Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Pre nekoliko dana, što je u ovom vanrednom stanju davna prošlost, u vreme kada je Covid-19 još uvek bio najsmešniji virus na svetu, naleteo sam na jednu upečatljivu zabludu na društvenim mrežama. Tek su bile počele da se pojavljuju prve vesti o nestašicama alkohola, pa se neko bio zapitao: kako je moguće da smo pre samo nekoliko godina, u vreme onih groznih poplava, bili tako solidarni, a da smo u međuvremenu postali sebični?

Taj motiv sebičluka se u međuvremenu ponovio mnogo puta: ljudi su se oglušili o savete o socijalnom distanciranju, družili se po parkovima i kafićima, pogoršali situaciju, naterali vladu na oštrije mere koje su sada na snazi.

Ali nismo se mi zapravo promenili. Samo nam dve krize, ondašnja i sadašnja, govore više o nama nego što bismo želeli da priznamo.

Naime, vratio sam se u 2014. godinu, tokom prvih dana kada je uzbuna oko poplave bila stigla i do Beograda, u Ostružnicu, gde sam se sa par prijatelja našao u grupi ljudi koja je punila džakove peskom za potrebe privremenih nasipa. Tu je bio i neki sportski klub, gomila mladića koji su se, naravno, takmičili u tome ko će napuniti najviše džakova u najkraćem roku.

Tek sam kasnije saznao da smo sve radili pogrešno: nije bilo nikog da objasni pravilnu proceduru, a džakove smo punili sa previše peska. Ne znam da li su oni tako prepuni uopšte mogli da budu smisleno iskorišćeni, da li je neko posle nas ceo taj postupak morao da ispravlja, ili su na kraju plodovi našeg neupućenog rada bili jednostavno bačeni.

Što je najporaznije, pravo rešenje nama nije bilo nejasno ili nedostižno. Da smo džakove punili manje, bliže meri koja je bila propisana, lakše bismo ih i podizali, nosili i tovarili na kamion koji je trebalo da ih odveze. Ali u tom trenutku u Ostružnici, kad su društvu bili potrebni nasipi, nad znanjem i svemu ostalom nadvladalo je takmičenje: najbolji muškarac bio bi onaj ko napuni najviše.

Nismo, drugim rečima, danas manje solidarni nego u maju 2014. Problem je perfidniji od toga. Poplave nisu samo tražile solidarnost, već su nam bile dale i jasan obrazac ponašanja, koji je bio uklopljen u svakodnevne okvire koji se jedino mogu opisati kao patrijarhalni: trebalo je zasukati rukave, ne biti magarac, uzeti lopatu u ruke i izaći na teren. Radilo se u grupi, postojao je i pritisak okoline, svako je mogao da vidi ko zabušava a ko je na zadatku, takmičilo se, svađalo. Muškarci su imali praviti nasipe, žene sakupljati odeću i pomoć za pogođene.

Covid-19 nije takva kriza. Epidemija je kontraintuitivna stvar: nemoj izlaziti napolje, nemoj prići, zaštiti sebe kako bi zaštitio druge, ne dodiruj lice, nemoj nikako uzimati stvar u sopstvene ruke, a u vremenu kad je poverenje u zdravstvo minimalno, a teorije zavere bujaju, slušaj lekare a ne hohštaplere, čitaj savete omražene SZO, ugledaj se na Kinu i Južnu Koreju, tamo znaju šta rade, pusti Nemačku i Rusiju, nisi imun zato što si mlad, nemoj da se čeličiš, nemoj da dokazuješ ništa: budi, uostalom, kukavica. To bi bilo najbolje.

Zaboravi, drugim rečima, gotovo sve čemu te je ovo duboko patrijarhalno društvo pažljivo naučilo. Nije to endemski problem: osećaju ga najpre oni u najbogatijim zemljama, koji su najviše navikli na svoje privilegije.

Kada se, pre nekoliko dana, jedan kineski lekar obratio italijanskoj javnosti i kritikovao tamošnji relativno lagodan pristup karantinu (primera radi, javni prevoz i dalje radi u Milanu), ljudi širom sveta su to shvatili kao moralnu lekciju. Ali ta lekcija nije moralna, ona je epidemiološka i politička. Nije Kina (za sada) uspela da suzbije epidemiju jer je narod tamo drugačiji od nas, već zato što je narodu tamo bio uveden beskompromisni karantin. U Južnoj Koreji je uvedeno tako detaljno „praćenje kontakata“ svakog zaraženog da potrebe za takvim karantinom navodno i nema. U oba slučaja presudne su bile reakcije nadležnih, metodologije, intervencije, ulaganja.

Ali ovde imamo poseban slučaj. Ovde imamo vlast koja ima jednako jasan zadatak, ali koja ima krajnje infantilni pogled na društvo kojim upravlja, gde se svaki boljitak mora na sav glas pripisati njoj i njenom učinku, ali gde se odgovornost za probleme ne sme prihvatiti ni slučajno. Zato smo umesto smislene reakcije danima gledali medijsku šaradu tipa „uradićemo sve što treba, a na to su nas naterali neodgovorni građani“, zato su se građani naizmenično grdili i preklinjali: šta će predstavnici vlasti, tako bespomoćni, naterali smo ih da iz dana u dan menjaju vanredne mere, zauzimajući medijski prostor koji je trebalo dati struci, jasnim i nedvosmislenim merama i što kvalitetnijim saopštavanjem trenutnog stanja.

Pritisak je veliki i nadam se da će mere, kako god se do njih dolazilo, uroditi plodom. Ne može nijedan virus protiv dobro organizovanog karantina.

Ali ne treba zaboraviti sledeće – dok se mi borimo protiv štetnih navika, neznanja i nedostatka brige, bilo preko društvenih mreža ili uživo, vlast to isto koristi za svoje televizijske predstave i da bi sakupljala političke poene, usput kaskajući sa uvođenjem neophodnih mera. Neki ljudi će, uostalom, i umreti zbog toga.

Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.

Peščanik.net, 24.03.2020.

KORONA