Hi-five, David Begbie
Korbin nije ništa novo u istoriji Laburističke partije, ideološki i politički. U vreme kada je na vlast dolazila Margaret Tačer, na čelo Laburističke partije je došao Majkl Fut, koji je bio protivnik članstva Velike Britanije u Evropskoj ekonomskoj zajednici i zalagao se za unilateralno nuklearno razoružanje.
U to vreme je sama partija bila ideološki više ulevo od položaja koji sada zauzima Korbin, za koga ostaje da se vidi gde će se tačno u ideološkom prostoru nalaziti budući da je već ispravio stav o članstvu u Evropskoj uniji (uz put, uz valjan, za levicu, argument: zaista, socijalni i radni standardi su viši u EU od onih koje bi Kamerun i konzervativci hteli da dobiju u pregovorima sa EU kako bi podržali britanski ostanak u toj zajednici). Problem je bio tada, a i sada jeste, kako pobediti na izborima, jer zato postoje partije i njihovi lideri, što je tada zahtevalo ideološko prilagođavanje, a ni sada stvari ne izgledaju drukčije. No, ključno je ovo: Korbin nije neka novina, novina bi bila kada bi pobedio na izborima sa nepromenjenom ideologijom i sa politikom koja je sa njom u potpunosti saglasna.
Može se pitati kako je uopšte moguće da leva struja Laburističke partije preuzme upravljanje tom partijom? Da manjina dobije podršku većine, potrebno je da se promene okolnosti. Jedna povoljna okolnost jeste kada izgube legitimnost oni koji su u dužem periodu bili na čelu partije, kao što se Laburističkoj partiji i dogodilo. Urušavanje partijske strukture je stvorilo uslove za dolazak na vlast Ciprasa i Sirize. To takođe nije nešto što nije viđeno i to u skorijoj prošlosti – recimo u Bugarskoj, Sloveniji, pa i u Srbiji. Razlika u odnosu na Korbina, gde se nije raspala vladajuća struktura Velike Britanije već samo Laburističke stranke, jeste u tome što se ideološko i političko prilagođavanje Ciprasa i Sirize događa posle pobede na izborima, dok Korbin ima izglede da se prilagodi do mere koja je potrebna da ima kakve-takve izglede da pobedi na izborima. Korbinov ideološki trošak, da ga tako nazovem, manji je. Revolucija jede svoju decu u Grčkoj, samo je politički pragmatizam potreban Korbinu i Laburističkoj stranci.
Ovo nije uporedivo sa američkim izborima. Opet, nije neuobičajeno da se u unutarstranačkim nadmetanjima isprobaju različite ideološke mogućnosti. Ovo zato što su unutarstranački izbori delimično posvećeni preispitivanju sadržaja stranačke ideologije. Uprošćeno rečeno, dok se ne izabere stranački kandidat za predsedničke izbore, ideološka konkurencija, spor oko vrednosti, važnija je od političke, oko podrške glasača. Potom, na samim izborima, potreba da se osvoji veći broj glasova od druge strane mnogo više od ideologije utiče na političku ponudu.
Problem sa kojim se suočavaju strani komentatori jeste taj što oni teže da oforme stereotip o tome šta je tipično američko, šta tipično republikansko, šta tipično demokratsko stanovište ili šta je tipičan kandidat za predsednika, pa se onda Obama ili ranije Regan u to ne uklapaju, kao sada Tramp ili Sanders. Međutim, Tramp je predvidljiva alternativa u Republikanskoj partiji, predstavlja one koji ne veruju da je za stranku dobro da ode suviše daleko udesno, posebno kada je reč o privrednoj politici, jer to nije ideološko stanovište većine njenih glasača. Takođe, jedna ili druga vrsta socijalističke ponude je praktično uvek prisutna u Demokratskoj partiji, mada se njeni zagovornici najčešće nazivaju liberalima. U unutarstranačkim izborima je gotovo kao u fokus grupama – ima smisla izneti manjinsko stanovište kako bi se ocenila eventualna promena u ideološkim, vrednosnim stavovima stranačkih glasača. Prilagođavanje na stavove većine u društvu dolazi na izborima, a potom dolazi i vreme kompromisa zbog sistema podele vlasti, a i zbog potrebe da se vodi računa o interesima saveznika, a i onih koji to nisu.
Konačno, mogu sva ova politička prilagođavanja da se cene kao izraz licemerja, nedostatka moralnih kvaliteta, pa čak i kao kulturna karakteristika, recimo Zapada. Ali to je nerazumevanje. Nije potrebno biti Makijaveli pa videti da je alternativa autoritarnoj vladavini, koja doslednost obezbeđuje oslanjanjem na silu, republikansko političko tržište, na kojem se konkurencijom za vrednosti i podršku nalazi javni interes. Istraživanje ideoloških i političkih granica je jedan način da se konkuriše, dok stabilnost obezbeđuje uslov da je za politički program potrebno pridobiti većinu glasača, a ne ideološku manjinu.
Novi magazin, 28.09.2015.
Peščanik.net, 28.09.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
