Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ovo je jedna vrsta nastavka teksta Ubijanje Vučića uživo. Neka poštovani čitalac ne zameri, ali na ovom mestu slede neke sekvence iz ličnog iskustva autora.

Najpre, nisam sklon da javni stav pisca, koji se kosi sa filozofijom vladajućeg zločinstva, smatram posebnom vrstom hrabrosti. Jedna od definicija te osobine glasi da je to sposobnost da se savlada strah.

Ne plašim se njih, ali ne zbog toga što sebe smatram preterano hrabrim. Naprosto, klika nije dostojna straha, obračun sa njima je pre svega higijenski čin, odnošenje smeća.

U vladajućem štabu, koji udobno živi od zlodela i proizvodnje zavodljive obmane da nam je dobro, formirani su odredi za negiranje svake istine, uz otvorenu mogućnost njihove zlokobne evolucije. Na njihovu žalost, ljudi koji drže do sebe i imaju poverenje u sopstveni um, nisu tamo. Ostaje im masovni pristup tupoumnih, nepismenih propalica, mulja pretvorenog u služinčad, čija se odanost, ako uopšte nešto znači, kupuje za sitniš.

Oni se razvoze po nečemu što nema dodirnih tačaka sa uobičajenim socijalnim opštenjem, po društvenim mrežama dakle, i zaduženi su da se iz svoje pameti nadgornjavaju sa svima koji ne ljube njihovog opskurnog totema onoliko koliko ih je on ubedio da zaslužuje. Upinju se da negiraju da je on to što jeste, dakle niko i ništa, a usput je opasna štetočina, rugobni simbol zatiranja Srbije.

Ne bih da se hvalim, ali, eto, ne mogu da odolim: od 1994 do 2001. dobio sam izuzetno veliki broj pretnji smrću. Nijednu nisam prijavio, čuvam ih u nekoj svojoj arhivi, ali su paljenje vrata mog iznajmljenog stana u Zmaj Jovinoj br.1, dok nisam bio tamo, prijavile komšije, zbog dima i vatre.

Pošteni policijski inspektor Milan Čongradec, svratio je do mene iste večeri, ali nikada nije saznao ništa o počiniocima. Mesecima se javljao da se raspita kako sam. Hvala mu, značilo mi je.

Pretnje su prestale, možda i zbog toga što nisu delovale. Retko čitam komentare na svoje tekstove, ali sam dobijao posredna obaveštenja. Kako je uticaj Peščanika rastao, kako je sve više uglednih autora na tom portalu objavljivalo svoje tekstove, tako se uvećavao broj uvreda na njihov račun, koje se mogu iščitavati i kao pretnje. Uskoro slede i brutalniji zahvati izaslanika vladajuće srBske bratije. Da odmah objasnim, ne ubrajam sebe u ugledne, ali sam se među njima sticajem dobrih okolnosti našao: tu su Dejan Ilić, Viktor Ivančić, Vladimir Gligorov, Ljuba Živkov, Nadežda Milenković, Rastislav Dinić, Dubravka Stojanović, Vesna Rakić Vodinelić, Mijat Lakićević, Ognjen Radonjić, Sofija Mandić, Žarko Puhovski, Saša Ilić, Goran Marković, Srđan Milošević, Nenad Veličković, Branko Milanović… I svakako, dve Svetlane, na početku svega. Nekoga sam svakako zaboravio, neka mi ne zameri.

Mnogi od njih nisu novinari, ali jesu obrazovani i kvalifikovani autori izuzetnih tekstova, kolumnisti, dakle, koji savršeno obrazlažu svoje teze, uz lucidne i duhovite poente.

Skoro da sam uveren da autorstvo u Peščaniku čini čast piscima kad ih vređaju najgori ljudoidi; morali bi da budu očajni ako ih takvi hvale. Ali, ima i u tom polusvetu izuzetno darovitih u naročitoj prirodnoj tuposti, pa njihova kreativnost nadilazi očekivanja naručilaca.

Povodom teksta o atentatu na Vučića, jedan se setio (izvesni Duško Đorđević, kompanija Novosti, mesto boravka Aranđelovac) da me optuži ni za šta manje nego za trostruko ubistvo, a žrtve mog zločina su Milja Vujanović, Dragoš Kalajić i Milić od Mačve.

Nisam bio načisto da li da se smejem, da odem u banju i lično ga nađem, ili da se kao masovni ubica sam prijavim Milanu Čongradecu, pre nego što nadležni stignu po mene.

Sinoć sam gledao jako lošu emisiju 360 stepeni, sa Boškom Obradovićem i Jovom Bakićem. Nisam razumeo šta je bilo ko od njih dvojice želeo da kaže. Ali jedna Bakićeva hipoteza zaslužuje pažnju. On veli da ovaj režim neće mirno otići s vlasti, pošto je dužan da svim sredstvima čuva mafijaške tekovine svoje vladavine.

To je svakako tačno. Biće sve više pretnji i napada na sve koji ukazuju na careva zločinstva. Dok ne dođe pred veliko veće nadležnog suda ili utekne, pokušaće da presuđuje svima.

Što se mene tiče, svakako ću nastaviti da radim ovo što radim. Dok me objavljuju, naravno. Ne zbog toga što sam hrabar, nego što moram da održim iluziju da sam još ovde.

Pisac o zločinima koje proizvodi vladajuća banda u Srbiji, a koji od straha prestane da se bavi svojom temom, ionako je mrtav.

Peščanik.net, 09.11.2019.