Kandidat za gradonačelnika Njujorka Zohran Mamdani sredinom juna je održao konferenciju za novinare u Harlemu da bi saopštio da ga je podržala aktivistkinja za ljudska prava Maja Vajli. Pri kraju ovog događaja desilo se nešto što se Mamdaniju stalno dešava: neko je zatražio da dokaže da se protivi antisemitizmu. „Boli me kada me nazivaju antisemitom“, rekao je Mamdani drhtavim glasom dok je opisivao svoje iskustvo.
Mamdani je uznemiren s razlogom. Izložen je neprekidnim salvama antimuslimanskih uvreda i pretnji. Naravno, dobio je i čuvenu poruku: „Dobar musliman je mrtav musliman.“ Morao je da angažuje lično obezbeđenje. U međuvremenu se internetom šire sada već povučeni leci protivničke kampanje, ilustrovani fotomontažom na kojoj Mamdani ima tamniju i dužu bradu. TV spot protiv Mamdanija prikazuje montažu na kojoj on nosi kurtu – dugačku košulju čestu u Južnoj i Centralnoj Aziji (tokom predizborne kampanje Mamdani obično nosi jaknu i pantalone). Milijarderi koji podržavaju kandidaturu bivšeg guvernera Endrua Kuoma, finansirali su flajere sa upozorenjem da bi „Mamdanijevi radikalni planovi učinili Njujork manje bezbednim mestom“. Poruka je jasna: on je muslimanski fundamentalista, egzistencijalna pretnja ovom gradu i njegovim Jevrejima.
Kada sam razgovarala sa Mamdanijem telefonom nekoliko dana posle te konferencije za novinare, postalo mi je jasno koliko je teško braniti se od lažnih optužbi. Skoro je nemoguće dokazati istinu. A kao što zna svako ko je ikada bio lažno optužen, to boli.
Kampanja za gradonačelničku kandidaturu nije bila prvo Mamdanijevo suočavanje sa optužbama za antisemitizam, ali ovog puta njegovi kritičari su se fokusirali na dva događaja. U debati Demokratske stranke 4. juna, kandidatima je postavljeno pitanje koju stranu zemlju bi prvu posetili ako pobede na izborima za gradonačelnika. Kuomo je naveo Izrael. Mamdani je rekao da bi ostao u gradu i dodao: „Kao gradonačelnik, zalagaću se za Jevreje Njujorka i sastajaću se sa njima u svih pet opština, u sinagogama i hramovima, njihovim kućama i na peronima metroa.“
Moderator je potom insistirao da Mamdani kaže da li misli da Izrael ima pravo da postoji kao država Jevreja. On je odgovorio da veruje „da Izrael ima pravo da postoji kao država sa jednakim pravima za sve svoje građane“. Kuomo se umešao da poentira: „Rekao je da neće posetiti Izrael.“ Ako u politici postoje tačni odgovori, Mamdani ih je imao. Ne bi trebalo da bude kontroverzno da se gradonačelnik fokusira na svoj grad ili da političar ističe vrednosti jednakih prava svih ljudi. Ali Mamdani je ipak izazvao niz optužbi za antisemitizam.
On je nedavno gostovao na podkastu „FYPod“ namenjenom mladoj publici. Jedan od voditelja ga je zamolio da prokomentariše slogan „Globalizujte intifadu“ koji, kako je voditelj napomenuo, različitim ljudima znači različite stvari. „Antisemitizam je realni problem u našem gradu“, odgovorio je Mamdani. „Postoji statistika o tome“, nastavio je. „To je takođe nešto što ćete osetiti u razgovorima sa njujorškim Jevrejima širom grada.“ Pomenuo je jednog Jevrejina koji mu je ispričao kako je bio u svojoj sinagogi, čuo škripu vrata iza sebe i prestravio se. Onda je pomenuo Jevrejina iz Vilijamsburga koji je počeo da zaključava svoja vrata noću. Zatim je rekao da će se protiv antisemitizma boriti ne zabranjivanjem reči, već povećanjem budžeta za program borbe protiv zločina iz mržnje za 800 odsto.
Njegov odgovor je pokazao poštovanje prema američkoj tradiciji slobode govora, dokazao posvećenost rešavanju ovog problema i pokazao talenat za artikulisanje osećanja koja stoje iza politike. Ali opet su usledile optužbe za antisemitizam.
***
Dok sam gledala loš snimak na Instagramu sa Mamdanijem koji guta suze tokom konferencije za novinare u Harlemu, setila sam se razgovora koji sam pre mnogo godina vodila sa ruskom istoričarkom staljinizma. Tokom perioda poznatog kao Velika čistka, stotine hiljada sovjetskih građana bilo je optuženo da učestvuje u zaveri za ubistvo Staljina ili svrgavanje sovjetske vlasti. Sačuvani transkripti pružaju nadrealnu sliku njihovog ispitivanja. Pritvorenici bi protestovali jer su nevini. Većinom su bili istinske pristalice Staljinovog kulta, a sama optužba im je bila nezamisliva. Ali ispitivaču koji bi viđao na desetine optuženih dnevno, ispričala mi je istoričarka, pomisao da toliko ljudi žele da ubiju Staljina bila je sasvim normalna.
Naravno, nijedan od aktera događaja u Njujorku nije uporediv sa Staljinom ili njegovim sledbenicima. Ali kontrast između lažno optužene osobe i njenog tužioca, koji se ponaša kao da je zločin u pitanju toliko čest da je praktično norma – koristan je za razumevanje kampanje blaćenja Mamdanija i stanja naše rasprave o antisemitizmu uopšte.
Poslednjih godina, u Sjedinjenim Državama beleži se alarmantan broj antisemitskih epizoda, od grafita sa svastikom, preko demonstranata koji su skandirali „Jevreji nas neće zameniti“ do napada na sinagoge. Ali posle napada na Izrael 7. oktobra 2023. godine, postalo je sve teže razlučiti antisemitizam od optužbi ljudi i institucija za antisemitizam sa malo ili bez ikakvog osnova.
Poslanica Eliza Stefanik je sa nekoliko svojih stranačkih kolega iskoristila antisemitizam kao izgovor za ponižavanje čelnika elitnih univerziteta. Kasnije je Trampova administracija nastavila taj posao, koristeći optužbe za antisemitizam u borbi protiv visokog obrazovanja.
Izraelska vlada je za antisemitizam optužila nekoliko evropskih lidera, čitave zemlje, Međunarodni krivični sud, Međunarodni sud pravde, Ujedinjene nacije i, ponekad se čini, ceo svet – sve koji kritikuju Izrael.
U ovoj zemlji i drugde – posebno u Nemačkoj – ogromna mreža anti-antisemitskih aktivista, od kojih su mnogi samozvani i mnogi nisu Jevreji, iznela je ovu optužbu protiv stotina naučnika, pisaca i umetnika koji kritikuju izraelsku politiku. Mnogi od optuženih – verovatno većina – su Jevreji. Ja sam jedna od njih.
Potreban je čitav niz logičkih trikova da bi se neko lažno optužio za antisemitizam. Prvo, svaka kritika izraelske politike ili bilo kakvo priznanje ratnih zločina Izraela u Gazi ili nelegitimne okupacije palestinske zemlje, predstavlja se kao napad na pravo Izraela da postoji – kao da država ne može da preživi bez izgladnjivanja naroda Gaze. Drugo, država Izrael mora biti poistovećena sa svim Jevrejima.
Izraelski i mnogi američki političari, kao i vodeće američke jevrejske organizacije, dugo su promovisali ovo izjednačavanje Jevreja sa Izraelom, a kritiku Izraela sa antisemitizmom. Definicija antisemitizma koju je pre oko deset godina sastavila Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust sledi ovu liniju. Tu definiciju su usvojili savezna vlada SAD-a, mnogi gradovi i sela, kao i veliki broj univerziteta.
Nedavno je više od 900 profesora potpisalo otvoreno pismo novoformirane Krizne mreže studija genocida i Holokausta pozivajući univerzitete da odustanu od ove definicije. Grupa stručnjaka iz te oblasti sastavila je 2020. alternativnu definiciju antisemitizma poznatu kao Jerusalimska deklaracija. U njoj se navodi da je tretiranje svih Jevreja kao odgovornih za postupke države Izrael antisemitsko. Dodala bih i ono što logično sledi: definisati svaku kritiku Izraela kao pretnju svim Jevrejima podjednako je pogrešno.
***
Strah dodatno pojačava ovakva izjednačavanja. Odličan primer za to sam pronašla u jednom podkastu u kojem je govorio profesor sa Kolumbije Šaj Dejvidaj. To ime vam je verovatno poznato zbog njegovih izjava da su američki univerziteti legla antisemitizma. Kolumbija mu je zabranila pristup kampusu zbog uznemiravanja i zastrašivanja zaposlenih.
Dejvidaj je počeo kao levičar, protivnik izraelske okupacije i kritičar premijera Benjamina Netanjahua. Nekoliko dana posle 7. oktobra 2023. neko mu je pokazao otvoreno pismo koje su objavili univerzitetski ogranci organizacija „Studenti za pravdu u Palestini“ i „Jevrejski glas za mir“. Bio je to ishitren istup, tipičan za studentske organizacije u to vreme. U pismu se govori o oružanom otporu kao jedinom pravom odgovoru na sistemsko ugnjetavanje Palestinaca. Jevreji nisu eksplicitno pomenuti.
Onda se Dejvidaj našao na kampusu, gledajući nekoliko stotina studenata koji su nosili palestinsku kefiju i, kako je on to razumeo, slavili napad Hamasa. Jedan kolega se nagnuo prema njemu i rekao: „Ovo je antisemitizam na koji su nas upozoravali naši roditelji i bake i deke, a mi nismo slušali.“ U tom trenutku Dejvidaj se preobratio. Počeo je da govori na društvenim mrežama i privukao veliku pažnju javnosti.
On svoje iskustvo opisuje kao epifaniju. Za mnoge ljude koji žive u Izraelu – zemlji koju su osnovali Jevreji za Jevreje – a i za mnoge američke Jevreje, antisemitizam je apstrakcija, materijal za dobru priču. (Moram da odam priznanje za ovo zapažanje svojoj ćerki, koja se iz krajnje antisemitskog ruskog društva doselila u Njujork sa 12 godina.) Te priče potiču iz velike tragedije, posebno za Jevreje evropskog porekla, od kojih su mnogi preživeli pukom srećom. Videti kako iznenada, barem naizgled, oživljava nešto o čemu ste samo čitali jeste vrsta stresa kojoj su posebno podložni već traumatizovani ljudi.
***
Dva skorašnja brutalna napada u Sjedinjenim Državama izazvala su još veći strah jevrejskih zajednica: ubistvo dvoje zaposlenih u izraelskoj ambasadi ispred jevrejskog muzeja u Vašingtonu 21. maja, i bacanje zapaljive bombe na skup podrške izraelskim taocima 11 dana kasnije u Bolderu, država Kolorado. Oba napada su široko osuđena kao antisemitska.
To nije iznenađenje – oba su bili namerni napadi tokom javnih događaja sa velikom koncentracijom Jevreja. Ali tu nije kraj priče. Danijel Mej, izdavač magazina „Jevrejski tokovi“ (članica sam njihovog odbora) argumentuje u svom efektnom tekstu da nijedan od napadača nije dao očigledno antisemitske izjave – osim ako se slogan „Sloboda za Palestinu“ ne smatra antisemitskim. U navodnom manifestu napadača iz Vašingtona, od 900 reči nijedna nije „Jevrejin“, pa čak ni „cionista“. Naravno, moguće je delati iz mržnje mimo manifesta, ali odsustvo bilo kakvog pominjanja Jevreja otvara mogućnost da je napadač imao i druge motive.
Nijedan od ta dva događaja nije bio isključivo jevrejski, kao što bi služba u sinagogi bila. Oba su bila neodvojiva od rata u Gazi. I mada je nasilje u Bolderu bilo širokog dometa, pucnjava u Vašingtonu izgleda da je imala vrlo specifičan cilj – dvoje predstavnika izraelske vlade.
Ništa od toga ne čini napade manje strašnim. I ništa od toga se ne može nuditi kao uteha žrtvama i njihovim porodicama. Užasne ljudske žrtve su iste bez obzira na motivaciju napadača. Ali ako želimo da izvučemo šire lekcije iz ove brutalnosti, vredi primetiti da nasilje koje deluje antisemitski može biti nešto drugo – čak i kada vrlo efikasno zastrašuje mnoge Jevreje.
Ti napadi se nesumnjivo mogu razumeti kao dela terorizma. Ne postoji univerzalno prihvaćena definicija, ali se stručnjaci slažu oko nekih osnovnih elemenata: terorizam je nasilje počinjeno iz političkih razloga, protiv civila, sa ciljem širenja straha. Primetno je da je termin „terorizam“, koji se u ovoj zemlji koristi i zloupotrebljava za suzbijanje građanskih sloboda, posebno sloboda ne-belih Amerikanaca i muslimanskih imigranata, pridružen, pa čak i zamenjen terminom „antisemitizam“, koji se koristi na sličan način, u iste svrhe.
Teroristima je cilj da izazovu reakciju. Nasilnu i nesrazmernu reakciju, jer ona pojačava njihovu poruku da je ono što im je bilo na meti apsolutno zlo. Tu reakciju su dobili u izraelskom razaranju Gaze posle napada Hamasa 7. oktobra 2023.
Prestravljeni ljudi skloni su da podrže nesrazmerno nasilje. Prestravljeni ljudi su savršeni birači za političare poput Netanjahua, jer ih je lako ubediti da su besomučni masakri i izgladnjivanje stanovnika Gaze neophodni da bi se Izrael zaštitio, a dobri su i za predsednika Trampa jer ne dovode u pitanje opravdanost preventivnog bombardovanja suverene zemlje.
Opet se vraćam na moj razgovor sa istoričarkom staljinizma. Proučavala je eru političkog terorizma zasnovanog na ludačkoj, ali široko prihvaćenoj pretpostavci da je SSSR pun ljudi koji žele da ubiju svog vođu. Danas živimo u još ciničnijem dobu, u kojem naši lideri ne deluju iz straha od nasilja, već instrumentalizuju strahove drugih.
Izjednačavanje koje je u osnovi većine političkih razgovora o antisemitizmu stvara utisak kao da svi žele da ubiju Jevreje i da antisemitizam nije samo uobičajen, već sveprisutan. Ako verujete da ceo svet želi vašu smrt, onda je mnogo manje verovatno da ćete se zalagati za ljudska prava ili građanske slobode, za sebe i za druge.
Žrtva našeg ciničnog doba je naše razumevanje stvarnih razmera antisemitizma, definisanog kao animozitet prema Jevrejima kao Jevrejima. Ima mnogo povoda za utisak da su antisemitski stavovi i napadi u porastu, ali oni koji vode statistiku često nas uskraćuju za pouzdane informacije, jer insistiraju na poistovećivanju kritike Izraela sa anticionizmom, i anticionizma sa antisemitizmom.
Njujork je grad u kome živi najveći broj Jevreja izvan Izraela. Ali uprkos svoj galami koju oko antisemitizma dižu kandidati za gradonačelnika i njihove pristalice, Mamdani je jedini koji uvažava emotivni danak stvarnih i zamišljenih pretnji antisemitizma koji plaćaju njujorški Jevreji. Pitam se koliko nas ga čuje u sveopštoj galami oko nas.
The New York Times, 24.06.2025.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 15.07.2025.
ANTISEMITIZAMTRAMPOZOIK
