol, strah ili makar odbojnost prema oduzimanju tuđeg života? Mislim da DA. Da li u čoporu, svesti izmenjene pod uticajem ujedinjujućeg naboja nacionalno-religijske pripadnosti, normalan pripadnik vrste Homo sapiens može izgubiti emocije empatije i odgovornosti prema bitisanju onog drugog? Nažalost, odgovor je opet DA.
Strašno je ponovo biti suočen sa tužnom istinom da kolektivna svest ima tu groznu psihološku dimenziju odricanja od sopstvenog JA zarad najprimitivnijih emocija pripadnosti čoporu u ime kojih će obični ljudi postati krvoločne genocidne zveri. Sigurna sam da psiholozi veoma dobro razumeju tu transformaciju koja mene strašno uznemirava i plaši. Plaši me zbog toga što ne mogu da razumem kakva je i kolika je mera kolektivnog ludila koja može veliki broj ljudi preobratiti u bića neosetljiva prema tuđem životu. Takođe, ne razumem koliko je vreme potrebno da se društvu i pojedincima vrati elementarno osećanje humanosti.
Sigurno je da 15 godina nije dovoljno, jer toliko je prošlo od genocida u Srebrenici, a mi kao društvo još uvek nismo uvideli svoju krivicu i svoju odgovornost u tom užasu. Ipak je to bilo tamo negde gde je živeo neki drugi kolektiv i mi nismo ubijali ljude već transcendentalnu ideju o drugačijem koje može uništiti metafizičko „naše“. Odmicanje od svesti da to jesu bili živeći ljudi od krvi i mesa, a ne ubice naših dedova i pramajki u prethodnih ko zna koliko vekova, pokazuje da većinska Srbija još uvek živi u imaginarnoj slici u kojoj pojedinac nije ništa drugo do komadić kolektivnog tela.
Možemo reći da u savremenom svetu postoji širok spektar intenziteta ovih kolektivno-moralnih izopačenosti – od najrazvijenijih zapadnoevropskih država gde je svest o odgovornosti i važnosti pojedinca na mnogo višoj lestvici u odnosu na vrednosti imaginarnog fuzionisanog nacionalnog bića, sve do, oprostićete na izrazu, poludelih azijskih zemalja u kojima ljudski život ne vredi ama baš ništa u pejzažu nebeski iscrtanih putanja nacionalno-religijskih normi. Naširoko možemo pričati o groznoj odgovornosti svetskih sila u kolektivnom ludilu u Iraku, Avganistanu i sličnim državama, ali moja poenta je nešto drugo – svakodnevno dizanje u vazduh na desetine ljudi samo govori o mizernoj ceni ljudskog života.
Po mom shvatanju, ovu široku paletu društvenih izopačenosti možemo posmatrati kao faze kulturne evolucije ljudske socijalne organizacije, a ubrzo ću vam pojasniti i zbog čega. Pitanje je gde se u tom sistemu nalazi Srbija. Reklo bi se da smo zaglavljeni negde na sredini i nikako nam ne polazi za rukom da se mrdnemo. Zagledani u naše babe i dede, ili kako se to lepše kaže „pogleda uprtog u istoriju“, ne uspevamo da vidimo sebe i svoju odgovornost u sadašnjem vremenu. Takva kolektivna nekrofilija ukopava nas u grobove i plašim se da iz njih nećemo uskoro iskočiti.
Savremena nauka intenzivno se bavi multidiscplinarnim proučavanjima evolucije ljudskih društava, socijalnih odnosa unutar njih i percepcije metafizičke jedinstvenosti grupe (plemena, naroda, nacije, države, ali i navijača, uličnih bandi i sl), kao i nastankom ideja o postojanju natprirodnih entiteta koji na nas budno motre. Zanimljivo je da su sva ova pitanja međusobno tesno povezana i, logično, naslanjaju se na našu biologiju. Jedan od pravaca u ovim istraživanjima zasnovan je na takozvanom „sapient paradoksu“ (sensu Colin Renfrew) po kom se ljudska biologija veoma malo menjala u proteklih 200.000 godina (u poređenju sa fosilima naših predaka), dok je, s druge strane, poslednjih 10.000 godina naše vrste (od početaka stalnih ljudskih naseobina i domestifikacije biljaka i životinja) obeleženo rapidnom evolucijom „ljudskog uma“. Drugim rečima, u ovom kratkom periodu veoma brzo su se menjale kulturne vrednosti i prakse, znanja i razumevanja fizičkog sveta, ali i socijalni odnosi i percepcije socijalnog statusa i društvene moći.
Paradoks se sažima u pitanju šta je iniciralo ovu brzu evoluciju uma, uzimajući u obzir da su genetičke i razvojne promene mozga u našoj evolucionoj liniji mnogo starije od svega desetak hiljada godina. Sigurno je, o tome nam govore brojni naučni podaci, da su ljudski kapaciteti za kogniciju i intuiciju rezultat evolucije nervnog sistema, ali tek je stabilno socijalno okruženje omogućilo potpuno ispoljavanje tih potencijala. Dakle, iako je biološka evolucija otvorila mogućnost za evoluciju ljudske kulture i tehnologije, kulturna evolucija stvarala je kontekst na koji su osobenosti koje smo stekli tokom biološke evolucije mogle odgovoriti. Ne zaboravimo da su mnoge naše kognitivne sposobnosti, npr. čitanje i pisanje, isključivi proizvodi interakcije sa socijalnim okruženjem. Primatolozi, takođe, navode brojne podatke koji idu u prilog ovom stavu. Eksperimenti sa šimpanzama ukazuju da su one mnogo pametnije nego što im je to potrebno u prirodnoj životnoj sredini. Interakcije sa ljudima i stimulativno okruženje tokom perioda odrastanja dovode do ispoljavanja nekih osobina za koje smo smatrali da su ekskluzivno naše.
Ova biološka digresija može biti značajna za razumevanje priče koja sledi. Zahvaljujući ogromnom kapacitetu za imaginaciju i apstraktno mišljenje, ljudsko društvo ima specifičnost koju neki označavaju terminom „transcendentalno socijalno“.[1] Naime, pored tzv. „transakciono socijalnog“ koje je jedini element društvene organizacije šimpanzi (princip „ja tebi ti meni“ u podeli resursa, manipulacija i prevara), kod ljudi postoji i metafizički doživljaj društvenih uloga i grupa. Transcendentalne ili esencijalizovane socijalne uloge postoje nezavisno od osoba koje ih obavljaju. Na primer, ophođenje prema statusu poglavice, vrača, predsednika, ili ministra društveno je ustaljeno bez obzira na to ko ih personifikuje; mesto žena u društvu predodređeno je i nepovezano sa ličnostima i sposobnostima svake od njih; personifikacija majke je nebitna u našem esencijalizovanom shvatanju tog statusa, itd. Dodatno, čak i nakon što je osoba, recimo predsednik, prestao da bude sposoban za transakcione, realne uloge u društvu i odgovarajuću interakciju sa drugima (na primer, smenjen je), društveno uvažavanje ostaje i predstavlja odraz njegovog nekadašnjeg transcendentalnog aspekta. Kod šimpanzi, s druge strane, nakon što vođa izgubi moć da deli, manipuliše i sklapa koalicije, tj. izgubi svoju realnu ulogu, on postaje marginalizovan, jer transcendentalno nikada nije ni postojalo.
Za našu temu o kolektivnoj svesti mnogo je zanimljivija priča o esencijalizovanim grupama. One su najjasnije definisane u istorijskoj formi zamišljenog potomačkog niza, npr. naroda ili nacije. Takva grupa nije određena neposrednim kontaktima ili zajedničkim aktivnostima i poznanstvima među ljudima, tj. realnim ulogama, već imaginarnom pripadnošću. Tako se u imaginarne zajednice ubrajaju i mrtvaci i oni koji nikada nisu bili na određenoj teritoriji ili u kontaktu sa nekim drugim pripadnikom istog naroda. Zanimljivo je da su i transcendentalne grupe, slično društvenim ulogama, takođe dualne prirode. Na realnom, transakcionom nivou, pojedinci u okviru jednog naroda međusobno su podjednako različiti kao i pripadnici bilo kog drugog naroda. Međutim, kao transcendentalni članovi, oni su identični – jedno večno telo!
Na gomili metafizičkog shvatanja naroda nalaze se mitovi, legende i teritorije u beskonačnom vremenu, što ceo koncept čini misteriozno nevidljivim, dakle transcendentalnim. Nije teško shvatiti da su ideje o imaginarnim natprirodnim entitetima (bogu ili bogovima) suštinski povezane sa esencijalizovanim shvatanjem uloga i grupa. Oba koncepta zavisna su od sposobnosti ljudske imaginacije, međusobno se upotpunjuju i podržavaju, a istorijski su često bili predstavljeni u jedinstvenoj ulozi careva, kraljeva i faraona, koji su ujedno bili i vladari i božanstva ili sveci na zemlji. Kako bismo inače mogli razumeti to što veliki broj ljudi u Srbiji i dan danas veruje u čudesne isceliteljske moći moštiju Cara Lazara, Despota Stefana i drugih viđenijih vladara iz srpske istorije. Zaista, ne treba da nas čudi sinergija nacionalnih i religijskih osećanja.
Iz dosadašnje priče postaje jasno da je metafizičko razumevanje pojma „narod“ inherentno ljudskoj vrsti i sigurno je odigralo veoma značajne uloge u evoluciji čovečanstva. Teško je zamisliti da bi ljudska društva kroz svoju evoluciju ikada mogla dostići ovakvu brojnost i kompleksnost bez mentalnih sposobnosti imaginacije društvenih uloga, pa čak i bez imaginacije božanstava (to će biti jedna posebna tema). Nažalost, istorija nas uči da je transcendentalno shvatanje grupe suviše često dovodilo do grupnih agresija i genocidnih ratova. Kada u Skupštini Srbije na pitanje da li je neko u vaše ime mučki ubio hiljade muslimana u Srebrenici čujemo odgovor da su i oni nas ubijali, klali i pekli vekovima, jasno je da sukob transcendentalnih tela i danas živi u srpskim glavama. Manipulacija kolektivnim emocijama poništila je razumevanje vrednosti individualnog života koji postoji sada, u ovom trenutku.
Temelji socijalno najrazvijenijih država Evrope zasnivaju se na brizi o pojedincu bez suštinskog narušavanja imaginacije o kolektivnoj pripadnosti. Nova faza u evoluciji ljudskih društava, kako je ja razumem, razlikuje se od prethodnih samo u pitanju uvažavanja „krvi i mesa“ svih nas, bez obzira iz kog smo čopora. Možemo li i mi preći u ovu fazu bez priznanja da su neki među nama radili užasne stvari i uz skrivanje zločinaca ispod plašta ideje o našoj maloj transcendentalnoj grupi? Sigurno je da ne možemo. Katarza, u koju ubrajam i deklaraciju o genocidu, ključna je u ovom procesu.
Peščanik.net, 06.04.2010.
- Maurice Bloch (2008) Why religion is nothing special but is central?, Philosophical Transactions, the Royal Society, Biological Sciences, 363, 2055-2061. ↑
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
