Kad posmatram svoju ruku
– Nešto strano, a povezano sa mnom –
Nisam ni u jednoj zemlji,
Nisam ni ovde ni tamo
Nisam ni u šta sigurna.
Tako počinje jedna pesma Hane Arent, napisana u leto 1924. posle njene prve godine studija na Univerzitetu u Marburgu, u Nemačkoj, kod filozofa Martina Hajdegera. Pesma pod naslovom „Izgubljena u sebi“ govori o osećanju samootuđenosti. To je ono osećanje kad čovek nije siguran ni u šta, a kamoli u samog sebe.
Arent se od mladosti rvala s napetošću između stvarne sebe i svoje slike u očima drugih. Mlada, brilijantna, upadljivo jevrejske spoljašnjosti, osećala je da se razlikuje od svojih nemačkih koleginica. Nije je teško zamisliti kao devojku koja živi sama, odbija da pohađa jutarnja predavanja i popodne se zabavlja proučavajući Homera. Javno je bila zvezda i uživala je u pažnji koju su joj ukazivali drugi studenti i profesori zbog njene lepote i intelektualne izvrsnosti. Ali privatno je bila stidljiva i najudobnije se osećala kad je bila sama. Otac joj je umro kad je imala sedam godina i najbolji deo preostalog detinjstva provela je u njegovoj biblioteci. S četrnaest godina je čitala filozofska dela Imanuela Kanta i knjigu svog budućeg profesora Karla Jaspersa Psihologija pogledâ na svet, i uporedo učila grčki i latinski. Za osamnaestogodišnju studentkinju sakrivanje u biblioteci više nije bilo moguće. Aktivno se rvala s pitanjem šta znači biti osoba u svetu, kao i sa svojom usamljenošću i osećanjem da u njoj postoji nešto više. Šta znači napraviti nešto od sebe, postati neko, a ne niko? „Je li to nešto više nego što sam ja? Ima li to neko više značenje?“, pita svoju ruku koja će ispisati neka od najsjajnijih dela u oblasti političke teorije u 20.veku.
Šta znači otkriti svoje istinsko, autentično sopstvo? Delovati iz pozicije autentičnosti? Postoji li i može li se otkriti neko istinitije sopstvo unutar sopstva? O čemu zapravo govorimo kad govorimo o autentičnosti?
***
Autentičnost se pojavila kao filozofski pojam s Hajdegerovim delom Bitak i vreme (1927), objavljenim posle Prvog svetskog rata. Hajdeger je svojim delom pokušao da povrati bivstvovanje iz običnosti svakodnevnog života, u kom ljudi postoje u svetu s drugima. Za njega je veći deo svakodnevne egzistencije neautentičan, jer nas bivstvovanje u svetu s drugima odvraća od toga bivstvujemo sa svojim istinskim sopstvom, na koje svet ne utiče.
Za Hajdegera postoji razlika između bivstvovanja i bivstvujećeg. Ta razlika ne ukazuje na transcendentno biće, već pre na činjenicu da čovek nije uvek puki entitet među drugim entitetima. Drugim rečima, bivstvovanje znači da postoji istinskija, autentičnija verzija sopstva, a ona se može doživeti samo kad iskoračimo iz toka svakodnevnog života, koji Hajdeger naziva „svakodnevnost“. A kad doživimo to bivstvovanje, doživljavamo sve što znači biti ljudsko biće, pa i svoju neizbežnu smrt, onaj deo samog sebe – svoje nepostojanje – koji inače ostaje sakriven od naše svesti.
Nemačka reč za svakodnevnost je Alltäglichkeit; u njoj odzvanjaju „običnost“, „banalnost“: der Alltag („svakodnevno“) prenosi značenje ponavljanja i rutine. Ta imenica u jednini znači da ne možemo razlikovati jedan dan od drugog: budimo se, idemo na posao, vraćamo se kući, gledamo televiziju, odlazimo na spavanje. Drugim rečima, to je repetitivna i često dosadna stvarnost u kojoj mnogi od nas žive iz dana u dan. Ali ta svakodnevnost je neizbežan deo života i svako je doživljava. Za Hajdegera to znači: ako većinu svog vremena provodimo u svakodnevnosti bivanja, u kojoj našu rutinu uglavnom oblikuje društvo u kom živimo, navike ljudi s kojima provodimo vreme i političke ustanove koje upravljaju našim životom, onda ćemo nužno zaboraviti jedan deo samog sebe. Lako je skliznuti u rutinski način bivanja i zaboraviti da smo ikad odlučili da živimo na određen način. Štaviše, za Hajdegera to znači da ne razumemo potpunu prirodu bivstvovanja zato što istražujemo samo svakodnevni život. On je razvio pojam autentičnosti kao suprotan svakodnevnosti da bi pokušao da napravi celovit portret sopstva.
Šta je autentičnost?
Ako je neautentično sopstvo svakodnevno sopstvo, jedno od mnogih, autentično sopstvo je ono koje se odvojilo od stada; to je sopstvo koje živi samo radi samog sebe. Iskoračivanje iz toka svakodnevnog života je izuzetan događaj. Konvencionalna mudrost kaže „Mi smo ono što radimo“ ili „Mi smo zbir svojih postupaka“. Svaki izbor oblikuje buduću stazu na kojoj ćemo se naći; povremeno se vratimo korak unazad i sagledamo celu sliku samih sebe i kako smo dospeli tu gde smo. Za Hajdegera smo najpotpunije ono što jesmo samo u tim izuzetnim trenucima, u otvorenosti bivstvovanja, kad sasvim napustimo stazu utabanu svakodnevnom rutinom. Nemačka reč kojom on označava autentičnost je Eigentlichkeit, osobina onog što je „stvarno“ ili „istinsko“. Eigen znači „osoben“ i „svoj“ ili „samosvojan“. Ta reč bi se doslovno mogla prevesti kao posedovanje svojstva istinskog bivstvovanja za sebe. Kolokvijalno bismo danas mogli reći nešto poput „biti veran samom sebi“. U tim izuzetnim trenucima, kad čovek u potpunosti doživljava istinu samog sebe, on je odvojen od stada, sam u svom bivstvovanju. Hajdegerov pojam autentičnosti povlači usamljenost. To znači da sebi dopuštam da na tren doživim strašnu usamljenost neegzistencije – svoje smrti – dok još živim.
***
Naspram te Hajdegerove usamljene autentičnosti, koja je postala temelj nemačkog egzistencijalizma, Jaspers je ponudio drugo razumevanje uslovljenosti svetom svakodnevice. Jaspers je bio profesor na Univerzitetu u Hajdelbergu, koji je iz psihologije prešao u filozofiju kad je bio na pragu četrdesete. I jedan i drugi filozof su se bavili značenjem bivstvovanja, ali su na sasvim različite načine pristupali pitanju ljudske egzistencije. Hajdeger je želeo da razume sve što se može znati o bivstvovanju, dok je Jaspersa više zanimalo ono što se ne može znati. Kao što je poznavateljka Jaspersa Karmen Lea Dege rekla 2020: „Jaspers je jedan od malobrojnih egzistencijalističkih mislilaca koji nisu težili ovladavanju nesaznatljivim i konačnim stanjem ljudskog života, njegovom kroćenju ili pobedi nad njim.“
Jaspers je u Filozofiji (1932), objavljenoj u vreme kad se već pripremao Drugi svetski rat, izložio svoju Existenzphilosophie. Mada je on nije smatrao „egzistencijalnom“, bavio se pitanjem šta znači živeti autentično. Hajdeger je autentičnost tražio u samoći, daleko od ometajućeg uticaja drugih, dok je Jaspers smatrao da možemo postojati samo u svetu s drugima, što znači da svaka koncepcija slobode mora biti uslovljena principom bivstvovanja s drugima u svetu. Pošto niko nikad ne živi sam, naše autentično sopstvo uvek se mora razumeti u odnosu prema drugima i svetu u kom živimo. Jaspersov argument je posebno značajan kad se ima u vidu tadašnji politički kontekst, koji je zahtevao od ljudskih bića da se suprotstave strašnoj političkoj realnosti u kojoj se zapovest „Ne ubij“ pretvorila u „Ubij“. U najtežim vremenima čovek može da odluči kako će delovati oslanjajući se samo na svoj unutrašnji kompas.
U jeku Drugog svetskog rata, iz nemačkog egzistencijalizma nastao je francuski. Ako je za Hajdegera autentičnost pitanje bivstvovanja, a za Jaspersa pitanje slobode, za Žan–Pola Sartra, Simon de Bovoar i Albera Kamija ona je postala pitanje individualne etike. Osnovno pitanje se pomerilo od „Šta je značenje bivstvovanja?“ do „Kako treba da živim?“ Kredo na kom počiva Sartrovo delo – „egzistencija prethodi esenciji“ – znači da smo bačeni u svet bez ikakve zadate, nepromenljive supstance, a to dalje znači da čovek mora izabrati ko će biti. Dok su filozofi poput Tomasa Hobsa i Žan-Žaka Rusoa pokušavali da shvate ljudsku prirodu zamišljajući kakav je bio život čoveka pre društva, Sartr smatra da ljudska priroda ne postoji. Uvek moramo iznova da zamišljamo ko smo, što znači da smo uvek u procesu postajanja. Za Simon de Bovoar postajanje je kreativan poduhvat, umetničko delo. Ona tvrdi da nije dovoljno oblikovati samog sebe u okviru postojećih uslova sveta, već se moraju oblikovati i uslovi samog sveta. Za francuske egzistencijaliste autentičnost se ne odnosi na otkrivanje nekog unapred postojećeg istinskog sopstva, već na našu odluku da se angažujemo u procesu postajanja.
Našavši se između nemačkog i francuskog egzistencijalizma, Arent je ponudila kritiku autentičnosti u svom poslednjem, nezavršenom delu Život duha. Umesto ka autentičnosti, Arent se okreće ka pojmu volje kao polazištu razmišljanja o tome kako pojedinac odlučuje da se angažuje u svetu. Hajdegerova i Jaspersova studentkinja i saputnica Sartra, Kamija i Simon de Bovoar tokom godina svog izgnanstva u Parizu, od 1933. do 1941, Arent odbacuje ideju da u čoveku postoji istinsko sopstvo. Njena misao nije transcendentna. Za nju ne postoje ni bog ni bivstvovanje s velikim B. Umesto ka autentičnom unutrašnjem sopstvu, ona se okreće ka unutrašnjem organu za donošenje odluka koji upravlja našim postupcima, to jest ka volji.
***
Na tragu Svetog Avgustina i Jaspersa, Arent obrće Hajdegera naglavce i tvrdi da svako mišljenje polazi od iskustva u svetu, a ne od bivstvovanja. Kad je rekao da je mišljenje jedna funkcija bivstvovanja, Hajdeger je pokušao da razdvoji mišljenje od volje; šta i ko ćemo postati u svetu, to je, u krajnjoj liniji, određeno našim istinskim unutrašnjim bićem. Arent smatra da je to odustajanje od lične odgovornosti i izbora, predavanje sopstvene moći odlučivanja nekom ili nečem drugom. Po njenom mišljenju, samo odluke koje donosimo u realnom vremenu, kad smo suočeni s izborom, određuju ko ćemo postati, kao i kakav svet ćemo nastojati da oblikujemo.
Šta je volja? Je li ona ubedljiva alternativa autentičnosti?
Za razliku od „autentičnosti“, „volja“ (ili „htenje“) nije naročito poželjna reč. Pre svega, to nije nešto što možemo posedovati, već radnja, nešto što moramo uraditi. Opet za razliku od autentičnosti, u „volji“ nema osećaja lagodnosti i udobnosti. Autentičnost obećava izvesnost. U vremenima previranja, ljudski je više voleti predvidljivost nego neizvesnost. Kolokvijalno, volja se obično pojavljuje oko Nove godine, kad ljudi počinju da govore o odlukama i željenim promenama u životu. Tada se postavlja pitanje „snage volje“. Štaviše, „volja“ nas podseća na mučna vremena kad nas neko pita, „Da li ste voljni da sarađujete?“ ili „Da li ste voljni da pokušate?“ ili „Da li ste voljni da uradite ono što je potrebno da bi posao bio završen?“ Za Hanu Arent, volja je sredstvo za ostvarenje naše slobode, obećanje da uvek možemo biti drukčiji nego što jesmo, kao što i svet može biti drukčiji. Volja je unutrašnji prostor u kom vlada napetost i u kom aktivno osećamo razliku između „gde smo“ i „gde bismo voleli da budemo“.
Volja ili htenje je mentalna aktivnost koja se događa između mišljenja i rasuđivanja. Ona ima moć da nas oblikuje uvlačeći nas u sukob sa samim sobom. Bez tog unutrašnjeg sukoba nema kretanja napred. Ovo su osnovni principi volje:
– Volja se odlikuje unutrašnjim stanjem nesklada.
– Volja se doživljava kao osećaj napetosti u telu u kom um vodi rat sa samim sobom.
– Volja nas čini svesnim mogućih odluka i zato se osećamo kao da nas nešto istovremeno vuče u raznim pravcima.
– Volja se može doživljavati kao nešto vrlo usamljeno. Naše odluke i izbore oblikuju naša sredina i svakodnevica, ali je odgovornost za donetu odluku na kraju samo naša. Volja me čini svesnim napetosti između mene kao dêla sveta i mene kao pojedinca, koji je sam, ali može živeti samo u odnosu prema svetu.
–Volja je princip ljudske individuacije.
– Odnos volje prema svetu posredovan je delovanjem.
– Volja je unutrašnji organ slobode.
Svako od nas donosi više stotina odluka na dan, ali uglavnom nismo svesni da to činimo. Naše odluke nisu plod naše volje. One prosto slede rutinske obrasce nastale tokom vremena. Da bismo angažovali volju, moramo zastati. Dok mišljenje polazi od prošlih iskustava, a imaginacija se usredsređuje na ono što bi se moglo dogoditi u budućnosti, prošlost i budućnost su izvan dometa volje. Volja je ono što se događa pre delovanja. Hteti znači biti u sadašnjosti. Autentičnost nas privlači delimično i zato što obećava osećaj sklada: ako znam ko sam, mogu da delujem tako da su moji postupci u skladu s mojim vrednostima. Za volju je pak karakterističan osećaj sukoba. Ona je unutrašnji organ koji stvara napetost u sopstvu, te postajemo svesni razlike između onog što jesmo i onog što bismo možda želeli da budemo ili između onog što želimo i onog što možemo da imamo. Ali ta napetost igra suštinsku ulogu u pokretanju svesti da donosi odluke.
Ideju da je volja unutrašnje osećanje sukoba Arent je preuzela iz Ispovesti Svetog Avgustina, koji je nastojao da razume zašto ljudi biraju da greše. Izbor je, kaže Avgustin, u krajnjoj liniji, pitanje navike i društva. Podražavamo ponašanje onih s kojima provodimo vreme i to ponašanje postaje navika. Volja je jedino sredstvo koje imamo protiv uslovljavanja svetovne egzistencije. Ali to znači da svaki put kad izaberemo da postupamo na jedan način, biramo da ne postupamo na drugi način. Svako Hoću je istovremeno i Neću. Zato Arent smatra da je volja, a ne autentičnost, unutrašnja sposobnost za autonomiju i slobodu. Autentičnost, barem u značenju koje joj pridaje Hajdeger, bila bi odveć blizu nekoj vrsti ljudskog stanja pre nego što je Bog dao čoveku slobodnu volju.
Volja je dar izbora, a to znači slobode odlučivanja.
Nema nikakvog istinskog sopstva u sopstvu. Postoje samo sukob u volji i naša odluka kako ćemo ga rešiti. Ljudski je tražiti sigurnost u vreme neznanja. Ljudski je nadati se jasnoj usmerenosti u vreme neizvesnosti. Održavanje unutrašnjeg trenja volje je sredstvo za ostvarivanje slobode, koliko god se to ponekad činilo neprijatno i bolno i bez obzira na to što bismo nekad voleli da neko drugi, makar povremeno, odlučuje umesto nas. U Hajdegerovom pojmu usamljene autentičnosti Arent je videla razumevanje bivstvovanja kao poricatelja sveta. Po Hajdegeru, autentičnu slobodu čovek može doživljavati jedino sam, daleko od sveta bivstvovanja s drugima, dok Arent smatra da nikad nismo sami, čak ni kad oko nas nema nikoga.
***
Sledećeg leta Arent se vratila kući u Kenigsberg, gde je ispisala mladalački autoportret pod naslovom „Senke“. Prepis je poslala Hajdegeru. Evo kako je tada opisala sebe:
„Njena nezavisnost i idiosinkrazija bile su zapravo zasnovane na istinskoj strasti prema svemu neobičnom. Zato je bila sklona da čak i u onom što je naizgled najprirodnije i najbanalnije vidi nešto vredno pažnje; kad bi je jednostavnost i običnost života duboko potresli, pošto bi razmislila nije joj padalo na pamet niti je osećala da bi bilo šta što je doživela moglo biti banalno, bezvredno ništa koje su ostali uzimali zdravo za gotovo kao nešto što ne zavređuje komentar.“
Hajdeger joj je odgovorio da su njene senke temelj njene duše i dodao:
„Vaše neobično priznanje neće potkopati moje verovanje u izvorne, bogate impulse vašeg života. Naprotiv, za mene je to dokaz da ste izašli u otvorenost – mada će put tih egzistencijalnih krivina, koji zapravo nije vaš, biti dug.“
Nekoliko meseci kasnije, Arent je otišla na Univerzitet u Hajdelbergu da bi nastavila studije kod Jaspersa. Skratila je kosu, počela da puši i stekla grupu prijatelja. U Hajdelbergu je u samoći našla spokojstvo i osećaj samosvojnosti pošto je naučila da se u mirnim trenucima druži sa samom sobom. Uvek će biti drukčija, ali umesto da svoju različitost doživljava kao nešto što je odvaja od drugih, od nje je stvorila temelj ljubavi prema svetu bivstvovanja s drugima. Shvatila je da je ljubav prema svetu stvar je izbora i volje, a da je lepota zajedništva to što se čovek uvek raščinjava u plesu znanja i neznanja.
Aeon, 18.07.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 31.08.2024.
